Imigracija u Grčkoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Imigranti u Monastiraki u Atini

Imigracija u Grčkoj u procentu stranog stanovništva u Grčkoj iznosi 7,1% u proporciji sa ukupnim stanovništvom zemlje[1]. Štaviše, između 9 i 11% registrovane grčke radne snage od 4,4 miliona su stranci[2]. Migranti dodatno čine 25% onih koji zarađuju plate i plate. Migranti su toliko bogati da je u društvu sa negativnim prirodnim prirastom stanovništva imigracija postala jedini izvor ukupnog porasta stanovništva[3].

Od 2012. godine, albanski migranti čine oko 55–60% ili više imigrantske populacije. Novije imigrantske grupe, od sredine devedesetih godina, sastoje se od azijskih nacionalnosti - posebno Pakistana i Bangladeša - sa političkim azilom i ili nezakonitom migracijom kroz Tursku, Avganistana, Iraka, Somalije. Od 1990-ih, porast takvih tokova doveo je do pojave imigracije kao sve važnijeg političkog pitanja u Grčkoj.

Imigranti popunjavaju uloge uglavnom u neformalnom sektoru a danas u Grčkoj postoji veliki broj imigranata bez dokumenata. Kako je veći broj migranata ušao u Grčku devedesetih godina, imigraciona politika grčke vlade se počela smatrati nedostatkom kontrole i zakonskog okvira za upravljanje situacijom. Dok je grčka vlada napravila neke promene u imigracionoj politici, imigraciona reforma ostaje niski prioritet.

U 2015. godini, dolasci izbeglica morem su dramatično porasli u Grčkoj uglavnom zbog tekućeg sirijskog građanskog rata. U Grčkoj je bilo 856.723 dolazaka morem, što je skoro pet puta više nego u istom periodu 2014. godine[4]. Procenjuje se da je 8% dolazaka zatražilo azil u Grčkoj, dok su se drugi nadali da će pronaći azil u zemljama severne Evrope[5].

Istorija[uredi | uredi izvor]

U prvoj polovini dvadesetog veka imigracija je uglavnom izlazila iz Grčke. Na prelazu u novi vek, većina grčkih imigranata migrirala je u Sjedinjene Države; od 1950-ih do 1970-ih, migracije su se kretale prema drugim evropskim zemljama, uglavnom u Saveznoj Republici Nemačkoj, gde je došlo do manjka radne snage u procesu obnove nakon Drugog svetskog rata[6] [7]. Pored toga, oko 65.000 Grka potražilo je utočište u zemljama bivšeg sovjetskog bloka nakon poraza levičarskih snaga u grčkom građanskom ratu (1946–1949). Gledajući isključivo na godine 1955. do 1970. otprilike milion ljudi - više od deset posto ukupne grčke populacije - napustilo je Grčku kako bi emigriralo prvenstveno u Europu, Australiju, Severnu Ameriku i Južnu Ameriku[3].

Nekoliko događaja u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka dovelo je do promene u migracionim obrascima u Grčkoj. Nakon pada vojne diktature 1974. godine, neke grčke izbeglice počele su se naseljavati u Grčkoj. Ovaj talas imigranata dostigao je svoj vrhunac krajem 1980-ih[6]. Imigracioni bum je zaista pogođen nakon pada Sovjetskog Saveza 1989. godine, kada su su-etnički Grci (što znači stranci sa grčkim nasleđem) iz zemalja bivšeg sovjetskog bloka, Grci iz Albanije i drugih balkanskih zemalja i ekonomskih migranata sa Balkana i zemlje Istočne Evrope kao što su Rusija, Ukrajina, Gruzija, Bugarska, Rumunija i Poljska, preplavili Grčku[8] [9]. Mnogi su došli da izbegnu previranja i sukobe u svojoj domovini ili zbog ekonomskih mogućnosti koje im se pružaju u Grčkoj, članici EU sa velikim neformalnim tržištem. Početkom devedesetih, kada su počeli ovi imigracioni tokovi, Grčka nije imala zakonodavni okvir za praktično upravljanje i kontrolu imigracije, sve dok grčka vlada nije počela reformu imigracione politike 1991. godine, imigracioni zakoni datiraju još iz 1920-ih godina i za migrante je bilo izuzetno teško da legalno uđu u Grčku za svrhu rada; bilo je obavezno da migrant ima radnu dozvolu za ulazak u Grčku, koju su morali dobiti od svog konzulata tek nakon što su stekli posao u Grčkoj. Sredinom devedesetih godina grčka imigraciona politika uglavnom se oslanjala na masovnu deportaciju uglavnom albanskih imigranata, nadajući se da će obeshrabriti imigraciju u Grčku. Ovaj politički alat bio je u velikoj meri neefikasan i grčka vlada je morala da preispita svoju imigracionu politiku početkom dvadeset prvog veka[8]. Iako su učinjeni koraci da se politika imigracije uskladi sa direktivama EU, imigracija još uvek nije visok prioritet za grčku vladu, čak i kada migranti i dalje čine veliki deo grčkog stanovništva[10].

