Вилијам Кент

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Кент
Probably William Kent by Bartholomew Dandridge.jpg
Датум рођења1685.
Место рођењаBridlington
  Краљевство Енглеска
Датум смрти(1748-04-12)12. април 1748.
Место смртиБурлингтон хаус, Лондон
  Краљевство Велика Британија

Вилијам Кент (William Kent, око 1685 – 12. април 1748), рођен је у Бридлингтону (Bridlington, Yorkshire), био је еминентни енглески архитекта, пејзажни архитекта и дизајнер намештаја прве половине XVIII века.

Образовање[уреди | уреди извор]

Кент је каријеру почео као учитељ сликања и фирмописац, кога је послодавац подстицао да проучава уметност, дизајн и архитектуру. Група јоркширке господе послала је Кента да студира у Риму, и он је 22. јула 1709. запловио из Луке Дил (Deal, Kent), и стигао у Ливорно 15. октобра.[1] Од 18. новембра био је у Фиренци и тамо остао до априла 1710. када коначно креће на пут за Рим. Године 1713. је добио медаљу за друго место у другој класи на годишњем такмичењу за сликарство које организује Академија Светог Луке (Accademia di San Luca) за рад "Чудо Светог Андреје авелинског".[2] Тамо такође среће неколико важних личности, пре свега Томаса Коука (Thomas Coke), касније првог грофа од Лестера, са којим је обишао Северну Италију у лето 1714 (путовање после кога је почео да цени архитектонски стил палата у Вићенци Андреа Паладија). Наводно, слика неке слике за Кардинала Пјетра Отобонија у Риму, мада о томе нема преосталих трагова. Током свог боравка у Риму, осликао је таваницу цркве Сан Ђулиано деи Фиамињи апотеозом Светог Ђулијана.[3] Најзначајнији сусрет био је са Ричардом Бојлом трећим грофом од Бурлингтона. Кент је напустио Рим последњи пут у јесен 1719, када среће лорда Бурлингтона на кратко у Ђенови, путујући за Париз, где му се Бурлингтон придружује на повратку у Енглеску пре краја године. Као сликар, подстакао је Сир Џејмса Торнхила да декорише у новом стилу просторије палате Кенсингтон у Лондону; за Бурлингтона, декорише Чизвик хаус и Бурлингтон хаус.

Архитектонска дела[уреди | уреди извор]

Кент је почео са архитектонским пословима релативно касно, после 1730. године.[4] На том пољу памти се као архитекта Паладијског стила у Енглеској.[5] Овај стил је током XVIII и XIX века био популаран у Европи, а инспирисан је делима италијанског ренесансног архитекте Андреје Паладија (1508-1580), а супротстављен је разузданом барокном стилу. Карактерише га ослањање на античке елементе уз модерне иновације и монументалност. Бурлингтон му је дао задатак да обнови стил Иниго Џонса (1573-1652) првог значајног британског архитекте који је увео италијанску ренесансну архитектуру у Британију. Кент по сопственом и Бурлингтоновом укусу ствара Паладијско/Џонсонов стил 1727. године. Његов углед расте код краљевског архитектонског естаблишмента, и Кент примењују овај стил на неколико јавних зграда у Лондону, за које Бурлингтон обезбеђује покровитељство уз провизију: Краљевске штале (Royal Mews) код Черинг Кроса (1731-33, срушена 1830), Зграда трезора у Вајтхолу (1733-37), Зграда Коњичке гарде у Вајтхолу, (дизајнирана непосредно пред Кентову смрт и изграђена 1750-1759). Ови Нео-антички објекти били су инспирисани више архитектуром Рафаела и Ђулија Романа него Паладијевом.

Од грађевина у пределу, главне наруџбине Кенту су за дизајн ентеријера Хоухтон хола (Houghton Hall) (око 1725-35), који је непосредно пре тога саградио Колен Кембел (Colen Campbell) за сер Роберта Валпола. У Холкам холу (Holkham Hall) најкомплетнијем отелотворењу Паладијских идеја које се данас могу наћи; сарађивао је са Томасом Коуком, другим "грофом архитектуре", а помоћник му је био Метју Бретингам (Matthew Brettingham), који ће сопственом архитектуром пренети Паладијске идеје следећој генерацији. Значајни су и театрално барокно степениште и изложбени простори на Беркли Скверу (Berkeley Square) 44 у Лондону. У Бадминтон хаусу (Badminton House) и у Иустон холу (Euston Hall) подигнути су Кентови куполасти павилиони. Кент је могао да понуди и саосећајни готски дизајн, без озбиљних античких тенденција у основи, радећи на готским параванима у Вестминстер холу и катедрали у Глостеру.

