Korisnik:BogdanT98/pesak

Proizvodnja olova u srednjovekovnim srpskim rudnicima

Uvod

Osim u rudnicima olova, u srednjem veku, olovo se takođe dobijalo i u svim rudnicima srebra kao sporedni proizvod. Trgovina olovom bila je stalna i veoma aktivna, jer se ono dosta upotrebljavalo u građevinarstvu.

Na tržištu su poznate dve osnovne vrste olova: plumbum dulce ili plumbum subtile) i tvrdo (plumbum durum). Olovo iz bosanskih rudnika odlikovalo se mekoćom i bilo je boljeg kvaliteta.

Istorija

Olovom iz srpskih rudnika se uveliko trgovalo tokom prve polovine XIV veka. Od druge decenije XIV veka iz Srbije su ga dopremali kotorski i dubrovački trgovci u Dubrovnik. Jedan manji deo ostajao i služio za domaće potrebe, a ostatak se izvozio na strana tržišta, najčešće u Veneciju. Najveća količina olova poslata je iz Dubrovnika u Veneciju tokom tridesetih godina XIV veka. Jedna pošiljka iznosila je 250 milijara (89.500 kg).

U to vreme olovo iz Trepče bilo je najtraženije. Vlasi su ga dovozili, za dubrovačke trgovace, iz Trepče u Dubrovnik i menjali za so. Za olovo iz Trepče bili su zainteresovani, osim Dubrovčana i Kotorana, i drugi stranci.

Đianino Đorđio

Posebno se ističe Đianino Đorđio (Gianino Giorgio), mletačkog trgovca, koji je godinama bio aktivan u Dubrovniku, Kotoru i Srbiji. U Trepči je boravio duže vreme, jer je posedovao kuću i bavio se trgovinom olovom. O tome svedoči ogromna količina olova, vrednosti 10.000 perpera, koju je prodao Kotoraninu Mihu Bući pre početka 1349. godine. Preračunato po najnižoj ceni olova (15 perpera po milijaru), to je iznosilo oko 667 milijara (oko 239.000 kg ili oko 239 tona). Međutim, do ove isporuke nije došlo, jer je naredbom cara Dušana zabranjen izvoz olova iz Srbije. U to vreme car Dušan je zidao svoju zadužbinu — manastir Svetih Arhanđela kod Prizrena. Olovo je trebalo predati igumanu pomenutog manastira za pokrivanje crkve.

U drugoj polovini XIV veka počeli su da rade rudnici olova u Bosni. Od tada se olovo proizvodilo u većim količinama, a njegov izvoz u Dubrovnik i dalje na Levant i Mediteran (Sirija, Aleksandrija), a pre svega u Veneciju, znatno je porastao. Dubrovačka vlada podsticala je promet olova, a time i njegovu proizvodnju, tako što je uvoz soli u Bosnu uslovljavala izvozom olova u Dubrovnik.

Trgovina

Trgovinom olovom bavili su se pre svega Dubrovčani, zatim bosanski vladari i veoma retko domaći trgovci. Transport olova za Dubrovčane obavljali su uglavnom vlasi, a njihovi karavani, od više desetina konja i natovareni olovom, veoma često su išli iz bosanskih rudnika u Dubrovnik. Izvoz olova iz Bosne, preko Drijeva i Dubrovnika, u Veneciju postajao je sve intenzivniji krajem XIV veka. Tako je u razdoblju od 1372. do 1391. godine izvezeno u Veneciju oko 311 tona olova, najvećim delom iz bosanskih rudnika. Pošiljke su bile različite i iznosile su od najmanje, 4 milijara dubrovačke mere (1.432 kg), do najveće, 170 milijara mletačke mere (preko 81 tonu). U isto vreme, Dubrovčani su kupovali olovo u Srbiji i slali ga, najčešće preko Lješa i gradova u Zetskom primorju, u Dubrovnik, gde su ga preuzimali mletački trgovci i potom prosleđivali u Veneciju.

Izvoz olova u Veneciju bio je stalan i veoma obiman do kraja XIV veka. Jedino je u vreme rata oko Tenedosa (1378—1381), došlo do prekida trgovine između Dubrovnika i Venecije, pa se i olovo veoma retko izvozilo. Međutim, tada je slato iz Dubrovnika u druge italijanske gradove — Firencu, Ankonu, na Siciliju i dr. Cena olova kojim se trgovalo u Kotoru i Dubrovniku u XIV veku kretala se od 7,5 do 11 dukata (od 15 do 20 perpera) za svaki milijar (jedan milijar iznosio je 358 kg). Cena prevoza olova od Dubrovnika do Venecije plaćala se od 7 do 18 groša za svaki milijar.

Literatura

• Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk (2002) „Staro srpsko rudarstvo”