Demografija migranata[uredi | uredi izvor]

Petros Konstantinou, nacionalni koordinator Ujedinjenog pokreta protiv rasizma i fašističke pretnje i Javied Aslam Arain, predsednik pakistanske zajednice u Grčkoj s migrantima iz Pakistana i Banglade

Od devedesetih godina, Grčka je postala važna zemlja za migrante i kao krajnja destinacija i kao tranzitna stanica između zemalja porekla i drugih zemalja u EU[11]. Grčka je odredišna zemlja prvenstveno za migrante sa Balkana, istočne Evrope i nekih azijskih i afričkih zemalja i tranzitna zemlja za kurdske, afganistanske i druge azijske migrante[12]. Velika većina imigranata u Grčku dolazi iz Albanije; Albanci čine 63,7% ukupne dokumentovane migrantske populacije u Grčkoj, a slede Bugari, Gruzijci, Rumuni, Rusi i Ukrajinci. Imigranti su zaposleni u građevinarstvu, industrijskoj proizvodnji i poljoprivredi[13]. Veliki broj filipinskih domaćica migrira u Grčku.

Dokumentovani imigranti u popisu stanovništva iz 2001. godine iznosili su 693.837 a nedokumentovane imigracione procene povećavaju ovaj broj na 1,2 miliona ljudi, ili preko 7% grčkog stanovništva[12]. Više od polovine legalnih stranaca nalazi se u većoj atinskoj oblasti, a četvrtina se nalazi u Solunu, drugom po veličini gradu na severu Grčke[14]. Oko polovine legalno zaposlenih stranaca su ili etnički Grci ili građani EU; međutim, oko 79% imigranata bez dokumenata dolazi iz bivših socijalističkih zemalja, dok preostalih 21% dolazi iz više od stotinu pretežno zemalja Trećeg sveta. Broj radnih dozvola grčkim strancima koji ne pripadaju etničkoj grupi je samo 0,33% od registrovane radne snage, što je najmanji broj u EU[14].

S druge strane, nedokumentovani rad stranih migranata procenjuje se na 24% BDP-a Grčke[9]. Mnogi nezakoniti doseljenici i ilegalni imigranti ne vide Grčku kao krajnju destinaciju; oni planiraju da rade samo kako bi prikupili dovoljno sredstava za prelazak na druge zemlje u EU. Drugi dolaze u Grčku da ostanu. Bez obzira na to koliko dugo borave u Grčkoj, mnogi migranti bez dokumenata su isključeni iz većine grčkog društva i suočavaju se sa političkim, socijalnim i ekonomskim problemima[15].

Žene u migraciji[uredi | uredi izvor]

Posebno su žene imigrantkinje zabeležene u Grčkoj, one su uzgred, posebno osetljive na eksploataciju[16]. Grčke žene i dalje napreduju u obrazovanju i zapošljavanju. Tradicionalno, učešće grčkih žena u radnoj snazi bilo je veoma nisko zbog nedostatka mogućnosti za formalno zapošljavanje, prevelikog broja neplaćenih aktivnosti u malim porodičnim preduzećima ili poljoprivrednim radom i prevladavajućih kulturnih stavova u Grčkoj o domaćoj ulozi žena[13]. Od 1971. do 1996. godine, učešće odraslih žena u plaćenoj radnoj snazi skočilo je sa 31,2% na 47,5%. Brza ekspanzija grčkog obrazovnog sistema, zajedno sa povećanim prosperitetom u Grčkoj, dovela je do povećanja broja žena na radnom mestu i naknadnog smanjenja ponude radne snage za određene (obično neplaćene) poslove koje uglavnom rade žene[14]. Međutim, grčke kulturne vrednosti koje se tiču ženskih "dužnosti" u domu nisu se promenile tako brzo kao što je to slučaj sa ženskim zapošljavanjem - grčke žene sve više preuzimaju odgovornosti izvan kuće, dok njihovi radovi u kući uglavnom ostaju nesmanjeni. Ovo stvara potrebu za jeftinom, migracionom radnom snagom u oblastima koje se odnose na rad u domaćinstvu u Grčkoj, koje su uglavnom popunjene migrantkinjama.

