Italijanski vrt
Italijanski vrt se obično odnosi na stil vrtova koji odražavaju velike italijanske renesansne vrtove koji su preživeli u nečemu poput svog originalnog oblika. U istoriji baštovanstva, tokom renesanse, Italija je imala najnaprednije i najcenjenije vrtove u Evropi, što je u velikoj meri uticalo na druge zemlje, posebno na francuske parkove i holandske bašte i, uglavnom preko njih, na bašte u Britaniji.
Vrtovi su bili formalno uspostavljeni, ali verovatno na nešto opušteniji način od kasnijeg francuskog stila, sa ciljem da se proširi ili projektuje pravilnost arhitekture kuće u prirodu. Bašta ovog stila, koja koristi mnogo mediteranskih biljaka, često se svuda u svetu naziva „italijanskom baštom“.
Od kasnog 18. veka mnoge velike italijanske bašte su preuređene u verziji engleskog pejzažnog baštenskog stila, a raspon tipova bašte koji se nalaze u Italiji je značajan, delimično u zavisnosti od različitih klimatskih uslova.
Istorija i uticaj[uredi | uredi izvor]
Na italijanski vrt su uticale rimske bašte i italijanske renesansne bašte. Principi francuske bašte zasnovani su na principima italijanske bašte, ali Andre le Notr ih je na kraju zasenio po obimu i konceptu u vrtovima dvoraca Vo-le-Vikomt i Versaj tokom 17. veka. Formalni rani engleski vrt bio je pod uticajem fontana i kaskada koji su bili elementi italijanske renesansne bašte, i iako postoje kasniji vodeni elementi – na primer, 300 godina stara kaskada u dvorcu Četsvort Haus – italijanski uticaj je u Engleskoj zamenjen formalnim francusko-holandskim parterima i avenijama iz sedamnaestog veka. Od ranog osamnaestog veka pa nadalje, zahvaljujući baštovanima kao što su Čarls Bridžmen, Vilijam Kent, Lanselot Braun i Hemfri Repton, dizajn bašte u Engleskoj je dobio potpuno drugačiji, romantičan i neformalan zaokret.
Rimski uticaj[uredi | uredi izvor]
_01.JPG)
Rimski vrtovi bili su u velikoj meri inspirisani grčkim baštama i obično su bili u peristilima. Administratori Rimskog carstva (oko 100. p. n. e. – 500. n.e.) aktivno su razmenjivali informacije o poljoprivredi, hortikulturi, uzgoju životinja, hidraulici i botanici. Lukulovi vrtovi (Horti Lucullani) na brdu Pincio na ivici Rima uveli su persijski vrt u Evropu, oko 60. godine pre nove ere. Bašta je bila mesto mira i spokoja, utočište od urbanog života i mesto ispunjeno religioznim i simboličkim značenjima. Kako se rimska kultura razvijala i postajala sve više pod uticajem stranih civilizacija kroz trgovinu, upotreba vrtova se proširila i bašte su na kraju napredovale u Starom Rimu.
