Корисник:BogdanT98/песак

Производња олова у средњовековним српским рудницима

Увод

Осим у рудницима олова, у средњем веку, олово се такође добијало и у свим рудницима сребра као споредни производ. Трговина оловом била је стална и веома активна, јер се оно доста употребљавало у грађевинарству.

На тржишту су познате две основне врсте олова: plumbum dulce или plumbum subtile) и тврдо (plumbum durum). Олово из босанских рудника одликовало се мекоћом и било је бољег квалитета.

Историја

Оловом из српских рудника се увелико трговало током прве половине XIV века. Од друге деценије XIV века из Србије су га допремали которски и дубровачки трговци у Дубровник. Један мањи део остајао и служио за домаће потребе, а остатак се извозио на страна тржишта, најчешће у Венецију. Највећа количина олова послата је из Дубровника у Венецију током тридесетих година XIV века. Једна пошиљка износила је 250 милијара (89.500 kg).

У то време олово из Трепче било је најтраженије. Власи су га довозили, за дубровачке трговаце, из Трепче у Дубровник и мењали за со. За олово из Трепче били су заинтересовани, осим Дубровчана и Которана, и други странци.

Ђианино Ђорђио

Посебно се истиче Ђианино Ђорђио (Gianino Giorgio), млетачког трговца, који је годинама био активан у Дубровнику, Котору и Србији. У Трепчи је боравио дуже време, јер је поседовао кућу и бавио се трговином оловом. О томе сведочи огромна количина олова, вредности 10.000 перпера, коју је продао Которанину Миху Бући пре почетка 1349. године. Прерачунато по најнижој цени олова (15 перпера по милијару), то је износило око 667 милијара (око 239.000 kg или око 239 тона). Међутим, до ове испоруке није дошло, јер је наредбом цара Душана забрањен извоз олова из Србије. У то време цар Душан је зидао своју задужбину — манастир Светих Арханђела код Призрена. Олово је требало предати игуману поменутог манастира за покривање цркве.

У другој половини XIV века почели су да раде рудници олова у Босни. Од тада се олово производило у већим количинама, а његов извоз у Дубровник и даље на Левант и Медитеран (Сирија, Александрија), а пре свега у Венецију, знатно је порастао. Дубровачка влада подстицала је промет олова, а тиме и његову производњу, тако што је увоз соли у Босну условљавала извозом олова у Дубровник.

Трговина

Трговином оловом бавили су се пре свега Дубровчани, затим босански владари и веома ретко домаћи трговци. Транспорт олова за Дубровчане обављали су углавном власи, а њихови каравани, од више десетина коња и натоварени оловом, веома често су ишли из босанских рудника у Дубровник. Извоз олова из Босне, преко Дријева и Дубровника, у Венецију постајао је све интензивнији крајем XIV века. Тако је у раздобљу од 1372. до 1391. године извезено у Венецију око 311 тона олова, највећим делом из босанских рудника. Пошиљке су биле различите и износиле су од најмање, 4 милијара дубровачке мере (1.432 kg), до највеће, 170 милијара млетачке мере (преко 81 тону). У исто време, Дубровчани су куповали олово у Србији и слали га, најчешће преко Љеша и градова у Зетском приморју, у Дубровник, где су га преузимали млетачки трговци и потом прослеђивали у Венецију.

Извоз олова у Венецију био је сталан и веома обиман до краја XIV века. Једино је у време рата око Тенедоса (1378—1381), дошло до прекида трговине између Дубровника и Венеције, па се и олово веома ретко извозило. Међутим, тада је слато из Дубровника у друге италијанске градове — Фиренцу, Анкону, на Сицилију и др. Цена олова којим се трговало у Котору и Дубровнику у XIV веку кретала се од 7,5 до 11 дуката (од 15 до 20 перпера) за сваки милијар (један милијар износио је 358 kg). Цена превоза олова од Дубровника до Венеције плаћала се од 7 до 18 гроша за сваки милијар.

Литература

• Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук (2002) „Старо српско рударство”