Postoji veliki stepen segregacije posla po polu za migrante u Grčkoj, sa uglavnom migrantskim ženama koje ispunjavaju domaće uloge koje su ostavile grčke žene[10]. Žene sa Filipina, Albanije i istočne Evrope dominiraju domaćim radom migranata u Grčkoj i čine većinu imigranata iz tih zemalja - 76% bugarskih imigranata, 70% Albanaca, 76% Rumuna, 85% Poljaka, a 80% filipinskih imigranata u Grčkoj su žene. Grčka ima najveću stopu migracije žena u Evropi[3]. Žene iz razvijenijih zemalja imaju tendenciju da rade u turizmu i kancelarijskim poslovima, dok su žene iz zemalja azijskog, afričkog i bivšeg sovjetskog bloka su uglavnom zaposlene u domaćinstvu za kućne poslove ili kao negovateljke u medicinskim centrima. Žene Filipinke su primarno zaposlene kao služavke u porodicama, dok su albanske žene ograničene na uloge u domaćinstvu ili čišćenje[10] [14].

Dok su većina žena migrantkinja ekonomski imigranti koji traže dobre poslove koji im donose mnogo veću platu nego što ih mogu naći u svojoj domovini, žene migranti, posebno one bez dokumenata, su podložne eksploataciji i zlostavljanju[3] [14]. Grčki pravni sistem nudi veoma malu zaštitu radnicima u domaćinstvu i u nekim slučajevima može zapravo povećati njihovu nesigurnost i ranjivost. Pored toga, slučajevi prostitucija se sve više povećavaju, a procene navode da se preko 20.000 migrantkinja dolazi u Grčku u svrhu seksualnog rada[3].

Faktori migracije[uredi | uredi izvor]

Finansijska i politička stabilnost[uredi | uredi izvor]

Kao članica EU od 1981. godine Grčka se smatrala oazom stabilnosti na burnom Balkanu[12]. Čak i slabo plaćeni neregularni radnici migranti u Grčkoj mogli bi zaraditi čak četiri do šest puta više nego što bi mogli očekivati da će zaraditi kod kuće. Iako zarađuju više novca nego što mogu u svojim matičnim zemljama, plate su još uvek relativno niske; u studiji sprovedenoj u severnoj Grčkoj, stvarni troškovi rada migranata prema grčkim poslodavcima (posebno neregularni radnici migranti) su otprilike 40% niži od troškova lokalnih radnika[10].

Priroda ekonomske aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Ekonomski uslovi u Grčkoj pogoduju razvoju jeftine radne snage. Samozapošljavanje u Grčkoj je tri puta veće od proseka EU, što odražava velike poljoprivredne sektore, mala porodična preduzeća i postojanje velike neformalne ekonomije[13]. Zapravo, neformalna ekonomija Grčke čini oko 30% njenog BDP-a - najveće neformalne ekonomije u Evropi[12]. Ova neformalna ekonomija treba jeftin, nekvalifikovani rad za opstanak, budući da mladi ljudi u Grčkoj nisu voljni da prihvate zapošljavanje u tim sektorima. Mladi Grci imaju nisko učešće u radnoj snazi i nastavljaju da studiraju na univerzitetu dok ne nađu posao u struci. To znači da mnogi mladi imigranti mogu naći zaposlenje niskog kvaliteta ako prihvate vrste poslova sa niskim statusom koje domaći Grci odbacuju[13]. Ovo je naročito istaknuto u poljoprivrednim i teškim industrijskim poslovima za migrante, kao i za održavanje domaćinstva, čišćenje i negu - rad za žene migrante.

Geografska lokacija[uredi | uredi izvor]

Grčka, na raskršću Evrope, Azije i Afrike, nije samo krajnje odredište za migrante iz Azije i Afrike, već se vidi kao ulaz ili korak ka zapadnoj Evropi. Velika obala Grčke i višestruka ostrva znače da je legalan ulazak migranata veoma težak. Pored toga, oslanjanje Grčke na turizam znači da granice nikada nisu bile adekvatno policijski zaštićene[17]. Dokazi sada pokazuju da gotovo sva ilegalna imigracija u Evropsku uniju teče kroz porozne granice zemlje. U 2010. godini, 90 posto svih strahova od neovlašćenog ulaska u Evropsku uniju dogodilo se u Grčkoj, u poređenju sa 75 posto u 2009. i 50 posto u 2008.[18] Iz tih razloga, mnogi imigranti ulaze u Grčku pokušavajući da dobiju pristup ostatku Evropske unije.

Ilegalna migracija u Grčkoj[uredi | uredi izvor]

2015. godine Sirijske izbeglice stižu u Lezbos iz Turske

Grčka je imala problema sa ilegalnom imigracijom gde mnogi migranti prolaze kroz Tursku. Grčke vlasti veruju da 90% ilegalnih imigranata u EU ulazi kroz Grčku, mnogi beže zbog nemira i siromaštva na Bliskom istoku i Africi[19] [20].

