Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Власи (Србија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Власи
Влахи/Румйњи
Iabucovat.jpg
Влашка фолклорна група из Јабуковца (Тимочка Крајина)
Укупна популација
35.330[1] (према попису из 2011.)
Региони са значајном популацијом
Србија Србија: источна и североисточна Србија
Језици
влашки, српски[2]
Религија
хришћани (православци)
Сродне етничке групе
Балкански Власи

Власи (влашки: Румйњи/Власи/Влахи)[3][4] су романофона етничка заједница настала од грцизираних потомака старих балканских народа,[5] односно некадашњих римских колонакоја која углавном живи у источној Србији или западној Бугарској. Власи говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика, као и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха,[2] што значи да су двојезични (билингвални).

Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.[6]

Географска дистрибуција Влаха

Власи у Србији, према попису из 2002. године

Део између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу, насељавајле су прве генерације Влаха У геоморфолошком смислу, ово подручје Источне Србије припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Бра­тиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате сече река Дунав, са живописном Ђердапском клисуром. Овај горостасни планински ланац потом прелази у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бе­љанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; чији сливови нису само засебне хидрографске цели­не, већ и специфична етнографска подручја.

Неколико таквих подручја, које насељавају Власи чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије насељена Власима су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја.[7]

Данас, Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.[7]

Историја

Власи у Србији, подаци из 1930. године

Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.

Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711-1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.

Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командат Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.

Привучени том политиком, с југа, из крајева под Османлијама, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.

Религија

Православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине 19. века), али њен богословни ниво био је на најнижем нивоу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Османлија. Ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока;

У том смислу велики је изазов за науку да одговори на питање не само о генези и стратумима поманског (загробног) комплекса влашке културе, већ и како је све то успело да се одржи готово нетакнуто од најстаријих времена до данашњих дана.

У погледу конфесије, данас Власи традиционално припадају православној вероисповести.

Етнографске групе Влаха

Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:

  • Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
  • Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
  • Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.

Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[8]

Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[8] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[8]

Језик

Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских језика са више дијалеката. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.

По правилу, Власи говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе.[9] Као мањинска заједница, они немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, те су се на овим просторима развили сви облици усменог фолклора.

Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[8], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.

Бројност влашке популације

Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план геополитичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. Данашњи број Влаха може се израчунати при­ближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине 18. века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век.

Према подацима са пописа становништва из 2011. године, у Србији живи 35.330 Влаха. У Бугарској, према попису из 2011. године, живи преко 3.600 Влаха и Цинцара. Власи живе у северозападном делу, док Цинцари живе у југозападном делу земље.

Влашка насеља

Насеља у Србији, која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године:

Општина Насеља
Бор БучјеГорњанеКривељЛукаМетовницаСлатинаТандаТоплаШарбановац
Мајданпек ВлаолеЈасиково
Неготин АлександровацКовилово
Бољевац БачевицаВалакоњеОснићПодгорац
Зајечар ГлоговицаДубочанеМала ЈасиковаШипиково
Голубац ДвориштеКривача
Жагубица БрезницаЛазницаОсаницаСиге
Кучево БродицаБуковскаВуковићМустапићНересницаРаденкаРакова Бара
Петровац БусурВитовницаКладуровоМанастирицаМелницаСтарчево
Ћуприја БигреницаИсаково

Влашки национални савет

Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Радиша Драгојевић.

Извори

  1. "Попис у Србији 2011."
  2. 2,0 2,1 "Декларација Националног савета Влаха"
  3. "Говорим влашки", 2011
  4. "Платформа влашке заједнице", 02.04.2012.
  5. Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, 2011.
  6. Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Мултикултуралност, мултикултурација и права мањина, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд, стр. 81–95.
  7. 7,0 7,1 Kostić, Cvetko, Bor i okolina, sociološka ispitivanja, Beograd: Savremena škola, 1962.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 http://www.vlasi.rs/index.php?page=1
  9. Влаховић 2011: Влаховић, Петар, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Београд: Службени гласник, стр.73

Види још

Спољашње везе

Национални савет влашке националне мањине:

Историја:

Језик: влашки on-line речник

Изворна влашка музика:

Студије из влашке религије, митологије и магије:

Остало