Korisnik:Aleksa3117/pesak

Fortepijano [ˌfɔrteˈpjaːno], koji se naziva i klavir, je rani klavir. Reč „fortepijano“ može da označi bilo koji klavir koji datira od pronalaska instrumenta Bartolomea Kristoforija 1698. do ranog 19. veka. Najčešće se koristi odnoseći se na instrumente od sredine 18. do početka 19. veka za koje su svoju klavirsku muziku pisali kompozitori klasičnog doba, kao na primer Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i mlađi Ludvig Van Betoven. Počevši od Betovenovog vremena, fortepijano je započeo period stabilne evolucije, koji je kulminirao krajem 19. veka sa modernim grandom. Raniji fortepijano je zastareo i decenijama je bio odsutan sa muzičke scene. U 20. veku, fortepijano je ponovo oživeo, nakon porasta interesovanja za istorijski informisano izvođenje. Fortepijani se u svrhu grade u specijalizovanim radionicama.

Pijanoforte Kristofi

Konstrukcija

Fortepijano ima čekiće presvučene kožom i tanke žice poput čembala. Ima mnogo lakšu konstrukciju kućišta od modernog klavira osim kasnijih primera iz ranog devetnaestog veka, nema metalni okvir ili podupirače. Radnja i čekići su lakši, što daje mnogo lakši dodir, koji je kod dobro konstruisanih fortepijana izuzetno izražajan.

Opseg fortepijana bio je oko četiri oktave u vreme njegovog pronalaska i postepeno se povećavao. Mocart je napisao svoju klavirsku muziku za instrumente od oko pet oktava. Betovenova klavirska dela odražavaju opseg koji se postepeno širi, njegove poslednje klavirske kompozicije su za instrument od oko šest i po oktava. Raspon najsavremenijih klavira, postignut u 19. veku, je 7⅓ oktava.

Fortepijani su od početka često imali uređaje slične pedalama modernih klavira, međutim to nisu uvek bile pedale; ponekad su se umesto njih koristili graničnici za ruke ili poluge za kolena.

Zvuk

Kao i savremeni klavir, fortepijano može da varira jačinu zvuka svake note, u zavisnosti od dodira. Ton fortepijana je poprilično drugačiji od onog kod modernog klavira, mekši je sa manje trajanja. Sforcando akcenti imaju tendenciju da se ističu više nego na modernom klaviru, jer se od mekših nota razlikuju po tembru, kao i po jačini, i brzo nestaju.

Fortepijani takođe imaju tendenciju da imaju prilično različit kvalitet tona u svojim različitim registrima – blago zujanje u basovima, „zveckanje“ u visokim tonovima zaobljenije (najbliže modernom klaviru) u srednjem opsegu. Radi poređenja, savremeni klaviri su prilično ujednačeniji u tonu kroz svoj opseg.

Istorija

Kristofi

Klavir je 1698. godine izumeo proizvođač čembala Bartolomeo Kristofori u Firenci. Prvi pouzdani zapis o klaviru pojavljuje se u inventaru porodice Mediči (koji su bili Kristoforijevi pokrovitelji), datiranog iz 1700. Kristofori je nastavio da razvija instrument sve do 1720-ih, iz vremena iz koga datiraju tri preživela Kristoforijeva instrumenta.

Bartolomeo Kristofi

Kristoforiju se danas možda najviše dive zbog njegovog genijalnog klavirskg znanja, koja je na neki način bila suptilnija i efektnija od mnogih kasnijih instrumenata. Međutim, bile su potrebne i druge inovacije da bi klavir bio moguć. Samo spajanje Kristoforijeve akcije na čembalo bi proizvelo veoma slab ton. Umesto toga, Kristoforijevi instrumenti su koristili deblje, napetije žice, postavljene na okvir znatno robusniji od onog kod savremenih čembala. Kao i kod svih kasnijih klavira, u Kristoforijevim instrumentima čekići su udarali po više žica istovremeno. Kristofori je koristio parove žica u celom opsegu.

Kristofori je takođe bio prvi koji je u klavir ugradio oblik meke pedale (mehanizam pomoću kojeg se čekići prave da udaraju manje od maksimalnog broja žica; dok je Kristoforijev je bio ručni zaustavljač). I dalje nije razjašnjeno da li moderna meka pedala potiče direktno iz Kristoforijevog dela ili je nastala samostalno.