Nekoliko evropskih sudova odredilo je da Grčka ne poštuje minimalne standarde tretmana tražilaca azila. Posledice su da ilegalni migranti koji dolaze u druge zemlje ne mogu biti vraćeni u Grčku[21].

Grčka vlada je predložila brojna rešenja, kao što je izgradnja ograde na turskoj granici i postavljanje logora[22] [23].

Grčka kao ulaz u šengensko područje[uredi | uredi izvor]

Grčka se koristi kao ulaz u šengenski prostor, posebno onih koji potiču sa Bliskog istoka. Susedna Turska je takođe uključena u ovo pitanje, pošto većina ilegalnih imigranata dolazi iz Grčke iz te zemlje[24]. Karakteristično je da turska zvanična politika vidi priliv imigranata u Grčku kao glavni faktor vođenja spoljne politike. Turske vlade zvanično usvajaju "doktrinu ozala"[25], koju je inicirao bivši turski premijer Turgut Ozal. Turci su karakteristično izjavili da[26]:

Ne treba da ratujemo sa Grčkom. Samo im moramo poslati nekoliko miliona ilegalnih imigranata iz Turske i završiti s njima.

Većina ilegalnih imigranata prolazi kroz grčko-tursku granicu sa tolerancijom ili čak uz pomoć vlasti u Turskoj, bez obzira na bilateralne sporazume koji su odobreni za ovo pitanje od 2003. godine. Štaviše, činjenica da turske vlasti ne poštuju uslovi potpisanih sporazuma stvaraju nekoliko problema tokom procedura predaje ilegalnih imigranata u pograničnim područjima. Očigledna je i nesaradnja turske strane, uprkos postojanju specifičnih dokaza u nekoliko slučajeva (tj. turski krijumčari ilegalnih imigranata koje su grčke vlasti uhapsile)[26].

Nekontrolisani protok imigranata iz Turske u Grčku rezultira, između ostalog, nizom negativnih socijalnih i političkih posledica: destabilizacija socijalne kohezije kroz demografske promene, kao i podsticanje širenja organizovanog kriminala i terorističkih mreža[24]. Na primer, terorista Al-Kaide visokog nivoa koji je prošao grčku granicu iz Turske uhapšen je u pokušaju da dobije politički azil u zemlji[24].

Talas ilegalnih migracija[uredi | uredi izvor]

U Grčkoj postoji vrlo mala potražnja za kvalifikovanim radnicima migrantima u Grčkoj i velika potražnja za nekvalifikovanim radnicima isključivo u neformalnom sektoru[13]. Postoji veoma mali broj imigranata koji imaju valjano odobrenje za rad u neformalnom sektoru, ali se procenjuje da je u Grčkoj veliki broj neovlašćenih radnika imigranata[13]. Ministarstvo za javnu bezbednost je 1992. godine naznačilo da je od 500.000 stranaca za koje se procenjuje da su u Grčkoj, njih 280.000 bilo nezakonito ušlo na teritoriju zemlje. Od 2011. godine, u Grčkoj ima oko 500.000 nezakonitih migranata koji su ili nezakonito ušli u zemlju ili su legalno ušli ali su ostali u Grčkoj nakon isteka vize. Drugi radnici koji nemaju dokumente stižu kao „lažni turisti“ koji nastavljaju da žive i rade u Grčkoj nakon što istekaju kratkoročne turističke vize koje stignu. Veći deo ekonomskog rasta u Grčkoj krajem devedesetih i početkom 2000-ih je bio kroz nedovoljno plaćen rad ilegalnih imigranata, koji čine 29,4% BDP-a Grčke[27]. Ilegalno zapošljavanje ilegalnih imigranata privlačno je za grčke poslodavce jer ne moraju poštovati stroge propise o radu i socijalnu sigurnost za radnike bez dokumenata. Pored toga, neki migranti biraju fleksibilnost ilegalnog tržišta rada. Imigrantima je lakše da nađu posao u ovom sektoru u odnosu na legalno tržište zbog stroge imigracione politike koja otežava procese podnošenja zahteva za izdavanje vize, te moraju da ih stalno obnavljaju.