Osnovni stilovi giardino all'italiana (italijanskog vrta) proizašli su iz ponovnog otkrivanja rimskih modela od strane renesansnih naučnika. Oni su bili inspirisani opisima rimskih vrtova koje je dao Ovidije u svojim Metamorfozama, u pismima Plinija Mlađeg, u Naturalis Historia Plinija Starijeg i u Varonovom delu Rerum Rusticanum, koji su svi dali detaljan i lirski opis vrtova rimskih vila.[1]
Plinije Mlađi je opisao svoj život u svojoj vili u Laurentumu: „... dobar život i istinski, koji je srećan i častan, vredniji nego što može biti bilo koji „posao“. Trebalo bi da iskoristite prvu priliku da napustite vrevu i beskorisna gradska zanimanja i posvetite se književnosti ili razonodi“.[2] Svrha bašte, prema Pliniju, bila je otijum, što bi se moglo prevesti kao osama, spokoj ili opuštanje. Bašta je bila mesto za razmišljanje, čitanje, pisanje i opuštanje.[3]
Plinije je opisao osenčene staze oivičene živim ogradama, ukrasnim parterima, fontanama i drvećem i žbunjem podšišanim u geometrijske ili fantastične oblike; sve karakteristike koje će postati deo budućeg renesansnog vrta.[4]
Italijanski srednjovekovni vrtovi[uredi | uredi izvor]
Italijanske srednjovekovne bašte bile su ograđene zidovima i bile su posvećene uzgoju povrća, voća i lekovitog bilja, a u slučaju manastirskih bašta, tihoj meditaciji i molitvi. Generalno, manastirski tipovi vrtova su se sastojali od kuhinjskih vrtova, bašte lekovitog bilja, grobljanskih voćnjaka i vinograda. Pojedini manastiri su mogli imati i „zeleno dvorište“, parcelu od trave i drveća na kojoj su mogli da pasu konji, kao i privatne bašte za poslušnike, monahe koji su imali određena mesta u manastiru.
Italijanske renesansne bašte[uredi | uredi izvor]
Italijanska renesansna bašta nastala je krajem petnaestog veka u vilama u Rimu i Firenci, inspirisana klasičnim idealima reda i lepote, i namenjena za uživanje u pogledu na baštu i pejzaž iza, za kontemplaciju i uživanje u prizorima, zvukovima i mirisima same bašte.
Tokom kasne renesanse, bašte su postale veće i još simetričnije, i bile su ispunjene fontanama, statuama, pećinama, vodenim orguljama i drugim sadržajima dizajniranim da oduševljavaju svoje vlasnike i zabavljaju i impresioniraju posetioce.
Dok su rane italijanske renesansne bašte bile dizajnirane za kontemplaciju i uživanje sa tunelima zelenila, drvećem za hlad, zatvorenom tajnom baštom i poljima za igru i zabavu, Mediči, vladajuća dinastija Firence, koristila je vrtove da demonstrira svoju moć i veličanstvenost. „Tokom prve polovine šesnaestog veka, veličanstvenost je počela da se doživljava kao kneževska vrlina, a širom italijanskog poluostrva arhitekte, vajari, slikari, pesnici, istoričari i naučnici humanisti dobili su nalog da osmisle veličanstvenu sliku za svoje moćne pokrovitelje."[5] Na centralnoj fontani u Vili di Kastelu nalazila se statua Herkula, koja je simbolizovala Kozima de Medičija, vladara Firence, i kozu sa ribljim repom koja je bila amblem Medičija; vrt je predstavljao moć, mudrost, red, lepotu i slavu koju su Medičiji doneli u Firencu.
Italijanske vile sa značajnim vrtovima[uredi | uredi izvor]
Galerija[uredi | uredi izvor]
-
Vila Mediči u Fjezolu,(1455–1461), na mestu najstarije postojeće italijanske renesansne bašte. -
Bramanteov dizajn za dvorište Belvedere, Rim, (1504–1513) -
Vila Madama, Rim, (1516) -
Luneta Vile di Kastelo kako je izgledala 1599. godine, naslikao Đusto Utens -
Neptunova fontana (u prvom planu) i vodene orgulje (u pozadini) u baštama Vile d'Este, (1550–1572) -
Aleja sto fontana, Vila d'Este -
Sakro Bosko, Usta Orkusa, Lacio (1552–1585) -
Vrtovi vile Lante -
Pogled na vrt Boboli, Firenca -
Vrt Đusti, Verona -
_(5869058344).jpg)
Uticaji na druge baštenske stilove[uredi | uredi izvor]
Francuski vrt[uredi | uredi izvor]
Forma francuske bašte bila je pod snažnim uticajem italijanskih vrtova renesanse, a u velikoj meri je fiksirana sredinom 17. veka.