Kristoforijev izum ubrzo je privukao pažnju javnosti kao rezultat članka u časopisu koji je napisao Sčipione Mafej i objavljen 1711. u Giornale de'letterati u Veneciji. Članak je uključivao dijagram Krostofijeve akcije, srž Kristoforijevog izuma. Ovaj članak je ponovo objavljen 1719. u svesci Mafejevog dela, a zatim u nemačkom prevodu (1725.) u ”Critica Musica” Johana Matesona. Poslednja publikacija je možda bila pokretač u širenju fortepijana u zemlje nemačkog govornog područja.

Kristoforijev instrument se u početku širio prilično sporo, najverovatnije zato što je bio složeniji i teži za izradu od čembala, a bio je veoma skup. Jedno vreme, klavir je bio instrument kraljevske porodice, a instrumenti koje je napravio ili stilizirao Kristofori su svirali na dvorovima Portugala i Španije. Nekoliko njih je bilo u vlasništvu španske kraljice Marije Barbare, koja je bila učenica kompozitora Domenika Skarlatija. Jedna od prvih privatnih osoba koja je imala klavir bio je kastrat Farineli, koji je nasledio jedan od kraljice Marije Barbare nakon njene smrti.

Prva muzika posebno napisana za klavir datira iz ovog perioda, Sonate da cimbalo di piano (1732) Lodovika Đustinija. Ova publikacija je bila izolovana pojava. Džejms Parakilas pretpostavlja da je ova publikacija zamišljena kao čast kompozitoru od strane njegovih kraljevskih pokrovitelja. Nije moglo postojati komercijalno tržište za muziku fortepijano, dok je instrument i dalje bio egzotičan i jedinstven primerak.

Fortepijano nije postigao punu popularnost sve do 1760-ih, iz tog vremena datiraju prvi zapisi o javnim nastupima na instrumentu i kada je muzika opisana kao za fortepijano prvi put široko objavljena.

Silberman fortepiani

Gotfrid Silberman je bio taj koji je doneo konstrukciju fortepijana u nacije nemačkog govornog područja. Silberman, koji je radio u Frajbergu u Nemačkoj, počeo je da pravi klavire po Kristoforijevom dizajnu oko 1730. (Njegovo prethodno iskustvo bilo je u izgradnji orgulja, čembala i klavikorda.) Silberman je imao kraljevsku podršku poput Kristofija, u njegovom slučaju od Fridriha Prvog, velikana Pruske, koji je kupio mnoge njegove instrumente.

Silbermanove instrumente je kritikovao Johan Sebastijan Bah oko 1736. godine, ali kasniji instrumenti sa kojima se Bah susreo u svojoj poseti Berlinu 1747. naizgled tada su naišli na kompozitorovo odobravanje. Pretpostavlja se da je poboljšanje Silbermanovih instrumenata rezultat toga što je video pravi Kristoforijev klavir, a ne samo čitanje članka Scipiona Mafeija. Radnja klavira koju je Mafei opisao ne poklapa se sa onim u preživelim Kristoforijevim instrumentima, što znači da je Mafej ili pogrešio u svom dijagramu ili je Kristofori poboljšao svoju akciju tokom perioda posle Mafejevog članka.

Silbermannu se pripisuje pronalazak preteče sustain pedale, koja služi tome da uklanja prigušivače sa svih žica odjednom, time omogućavajući da im slobodno vibriraju. Silbermanov uređaj je zapravo bio samo ručni graničnik, i zbog toga se mogao promeniti samo u pauzi u muzici. Tokom klasične ere, čak i kada su bile instalirane fleksibilnije poluge za kolena ili pedale, podizanje svih amortizera je korišćeno prvenstveno kao koloristički uređaj.

Bečka škola graditelja

Graditelji fortepijana koji su pratili Silbermana uveli su radnje koje su bile jednostavnije od Kristoforijeve akcije, čak do te mere da im nedostaje escapement (uređaj koji dozvoljava čekiću da padne u položaj mirovanja čak i kada je taster pritisnut). Takvi instrumenti su bili predmet kritike (naročito u Mocartovom pismu njegovom ocu iz 1777. godine), ali su bili jednostavni za izradu i široko su ugrađeni u četvrtaste klavire.