Teška imigraciona politika u Španiji i Italiji i sporazumi sa afričkim zemljama za borbu protiv ilegalne imigracije promenili su smer kretanja afričke imigracije prema Grčkoj. Istovremeno, izgleda da su se povećali i tokovi iz Azije i Bliskog istoka - uglavnom iz Pakistana, Avganistana, Iraka i Bangladeša - prema Grčkoj[28]. U 2010. godini uhapšeno je 132.524 osoba zbog „ilegalnog ulaska ili boravka“ u Grčkoj, što je nagli porast u odnosu na 95.239 u 2006. Gotovo polovina uhapšenih (52.469) odmah je deportovana, od kojih su većina bili Albanci[18]. Procenjuje se da je broj albanskih radnika u Grčkoj 1991. godine iznosio oko 150.000, a neki procenjuju da taj broj iznosi čak 500.000. Albanci obično popunjavaju nekvalifikovane poslove koje domaći radnici smatraju nepoželjnim, koji su uglavnom povezani sa turizmom, sezonskim poljoprivrednim aktivnostima i domaćim sektorom, kao što su briga o deci, radovi u domaćinstvu i briga o starijim osobama[29]. Skoro svi neregularni imigranti koji dolaze u Grčku zaposleni su u neformalnom sektoru, dolaze sami bez članova porodice i dolaze sa ciljem da nađu posao, čak i kada uđu u proces dobijanja turističke vize.

Često, da bi prešli granicu u Grčku, ilegalni imigranti moraju platiti krijumčaru prebačaj u zemlju. Velika većina uhapšenih krijumčara migranata - 58,4% onih koji su uhapšeni u prvih osam meseci 2000. godine - su bili grčki državljani. Albanska mafija je druga po veličini grupa krijumčara, koja se uglavnom bavi krijumčarenjem drugih Albanaca. Turci su takođe dominantni krijumčari preko tursko-grčke granice[12]. Organizacije za trgovinu ljudima u Albaniji mogu naplatiti do 4.000 američkih dolara po osobi koju mogu prokrijumčariti a za mnoge krijumčare ovaj posao je dosta unosan[10]. Ilegalni imigranti iz Poljske i drugih zemalja bivšeg sovjetskog bloka posebno koriste lančanu migraciju, u kojoj se održavaju bliske veze sa domaćim selima, a rođaci ili prijatelji se regrutuju da rade u Grčkoj i preporučuju se poslodavcima; radna mesta se prenose između imigranata koji se vraćaju u svoje matične zemlje na višemesečnu posetu i pridošlice iz njihovih rodnih mesta[15].

Ilegalni imigranti u Grčkoj često se suočavaju sa situacijama eksploatacije sa malo sredstava za regres. Član 84 Zakona 2286/2005 nastavlja da zabranjuje pružanje usluga grčkim javnim službama, pravnim licima i lokalnim vladinim organizacijama strancima koji ne mogu dokazati da su zakonito ušli i borave u Grčkoj, osim ako se radi o vanrednoj situaciji ili kada je osoba u opasnosti[8]. To znači da je migrantima bez dokumentacije veoma teško da dobiju zdravstvene i javne usluge od države ili da pokrenu predmete protiv poslodavca koji zlostavlja. Grčka vlada takođe deportuje veliki broj ilegalnih imigranata svake godine, što znači da radnici koji nemaju dokumente verovatno neće izneti i prijaviti opasne, nepravedne ili eksploatativne radne uslove zbog straha od deportacije. Od 1991. do 1999. godine, 1.820.000 migranata je deportovano, većina njih iz Albanije[12]. Postoji i veliki broj žena i dece koji su odvedeni u Grčku radi seksualnog rada i koji se nalaze u situacijama izrabljivanja, ali ne mogu dobiti pomoć zbog svog nezakonitog statusa. Postoji veliki procenat uglavnom maloletnih adolescentskih albanskih devojčica i dečaka ispod deset godina, na primer, koji su ilegalno odvedeni u Grčku da rade u industriji seksa[15].

Proces regulacije za grčke imigrante je težak s obzirom na korake koje treba poduzeti u skladu sa grčkom imigracijskom politikom. Godine 1998. više od 370.000 imigranata je podnelo zahtev za privremenu 'belu karticu' u okviru programa regularnosti migracija - manje od 60% je prešlo u drugu fazu procesa primanja zelenih karata. Pored toga, preko 75% podnosilaca prijava te godine bili su iz Albanije, Bugarske i Rumunije, od kojih su mnogi bili Grci[7]. Od tada je bilo pokušaja reforme procesa regulacije i grčke politike u vezi sa imigracijom, ali je još uvek težak, skup i zamoran proces za imigranta koji želi reguliše svoj status pa se mnogi odlučuju da ostanu nezakoniti i rizikuju posledice zbog veće fleksibilnosti neformalnog tržišta.