Posle svog pohoda na Italiju 1495. godine, gde je video vrtove i zamkove Napulja, kralj Šarl VIII je doveo italijanske zanatlije i dizajnere bašte, kao što je Pačelo da Merkoljano iz Napulja, i naredio izgradnju bašta u italijanskom stilu u svojoj rezidenciji u dvorcu Amboaz. Njegov naslednik Anri II, koji je takođe putovao u Italiju i upoznao Leonarda da Vinčija, dao je da se napravi italijanska bašta u blizini u dvorca Bloa.[6] Počevši od 1528. godine, francuski kralj Fransoa I stvorio je nove bašte u palati Fontenblo, u kojima su se nalazile fontane, parteri, šuma borova doneta iz Provanse i prva veštačka pećina u Francuskoj.[7] Dvorac Šenonso je imao dve bašte u novom stilu: jednu stvorenu za Dijanu od Poatjea 1551. godine, a drugu za Katarinu Mediči 1560. godine.[8]
Godine 1536. arhitekta Filibert de l'Orme, po povratku iz Rima, stvorio je vrtove dvorca Ane prateći italijanska pravila proporcija. Pažljivo pripremljena harmonija, sa parterima i površinama vode integrisanim sa delovima zelenila, postala je jedan od najranijih i najuticajnijih primera klasične francuske bašte.[9]
Engleski vrt[uredi | uredi izvor]
Postoji izvestan italijanski uticaj u elizabetanskom delu bašte u Hardvik holu. Italijanska bašta u Voton Hausu u Sariju, koju su između 1643. i 1652. zasadili Džon Evelin (1620–1706) i njegov stariji brat Džordž[10] je najpoznatija karakteristika te kuće.[11]
- Bosco sacro: Sveto drvo. Gaj drveća inspirisan gajevima u kojima bi se pagani klanjali. U renesansnim i posebno manirističkim vrtovima ovaj deo je bio ispunjen alegorijskim statuama životinja, divova i legendarnih stvorenja.
- Fontaniere: Konstruktor fontana, hidrauličar, inženjer koji je projektovao sistem vode i fontane.
- Giardino segreto: Tajna bašta. Zatvorena privatna bašta u bašti, inspirisana manastirima srednjeg veka. Mesto za čitanje, pisanje ili tihe razgovore.
- Giochi d'acqua: Vodeni trikovi. Skrivene fontane koje bi natopile neočekivane posetioce.
- Semplici: "Jednostavne" ili lekovite biljke.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Attlee, Helen. Italian Gardens – A Cultural History, 2006: 10.
- ^ Cited in Attlee, 2006: 13.
- ^ Attlee 2006, str. 13
- ^ Allain and Christiany, L'Art des jardins en Europe, Paris, 2006: 132.
- ^ Attlee 2006, str. 28
- ^ Wenzler, Architecture du jardin, pg. 12
- ^ Philippe Prevot, Histoire des jardins, pg. 107
- ^ Prevot, Histoire des Jardins, 114
- ^ Bernard Jeannel, Le Nôtre, Éd. Hazan, p. 17
- ^ Nairn, Pevsner & Cherry 1971, str. 42.
- ^ English Heritage.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hobhouse, Penelope, Gardens of Italy, Mitchell Beazley, 1998, ISBN 1857328965
- Hobhouse, Penelope (9. 6. 2004). Plants in Garden History: An Illustrated History of Plants and Their Influences on Garden Style. Pavilion Books. ISBN 1862056609.
- The Oxford Companion to Gardens, eds. Geoffrey Jellicoe, Susan Jellicoe, Patrick Goode and Michael Lancaster, 1986,Oxford University Press, ISBN 0192861387
- Pona, Francesco (1622), Il Paradiso de' Fiori overo Lo archetipo de' Giardini, Angelo Tamo in Verona
- English Heritage, Wotton House – Wotton – Surrey – England, BritishListedBuildings.co.uk, Pristupljeno 1. 9. 2011
- Nairn, Ian; Pevsner, Nikolaus; Cherry, Bridget (1971) [1962], Cherry, Bridget, ur., Surrey, Buildings of England (2, illustrated, revised, reprint izd.), Penguin