Štajn

Jedan od najuglednijih graditelja fortepijana u eri posle Silbermana bio je jedan od njegovih učenika, Johan Andreas Štajn, koji je radio u Augzburgu, Nemačka. Štajnovi fortepijani su imali (kako bi ih nazvao Kristofori i mi) „nazad” čekiće, sa udarnim krajem bliže sviraču nego šarkama. Ova akcija je dobila naziv „bečka“ akcija i bila je široko korišćena u Beču, čak i na klavirima do sredine 19. veka. Bečka akcija je bila jednostavnija od akcije Kristoforija, i izuzetno osetljiva na dodir igrača. Prema Edvinu M. Ripinu, sila potrebna da se pritisne taster na bečkom fortepijanu bila je samo oko četvrtina onoga što je na modernom klaviru, a sila tastature samo otprilike upola manja. Sviranje bečkog fortepijana nije uključivalo ništa slično atletizmu koji su upražnjavali savremeni klavirski virtuozi, ali je zahtevalo izuzetnu osetljivost dodira.

Štajn je drvo koje je koristio u svojim instrumentima proveo kroz veoma težak proces trošenja, a to je uključivalo stvaranje pukotina u drvetu, u koje bi potom ubacio klinove. Ovo je dalo njegovim instrumentima duži životni vek, o čemu je komentarisao Mocart, a postoji nekoliko instrumenata kojih ima i dan danas.

Ostali graditelji

Štajn-pijanoforte

Štajnov posao sa fortepijanom u Beču je obavljala njegova ćerka Nanet Štrajher zajedno sa svojim mužem Johanom Andreasom Štrajherom. Njih dvojica su bili Betovenovi prijatelji, a jedan od kompozitorovih klavira je bio Štrajher. Kasnije, početkom 19. veka, u Beču su napravljeni robusniji instrumenti većeg dometa, od (na primer) firme Štrajher, koja je nastavila kroz još dve generacije Štrajhera. Kompozitor Johanes Brams je takođe preferirao klavire od Štrajhera.

Drugi značajan bečki graditelj bio je Anton Valter, Mocartov prijatelj koji je pravio instrumente nešto moćnijeg zvuka od Štajnovog. Iako se Mocart veoma divio Štajnovom radu, kao što je jasno pomenuto u pismu iz 1777. godine, njegov klavir je bio Valter. Hajdn je takođe posedovao Valterov klavir, pa je čak i Betoven izrazio želju da ga kupi.

Fortepiani Štajn i Valter se danas naširoko koriste kao modeli za izgradnju novih fortepijana. Još jedan važan graditelj u ovom periodu bio je Konrad Graf (1782–1851), koji je napravio Betovenov poslednji klavir. Graf je bio jedan od prvih bečkih proizvođača koji je pravio klavire u velikim količinama, kao veliko poslovno preduzeće. Njegove instrumente svirali su Šopen, Mendelson i Šuman. Istaknuti proizvođači klavira među Francuzima tokom ere fortepijana bili su Erard, Plejel (Šopenov omiljeni proizvođač) i Boaselo (Listov miljenik).

Konrad Graf

Engleski graditelji

Zumpe/Šudi

Engleski fortepijano je imao skromno poreklo u delu Johanesa Zumpea, tvorca koji je emigrirao iz Nemačke i neko vreme radio u radionici velikog proizvođača čembala Burkata Šudija. Počevši od sredine do kasnih 1760-ih, Zumpe je pravio jeftine četvrtaste klavire koji su imali vrlo jednostavnu radnju, bez izlaza (poznat kao „starčeva glava“). Iako nije bio tehnološki napredak u fortepijanu, Zumpeovi instrumenti su se pokazali veoma popularnim (imitirali su ih i van granica Engleske), takođe su odigrali veliku ulogu u pomeranju čembala od strane fortepijana. Ovi četvrtasti klaviri su takođe bili medij prvih javnih nastupa na instrumentu 1760-ih, posebno Johana Kristijana Baha.

Bekers/Brodvud/Stodart

Amerikus Bekers, sa Džonom Brodvudom i Robertom Stodartom, dvojicom Šudijevih radnika, proizveli su napredniju akciju od Zumpeove. Ova engleska velika akcija sa bekstvom i čekom omogućila je glasniji, robusniji zvuk od bečkog, iako je zahtevao dublji dodir i bio je manje osetljiv. Rani engleski klaviri ovih graditelja ličili su na čembalo Šudija; odnosno, veoma impozantan, sa elegantnim, suzdržanim furnirom na spoljašnjosti. Za razliku od savremenih bečkih instrumenata, engleski veliki fortepijani su imali tri žice, a ne dve po noti.