Vladine mere[uredi | uredi izvor]

Kada su imigranti počeli da preplavljuju Grčku u velikom broju po prvi put u devedesetim godinama, grčka vlada nije bila adekvatno pripremljena za upravljanje i kontrolu tolikih migranata. Do 1991. godine, zakoni o imigraciji su datirali još iz 1920-tih[6]. Godine 1991. usvojen je prvi Zakon o strancima (Zakon 1975/1991), prvi pokušaj Grčke da se izbori sa masovnim prilivom imigracije[12]. Ovaj zakon se isključivo bavio ograničavanjem migracije u Grčku i obeshrabrivanju ulaska stranaca u Grčku. Jedini način na koji bi stranac mogao raditi u Grčkoj bio je da dobije dozvolu za boravak i rad pre dolaska. Svaki pokušaj nezakonitog ulaska u zemlju prema Zakonu 1975. mogao bi se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina. Pored toga, migranti nisu imali pravo na bilo kakvu vrstu socijalne pomoći ili prve pomoći, osim u slučaju hitne situacije, osim ako imaju dozvolu boravka[15] [30]. Ovaj zakon je bio neuspešan i nije učinio ništa da spreči ilegalnu imigraciju i doveo je samo do proterivanja masovnog broja ilegalnih imigranata tokom devedesetih, posebno albanskih migranata. Tokom devedesetih, skoro 2 miliona migranata, od kojih je velika većina muškaraca, deportovani su, sa skoro 200.000 deportovanih u proseku godišnje; više od dve trećine njih su bili Albanci.

Tek 1997. godine dva predsednička dekreta uvela su prvi program regulacije u Grčkoj. Predsedničke uredbe 358/1997 i 359/1997 bile su loše osmišljene, pogrešno vođene i otežavale su imigrante da se uspešno regulišu, ali su postavili prve temelje za institucionalni okvir u Grčkoj koji je pokušao da se zaista bavi imigracijom na način da otišao dalje od deportacije. Novi Zakon o strancima koji je uveden 2001. godine bio je usredsređen na kratkoročnu regulaciju migracija kroz restriktivne kanale legalne migracije i veći program regulacije i sveobuhvatniji politički okvir za dugoročno rešavanje imigracije[8]. Bilo je nekih koristi od ovog zakona, kao što je pravo na informisanje na jeziku koji se razume u pritvoru i obavezno devetogodišnje obrazovanje za decu migrante[12]. Međutim, određeni aspekti zakona, kao što je potreba da se svake godine obnavljaju vize, zanemaruju potrebe lokalnih tržišta rada da popune pozicije u relativno kratkom vremenu, i gotovo potpuno ignorišu činjenicu da bi mnogi imigranti i dalje pokušavali da migriraju ilegalno. Zakonito boravište migranata koji još nisu bili u Grčkoj pre 2001. godine bilo je veoma teško prema ovom zakonu. Imigracioni zakon je i dalje diskriminatoran u pogledu sticanja državljanstva i pravi razliku između su-etničkih povratnika i "stranaca"[9]. Vlada je 2004. godine odlučila da izda dozvole u ​​trajanju od dve godine, za razliku od jednogodišnjih, koje su smanjile vreme i novčane troškove podnošenja zahteva za izdavanje vize, ali još uvek je bilo mnogo pitanja vezanih za regulaciju. Mali broj radnih dozvola, njihovo ograničeno trajanje i opšta politička orijentacija grčke vlade nisu doprineli stvaranju održive imigracione politike[13].

Značajan pregled grčkog zakona o imigrantima u 2006. godini pokazao se u nekoliko novih zakona, od kojih je većina stupila na snagu 2007. godine. Uvedena je jedinstvena dvogodišnja dozvola za boravak i rad koja se može obnoviti za još dve godine, u zavisnosti od lokalnog tržišta rada i uslova[7]. Zakoni 3386/2005 i 3536/2007 uključivali su određene kategorije imigranata koji su živeli u Grčkoj nekoliko godina, ali koji nisu bili u stanju da regulišu svoje boravište i zaposlenje u Grčkoj iz različitih razloga u pravni status. Stvorene su i posebne odredbe za zaštitu žrtava trgovine ljudima. Ovi zakoni su takođe uključivali akcioni plan za uspešno uključivanje imigranata u grčko društvo na osnovu poštovanja njihovih osnovnih ljudskih prava[8]. Međutim, prema Zakonu 3386/2005, imigranti koji nisu u mogućnosti da dokažu da su legalno u Grčkoj i dalje nemaju pristup javnim i socijalnim uslugama.