Пејзажни архитекта[уреди | уреди извор]

Као пројектант пејзажа, Кент је био један од твораца енглеског пејзажног врта, револуционарног стила "природне" хортикултуре у уређивању вртова и имања. Његови пројекти су били: Чизвик хаус (Chiswick House), Стоу (Stowe, Buckinghamshire), од око 1730. па надаље, нацрти за врт виле Александра Поупа у Твикенаму (Twickenham), за краљицу Каролину (Wilhelmina Charlotte Caroline von Brandenburg-Ansbach) у Ричмонду и посебно у Роусам хаусу (Rousham House, Oxfordshire), где је направљен низ Аркадијских елемената: храмова, каскада, грота, паладијских мостова и екседри, чиме је отварио поље за остварења већег обима Кејпбилити Брауну, припаднику следеће генерације. Мањи Кентови радови могу се наћи у Шотовер хаусу (Shotover House, Oxfordshire), укључујући и псеудоготске декоративне грађевине за привлачење погледа и куполасте павилионе. Његови скоро изгубљени вртови у Клермонту (Claremont, Surrey), недавно су обновљени. Често се каже да је прибегавао и садњи мртвог дрвећа да би створио жељену атмосферу.

Каже се да је једини Кентов крах недостатак хортикултурног знања и техничке вештине (што су људи попут Чарлса Бриџмена (Charles Bridgeman) поседовали а чији се утицај на Кента често потцењује), али је његов натуралистички стил пројектовања био главни допринос историји пејзажног дизајна. Клермонт, Стоу и Роусам су места где могу да се виде њихови заједнички напори. Стоу и Роусам су Кентова најпознатија дела. На последњем, Кент је разрадио Бриџменов дизајн имања из 1720, додајући зидове и сводове да привуку поглед гледаоца. у Стоуу, Кент је користио своја италијанска искуства, посебно за Паладијски мост. На оба места Кент је применио свој натуралистички приступ[6].

Дизајн намештаја[уреди | уреди извор]

Свечани намештај дизајнирао је да би допунио своје ентеријере: дизајнирао је намештај за палату Хемптон Коурт (1732), Бурлингтонов Чизвик хаус (1729), Холкам хол Томаса Коука, имање Роберта Валпола у Хотену (Houghton), Девоншајр хаус (Devonshire House) у Лондону. Краљевски брод који је дизајнирао за Фредерика, Принца од Велса (Frederick, Prince of Wales) може се и данас видети у Националном Поморском музеју у Гринвичу (National Maritime Museum, Greenwich).

У старости, Кентова слава и популарност су били толико велики да је добијао да дизајнира све ствари, чак и дамске рођенданске хаљине, о којима није знао ништа и које је украшавао са пет класичних стилова архитектуре. Ови и други апсурди инспирисали су Вилијама Хогарта (William Hogarth) да, у октобру 1725, направи сатиричну гравиру „Бурлеска о Кентовој олтарској слици Светог Климента Данца“ (А Burlesque on Kent's Altarpiece at St. Clement Danes) исмевајући Кентов рад за ту цркву који је одбијен због лошег извођења и препознавања неких познатих личности у ликовима анђела.

Вилијам Кент познат је и као конструктор првих дечјих колица. Дизајнирао их је 1733. за децу 3. војводе од Девонсхиреа. У основи је то била дечја верзија коњске запреге. Изум је постао популаран код породица више класе. Дете је седело у корпи у облику шкољке постављене на рам са точковима. Кочија за бебе била је доста нижа и мања од обичне кочије, што је омогућавало да је вуче коза, пас или пони, а имала је опружно вешање ради веће удобност.[7]

Валполов омаж[уреди | уреди извор]

Према Хорасу Валполу, Кент "је био сликар, архитекта, и отац модерног вртларства. У првој улози био је испод просечности, у другој, био рестауратор од науке, а у последњој, оригинални проналазач једне уметности која остварује сликарство и побољшава природу. Мухамед је замислио рај, Кент је створио многе."

Списак радова[уреди | уреди извор]