Kompanije Brodvud, fortepijano

Brodvud

Džon Brodvud se oženio majstorovom ćerkom (Barbara Šudi, 1769) i na kraju preuzeo i preimenovao firmu Šudi. Kompanija Brodvud (koja postoji i dan danas) bila je važan inovator u evoluciji fortepijana u klavir. Broadvood, u saradnji sa Janom Ladislavom Dusekom, poznatim klavirskim virtuozom aktivnim u Londonu 1790-ih, razvio je klavire koji su postepeno povećavali opseg na šest oktava. Dusek je bio jedan od prvih pijanista koji je dobio klavir od 5½ stopa, 1793 godine. napisao je prvo delo za klavir „sa dodatnim tasterima“, klavirski koncert (C 97). Firma je poslala klavir Betovenu u Beč, koji je kompozitor očigledno cenio.

Zastarelost i preporod

Od kasnog 18. veka, fortepijano je doživeo veliki tehnološki razvoj i tako je evoluirao u savremeni klavir; za detalje pogledajte Klavir. Starija vrsta instrumenta je prestala da se pravi. Krajem 19. veka, pionir rane muzike Arnold Dolmetsch napravio je tri fortepijana. Međutim, ovaj pokušaj oživljavanja fortepijana je bio nekoliko decenija ispred svog vremena, i nije doveo do širokog usvajanja instrumenta.

U drugoj polovini 20. veka došlo je do velikog porasta interesovanja za instrumente tog perioda, uključujući oživljavanje interesovanja za fortepijano. Stari instrumenti su restaurirani, a izgrađeno je mnogo novih po uzoru na stare. Fortepijano kompleti su takođe postali dostupni. Ovo oživljavanje fortepijana veoma je ličilo na oživljavanje čembala, iako se dogodilo kasnije. Među istaknutijim modernim graditeljima bili su Filip Belt, Margaret F. Hud i Rodni Regijer; i Paul McNulti (u Sjedinjenim Državama).

Ponovno uvođenje fortepijana omogućilo je izvođenje muzike iz 18. i ranog 19. veka na instrumentima za koje je napisan, što je dalo nove uvide u ovu muziku. Sve više muzičkih škola pokreće kurseve za učenje fortepijana. Postoji nekoliko takmičenja za fortepijano, uključujući MAfestival Briž i Međunarodno Šopenovo takmičenje na instrumentima iz Šopenove ere, koje organizuje Varšavski Šopen institut.

Savremeni specijalisti za fortepijano

Brojni moderni čembalisti i pijanisti su se odlikovali u izvođenju fortepijana, uključujući Suzan Aleksander-Maks, Paul Badura-Škodu, Malkolma Bilsona, Hendrika Bumana, Ronalda Brautigama, Volfganga Brunera, Gerija Kupera, Jerga Demusa, Ursulu Dičler. Ričard Egar, Ričard Fuler, Tuija Hakila, Kristof Hamer, Robert Hil, Knut Žak, Dženi Sonjin Kim, Piet Kuijken, Džefri Lancaster, Gustav Leonhardt, Trudelies Leonhardt, Morgan Le Core, Robert Levin, Aleksej Lubimov, Steven Lubin, Iuri Kostantino Mastroprimijano, Cvi Meniker, Bart van Ort, Olga Paščenko, Trevor Pinok, Dejvid Šrejder, Vivijana Sofronicki, Andreas Stajer, Melvin Tan, Natalija Valentin, Žos van Imersil, Andraš Šif, Kristijan Bezuidenhaut, Katija i Mariel Lebek, Duo Pegase, Vladimir Felcman.