U skorijim godinama, direktive EU i zakoni koji se tiču imigracije oblikovali su otvoreniji pristup koji je orijentisan na integraciju u Grčkoj i bio je glavni izvor informacija, politika i praksi za razvoj nacionalne migracione politike. Međutim, pitanja vezana za politiku migranata nisu prioritet na grčkoj nacionalnoj agendi, pogotovo od dužničke krize 2008. godine. Pošto se ovo ne smatra široko važnim pitanjem, reforma će i dalje biti pod znakom pitanja u najboljem slučaju i neće poduzeti potrebne korake kako bi napravila stvarne, trajne promene u migracionoj politici[8].

Reakcije javnosti[uredi | uredi izvor]

Godine 1989. Grci su predstavljeni od strane Eurobarometra (telo za ispitivanje i istraživanje Evropske komisije) kao ljudi koji su najviše tolerantni prema strancima u celoj EU[6]. Međutim, politička nestabilnost i ratovanje na Balkanu početkom 1990-ih učinili su da Grci počnu da se brinu o sukobu koji se približava njihovim granicama. Pored toga, u devedesetim godinama prošlog veka albanski nacionalizam je još uvek tvrdio da delovi grčke teritorije i "makedonsko pitanje" predstavljaju pretnje za grčku teritoriju i nacionalnu kulturu. Ova politička dešavanja oživela su mnoge osećaje nacionalizma u Grčkoj a priliv imigranata devedesetih izazvao je kolektivnu sliku Grčke kao etnički homogenog društva. Grčka nacionalna država snažno je vezana za etnički zasnovan identitet koji se bazira na zajedničkom poreklu, jeziku i pravoslavnoj religiji[9]. Porast imigracije u 1990. godini tada nije viđen samo kao izvor potencijalnih ekonomskih prevrata, već i kao pretnja kulturnoj i etničkoj čistoći i autentičnosti grčke nacije.[8]

Otkako je početkom devedesetih počeo priliv imigranata, broj Grka koji je smatrao da je broj imigranata koji žive u Grčkoj "previsok" skočio je, sa 29% u 1991. godini na 45% u 1992. godini a na 57% u 1993. i 69,2% u 1994. godini[6]. Približno 85-90% smatra da su imigranti odgovorni za povećani nivo kriminala i nezaposlenosti. Grčka je u Eurobarometru predstavljena 2015. godine da bi imala nešto više rasističkih mišljenja od proseka EU (npr. 67% Grka misli da je u redu raditi sa muslimanskim narodom naspram 71% proseka ljudi u EU). Ista studija prikazuje manjine u Grčkoj da se osećaju najmanje diskriminisanim u svim Evrope[31]. Takođe, odnos nezaposlenosti između stranaca u Grčkoj i domaćih građana je niži od proseka EU (kako navodi Eurostat), što ukazuje da je Grčka manje diskriminatorna prema strancima na tržištu rada nego u EU u celini. Prema jednoj knjizi Gabrijele Lazaridis, Grci drže veoma niska mišljenja i stereotipne ideje o mnogim grupama imigranata, posebno Albanaca, Muslimana i Turaka, zbog istorijskih preduslova. Iako to važi za neke Grke, izgleda da se to ne odnosi na većinu. Grčki mediji su doprineli ovim idejama tako što su preterivali u ilegalnim aktivnostima stranaca, posebno Albanaca i albanske mafije. Lazaridis tvrdi da je ovo pomoglo u održavanju "opasnog albanskog" stereotipa, koji doprinosi isključivanju albanskih imigranata, legalnih ili ilegalnih, iz ekonomskih, socijalnih i prostornih sfera grčkog života[6] [10] [27]. Važno je napomenuti da mnogi Grci zapravo imaju mešovita mišljenja o imigraciji, često tražeći imigrante, dok saosećaju sa svojim imigrantima. Ipak, čak i sa populacijom od 7% imigranata - možda čak i više kada se uključi procena broja migranata bez dokumenata - neki Grci još uvek veruju da je njihova zemlja izuzetno homogena[32]. Lazaridis kaže da to može dovesti do nastavka eksploatacije migranata i stranaca koji se smatraju "drugima" i kojima se ne garantuju ista prava kao grčkim građanima[10].