  • Wanstead House, унутрашња декорација (1721–24.)
  • Burlington House, Лондон, унутрашња декорација (око 1727)
  • Chiswick House, Лондон, ентеријер и намештај (око 1726-29.)
  • Houghton Hall, ентеријер и намештај (око 1726-31) и штала (око 1733-5.)
  • Ditchley, Oxfordshire, ентеријер (око 1726)
  • Sherborne House, Gloucestershire, дизајн намештаја (1728)
  • Stowe House, ентеријер и вртне зграде (око 1730. до 1748)
  • Вила Александра Поупа, дизајн вртних зграда (око 1730) уништено
  • Richmond Gardens, вртне зграде 1730-35, уништено
  • Stanwick Park (приписано), реновирање и ентеријер (око 1730-40.)
  • Raynham Hall, ентеријер и намештај (око 1731)
  • Kew House, (1731-5) уништено 1802
  • Esher Place, крило (око 1733) уништено
  • Shotover House, обелиск, октогонални и готски храм (1733)
  • Holkham Hall, са Бурлингтоном и Коуком (1734-65.)
  • Devonshire House укључујући намештај (1734-5.), уништено 1924-5.
  • Easton Neston, дизајнирани камини (1735)
  • Aske Hall (приписано), готски храм (1735)
  • Claremont Garden, вртне зграде, (1738), опстао је само куполасти храм на острву језера
  • Rousham House, додато крило, врт и вртне зграде (1738–41.)
  • Badminton House, ремоделирање северног прилаза и Worcester Lodge, (око 1740)
  • 22 Arlington Street, London, (1741–50.), завршио после Кентове смрти Рајт (Stephen Wright)
  • 44 Berkeley Square, Лондон (1742-4.)
  • 16 St. James Place, Лондон (око 1740-5.) уништено 1899-1900
  • Oatlands Palace, вртне зграде (око 1745), уништено
  • Euston Hall, Suffolk (1746)
  • Wakefield Lodge, Northamptonshire (око 1748-50.)

Јавне зграде и краљевске поруџбине[уреди | уреди извор]

  • Chiesa di San Giuliano dei Fiamminghi, сликање таванице (око 1717)
  • York Minster, мермерни плочник (1731-5.)
  • Royal Mews, (1731–33.) уништено 1830
  • Royal State Barge, (1732)
  • Hampton Court Palace, капија у дворишту са сатом и собе за грофа од Кумберланда (1732)
  • Kensington Palace, ентеријер, укључујући собу са куполом и неколико мурала и сликаних таваница (1733-5.)
  • Бивша зграда трезора, Whitehall, (1733-7.)
  • St. James Palace, библиотека (1736-7.), уништено
  • Westminster Hall, готски паравани (1738–39.), уништени око 1825.
  • York Minster, готска проповедаоница и намештај хорског простора (1741), уклоњено
  • Gloucester Cathedral, готски хорски параван (1741,), уклоњено 1820.
  • Коњичка гарда, (1750-9.)

Црквени меморијали[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ See M. I. Wilson. 1984. стр. 5.
  2. ^ See M. I. Wilson, 1984, pp. 9-10
  3. ^ Official website of the Church of St. Julian of the Flemings Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2009) (in Dutch)
  4. ^ Curl, J.S. (Ed.), Oxford Dictionary of Architecture, Oxford Uiversity Press. 1999. ISBN 978-0-19-280017-6.
  5. ^ The Center for Palladian Studies in America, Inc., Palladio and British-American Palladianism Архивирано на сајту Wayback Machine (1. октобар 2018)
  6. ^ Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-227-4.
  7. ^ Bellis, Mary (29. 8. 2017). „The History of Baby Carriages”. Приступљено 13. 5. 2021. 

Извори[уреди | уреди извор]

  • Chaney, Edward (2000) The Evolution of the Grand Tour: Anglo-Italian Cultural Relations since the Renaissance, 2nd ed., 2000. http://books.google.co.uk/books/about/The_evolution_of_the_grand_tour.html?id=rYB_HYPsa8gC
  • Colvin, Howard, (1995) A Biographical Dictionary of British Architects, 1600-1840. 3rd ed., 1995, s.v. "Kent, William"
  • Hunt, John Dixon, (1986; 1996) Garden and Grove: The Italian Renaissance Garden in the English Imagination, 1600-1750, London, Dent; London and Philadelphia. ISBN 978-0-460-04681-7.
  • Hunt, John Dixon, (1987) William Kent, Landscape garden designer: An Assessment and Catalogue of his designs. London, Zwemmer.
  • Jourdain, M., (1948) The Work of William Kent: Artist, Painter, Designer and Landscape Gardener. London, Country Life.
  • Mowl, Timothy, (2006) William Kent: Architect, Designer, Opportunist. London, Jonathan Cape.
  • Newton, N., (1971) Design of the land. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press.
  • Ross, David, (2000) William Kent. Britain Express, 1-2. Retrieved September 26, 2004, from britainexpress.com
  • Rogers, E., (2001) Landscape design a cultural and architectural history. New York: Harry N. Abrams, Inc.
  • Sicca, Cinzia Maria, (1986) "On William Kent's Roman sources", Architectural History, vol. 29, 1986, pp. 134–147.
  • Wilson, Michael I.,. William Kent: Architect, Designer, Painter, Gardener, 1685-1748. London, Boston, Melbourne and Henley, Routledge & Kegan Paul. 1984. ISBN 978-0-7100-9983-9.

Шира литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]