Mišljenja

Mišljenja ljudi o zvuku fortepijana veoma se razlikuju, kako od osobe do osobe, tako i od instrumenta do instrumenta. Evo tri reprezentativna mišljenja o fortepijanima:

„Iako sam zaljubljenik u izvođenje na autentičnim instrumentima, fortepijano je bio jedan od najneuspešnijih instrumenata i najzaslužniji za poboljšanje. Nije mi uvek prijatan zvuk mnogih fortepijana i koliko god dobra izvedba bila, teško mi je. S vremena na vreme da prevaziđe često neprijatan zvuk." (Majkl Kukson)

„Česta početna reakcija na zvuk fortepijana je da je manje lep od onog finog modernog koncertnog klavira. Verujem da će se takva reakcija obično promeniti ako svirač sluša dobre snimke. Jasan zvuk i relativno kratko trajanje fortepijana ima tendenciju da favorizuje posebne elemente stila u muzici Hajdna i Mocarta. Zvuk je drugačiji, ali ne inferioran." (Hovland Auchinclos)

„Ova reprodukcija Kristoforija iz 1730. godine – najvećeg od svih proizvođača i često najpotcenjenijeg – od Denzila Rajta, zasnovana na onoj napravljenoj za Skarlatijevu pokroviteljku kraljicu Mariju Barbaru od Španije, daje predivan zvuk. Da, može biti metalan i prigušen u vrhuncu, ali je i izuzetno delikatan, posebno u izražajnim sonatama, duboko lep zvuk." (Gari Higinson)

Etimologija i upotreba

„Fortepiano“ je italijansko za „glasno-tiho“, baš kao što je formalni naziv za savremeni klavir „pianoforte“ „tiho-glasno“. Obe su skraćenice Kristoforijevog originalnog imena za njegov izum: gravicembalo col piano e forte, „čembalo sa tihim i glasnim“.

Termin fortepijano je donekle specijalizovan za svoje konotacije i ne isključuje upotrebu opštijeg izraza klavir za označavanje istog instrumenta. Stoga su upotrebe poput „Kristofori je izmislio klavir“ ili „Mocartovi klavirski koncerti“ trenutno uobičajene i većina muzičara bi ih verovatno smatrala prihvatljivim. Fortepijano se koristi u kontekstima u kojima je važno da se precizan identitet instrumenta razjasni, kao na primer u „fortepijano recitalu Malkolma Bilsona“.

Čini se da je upotreba izraza „fortepiano“ posebno na rane klavire nedavno. Čak ni autoritativni Oksfordski rečnik engleskog jezika ne beleži ovu upotrebu, napominjući samo da je „fortepiano“ „rani naziv klavira“. Tokom doba fortepijana, "fortepiano" i "pianoforte" su korišćeni naizmenično, kao što pokazuju potvrde OED-a. Džejn Ostin, koja je živela u doba fortepijana i koja je sama svirala instrument, koristila je „pianoforte“ za mnoge pojave instrumenta u svojim spisima.

Vidi još

Švajghofer

Literatura

• Good, Edwin M. (1982) Giraffes, black dragons, and other pianos: a technological history from Cristofori to the modern concert grand, Stanford, Calif. : Stanford University Press.
• Marshall, Robert (2003) 18th Century Piano Music, Routledge.
• Pollens, Stewart (1995) The Early Pianoforte. Cambridge: Cambridge University Press.
• Ripin, Edwin M. (1986) "Piano", 1986 Encyclopædia Britannica
• Ripin, Edwin M. (2001). "Fortepiano (i)". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. S. Sadie and J. Tyrrell. London: Macmillan. Also in Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 19 June 2008), (subscription access) Archived 16 May 2008 at the Wayback Machine
• Ripin, Edwin M., Stewart Pollens, Philip R. Belt, Maribel Meisel, Alfons Huber, Michael Cole, Gert Hecher, Beryl Kenyon De Pascual, Cynthia Adams Hoover, Cyril Ehrlich, And Edwin M. Good (2001). "Pianoforte I: History of the Instrument". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. S. Sadie and J. Tyrrell. London: Macmillan. Also in Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 19 June 2008), (subscription access) Archived 16 May 2008 at the Wayback Machine

Spoljašnje veze

• Uvod u bečki fortepijano, 5 oktava
• Diskusije o bečkom fortepijanu
• Arnold Domteh, fortepijano
• Pijanoforte Bartolomea Kristofija
  • Pijanoforte Konrad Grafa
  • Pijanoforte Fernidand Hofman
• Fortepijani u muzeju Universiteta u Lajpcigu
• Kolekcija fortepijana 1760-1860
• ”Štajnov omiljeni instrument”
• Rani klavijaturni instrumenti
• Foto arhiva, fortepijano