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice je 2016. godine dodelio grčkim volonterima nagradu Nansen Refugee Award. Volonteri "Grčkog spasilačkog tima" i Efi Latsoudi iz "PIKPA sela" dobili su nagradu za svoje neumorne volonterske napore da pomognu izbeglicama koji stižu u Grčku tokom evropske izbegličke krize[33].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wayback Machine
  2. ^ Papadopoulou, Aspasia. "Smuggling into Europe: transit migrants in Greece." Journal of Refugee Studies 17.2 (2004): 167–184.
  3. ^ a b v g d Karakatsanis, Neovi M., and Jonathan Swarts. "Migrant Women, Domestic Work and the Sex Trade in Greece: A Snapshot of Migrant Policy in the Making." Greek Review of Social Research 110 (2003): 239–70. Print
  4. ^ Situation Mediterranean Situation
  5. ^ Wayback Machine
  6. ^ a b v g d đ Kiprianos, Pandelis, Stathis Balias, and Vaggelis Passas. "Greek policy towards immigration and immigrants." Social Policy & Administration 37.2 (2003): 148–164.
  7. ^ a b v Icduygu, Ahmet. "Transborder Crime between Turkey and Greece: Human Smuggling and Its Regional Consequences." Southeast European and Black Sea Studies 4.2 (2004): 294–314. Print.
  8. ^ a b v g d đ e Triandafyllidou, Anna. "Greek Immigration Policy at the Turn of the 21st Century. Lack of Political Will or Purposeful Mismanagement?." European Journal of Migration and Law 11.2 (2009): 159–177.
  9. ^ a b v g Faas, Daniel. "Between ethnocentrism and Europeanism? An exploration of the effects of migration and European integration on curricula and policies in Greece." Ethnicities 11.2 (2011): 163–183.
  10. ^ a b v g d đ e Lazaridis, Gabriella, and Joanna Poyago‐Theotoky. "Undocumented migrants in Greece: Issues of regularization." International Migration 37.4 (2002): 715–740.
  11. ^ Antonopoulos, Georgios A., and John A. Winterdyk. "Techniques of Neutralizing the Trafficking of Women-A Case Study of an Active Trafficker in Greece." European Journal of Crime, Criminal Law, & Criminal Justice 13 (2005): 136.
  12. ^ a b v g d đ e ž Antonopoulos, Georgios A., and John Winterdyk. "The Smuggling of Migrants in Greece An Examination of its Social Organization." European Journal of Criminology 3.4 (2006): 439-461.
  13. ^ a b v g d đ e Baldwin-Edwards, Martin. "Southern European labour markets and immigration: A structural and functional analysis." Employment 2002 [in Greek]; in English, as MMO Working Paper 5, Panteion University, Athens, Greece (2002): 19.
  14. ^ a b v g d Fakiolas, Rossetos, and Laura Maratou-Alipranti. "Foreign female immigrants in Greece." Papers: revista de sociologia 60 (2000): 101–117.
  15. ^ a b v g Lazaridis, Gabriella, and Krystyna Romaniszyn. "Albanian and Polish undocumented workers in Greece: a comparative analysis." Journal of European Social Policy 8.1 (1998): 5–22.
  16. ^ Andrijasevic, R.: Migration, Agency and Citizenship in Sex Trafficking. Springer. 2010. ISBN 978-0-230-29913-9. str. 45.
  17. ^ Recent Immigration to Southern Europe, Iosifides, T. and King, R.
  18. ^ a b Greece: Illegal Immigration in the Midst of Crisis | migrationpolicy.org
  19. ^ Tensions Rise Over Illegal Immigrants In Greece : NPR
  20. ^ Progress and Backlash in Greece - Southern Europe's Immigration Test - TIME
  21. ^ On illegal immigration, Grek left, war damages, Klaus Boetig, traffic accidents | Comment | ekathimerini.com
  22. ^ Greece to Build Fence on Turkish Border to Curb Illegal Immigrants - The New York Times
  23. ^ Greece to open new detention centres for illegal migrants | World news | The Guardian
  24. ^ a b v De Divitiis, 2011: 58
  25. ^ Ozal Seeks to Meet With Greek - The Washington Post
  26. ^ a b Nomikos 2010, str. 11
  27. ^ a b Lazaridis, Gabriella, and Eugenia Wickens. ""Us" and the "Others": ethnic minorities in Greece." Annals of Tourism Research 26.3 (1999): 632-655.
  28. ^ Migration Information Source | migrationpolicy.org
  29. ^ Lazaridis, Gabriella, and Eugenia Wickens. ""Us" and the "Others": ethnic minorities in Greece." Annals of Tourism Research 26.3 (1999): 632-655
  30. ^ Fakiolas, Rossetos, and Laura Maratou-Alipranti. "Foreign female immigrants in Greece." Papers: revista de sociologia 60 (2000): 101–117
  31. ^ http://ec.europa.eu/COMMFrontOffice/PublicOpinion/index.cfm/ResultDoc/download/DocumentKy/68004
  32. ^ Faas, Daniel. "Between ethnocentrism and Europeanism? An exploration of the effects of migration and European integration on curricula and policies in Greece." Ethnicities 11.2 (2011): 163–183
  33. ^ UNHCR - Greek Volunteers share UNHCR Nansen Refugee Award

Izvori[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Имиграција_у_Грчкој&oldid=26890231”