Korisnik:Jovan175/pesak
Nacistička okupacija Evrope[uredi | uredi izvor]
.svg)
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nacistička Nemačka je u periodu (1938~1945), pod vladavinom Adolfa Hitlera pokorila gotovo čitavu Evropu, pod neposrednom kontrolom ili kontrolom njenih saveznika. Nakon 1933. godine i Hitlerovog dolaska na vlast Nemačka je nastojala da se, agresivnim putem širi na teritorije koje je smatrala da joj pripadaju. Počevši od Anšulsa 1938. godine preko Drugog svetskog rata i poraza u njemu. Period nemačke okupacije Evrope traje od 13.marta 1938. gdoine (Anšulsa) do pada Baerlina 9. maja 1945.godine.
Anšlus (mart 1938)[uredi | uredi izvor]
Anšlus označava istorijski događaj kada je nacistička Nemačka anektirala Austriju 13. marta 1938. godine. Reč je nemačkog porekla, a koristila se kao naziv posle Prvog svetskog rata za priključenje Austrije Nemačkoj nakon sloma
Austrougarska Nakon raspada Austrougarske formirana Nemačka Austrija njen je privremeni parlament izglasao priključenje Nemačkom. Saveznici (naročito Francuska i Italija) su se usprotivili Anšlusu, tako da je zabrana Anšlusa ušla u ugovore o miru sa Nemačkom (čl.80) i sa Austrijom (čl.88). Austrija i Nemačka su ostale dve države sve do 12. marta 1938. godine, neposredno pre toga Hitler je oko ujedninjenja dve države pregovarao sa austrijskim kancelarom Kurt fon Šušnigom je morao da popusti i da veću vlast nacistima.Nedugo posle toga je morao da podnese ostavku, što je prouzrokovalo krizu u zemlji, jer je predsednik Austrije Vilhelm Miklas odbio da proglasi nacistu Artura Zajs-Inkarta za novog kancelara. Hitler i Herman Gering su austrijskim nacistima obećali vojnu pomoć u slučaju da bude potrebna, a do nje je i došlo 12. marta 1938. godine, dan kada su nemačke trupe umarširale u Austriju. Otpora nije bilo jer je Šušnig u svom poznatom radio govoru rekao da ne želi da proliva nemačku krv. Dan nakon toga, održan je referendum na kome je 99,7% glasača glasalo pozitivno za Anšlus, uz veliko pitanje koliko je referendum u takvim uslovima mogao da bude slobodan i demokratski. Nemačka je vladala u Austriju sve do samog kraja rata, tačnije do 9. maja 1945.godine.
Okupacija Čehoslovačke(1938)[uredi | uredi izvor]
Nemačka okupacija Čehoslovačke započela je nemačkom aneksijom Sudeta 1938. godine, nastavila se martovskom invazijom na Češku i stvaranjem Protektorata Češke i Moravske, a do kraja 1944. proširila se na sve delove bivše Čehoslovačke. Adolf Hitler je okupaciju Čehoslovačke obrazložio navodnom patnjom etničkih Nemaca koji su živeli na njenoj teritoriji.
.jpg)
Posle anšlusa Austrije nacistička Nemačka je u martu 1938. godine, krenula u danja osvajanja, i prva meta na tom putu bila je Čehoslovačke kao deo Hitlerove ambicije, koju je realizovao Minhenskim sporazumom u septembru 1938. godine. Okupacija je počela uključivanjem Sudetske oblasti u sastav Nemačke, 1. oktobra 1938. godine, što je ostatak Čehoslovačke učinilo slabim i nemoćnim da se odupre kasnijoj okupaciji. Nakon okupacije porobljeni narod je nastavio da pruža otpor okupatoru. Najvažniji događaj otpora bila je operacija Antropoid, atentat na Rajnharda Hajdriha, zamenika vođe SS-a Hajnriha Himlera i tadašnjeg zaštitnika Češke i Moravske. Besan, Hitler je naredio hapšenje i pogubljenje 10.000 nasumično izabranih Čeha. Nemačka okupacija čehoslovačke se završila 11. maja 1945.godine.
Inavzija na Poljsku (1939)[uredi | uredi izvor]
Invazija je počela 1. septembra, dan posle incidenta kod Glajvica, nemačke trupe su bez objave rata napale Poljsku sa severa, juga i zapada. Prvi napad odigrao se 1. septembra 1939. u 4:45 ujutru, kada je nemački bojni brod Šlezvig-Holštajn počeo da bombarduje poljski garnizon na poluostrvu Vesterplate. Garnizon od 180 poljskih vojnika je 7 dana odolevao napadu. U 5 časova, nemačke kopnene snage su prešle u opšti napad na frontu od Istočne Pruske do Slovačke.Kopnene snage su u borbama 2 i 3 sptembra zauzele. Već prvog dana rata nemačka je uspela da spoji svoju vojsku iz istočne pruske i teritorijlne nemačke, tako što su osvojili grad Gdanjsk. U toku 2. i 3. septembra Nemci su uspeli da zauzmu i Mlavu, da unište 8. poljsku diviziju i da istočno od Mlave zabiju dubok klin skoro do Nareva, nailazeći samo na slabiji otpor. Tim dveju pobedama nemci su dobili mogućnost da lakše manevrišu i opkuržuju Poljske armije i uništavaju ih. Već do 8. septembra jedinice Varšave.Zbog ovih uspehta Vermahta
sve nade Poljaka da će se uspeti odbraniti su vrlo brzo raspršene iz dva razloga - Nemci su, koristeći tehnike blickriga, u potpunosti iznenadili Poljake brzinom svog napredovanja, a francuska ofanziva u Sarskoj oblasti, koja je trebalo da rastereti Poljake, odmah je zaustavljena.Po tajnom nemačko-ruskom ugovoru od 24. avgusta 1939, snage Crvene armije su 17. septembra ušle u istočnu Poljsku i bez nekog većeg otpora izbio na unapred dogovorenu demarkacionu liniju koja manje-više odgovara današnjoj poljskoj granici.. Ovim su Poljski odbrambeni planovi potpuno osujećeni. Suočena sa dva fronta, poljska vlada je naredila hitnu evakuaciju svih svojih trupa u neutralnu Rumuniju. Borbe su završile 6. oktobra do kada su Nemačka i Sovjetski Savez podelili i anektirali celu Poljsku, dok je njena vojska kapitulirala.
Operacija Vezeribung (1940)[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Operacija Vezeribung je bilo tajno ime za napad nacističke Nemačke na Dansku i Norvešku, a ta operacija ujedno je i početak norveške kampanje. Ime dolazi iz nemačkog jezika, a u prevodu znači Operacija Vezer-vežba (Unternehmen Weserübung), po reci Vezer u Nemačkoj.U rano jutro 9. aprila 1940, na Vezertag ("Vezer dan"), Nemačka je pokrenula invaziju na Dansku i Norvešku, zbog otvorene francusko-britanske rasprave o okupaciji navedenih zemalja. Nakon invazije Nemci su vladama u Danskoj i Norveškoj rekli da je Vermaht došao u cilju zaštite njihovih zemalja, neutralnih država, protiv francusko-britanske agresije. Razlike u reljefu i klimama ovu su operaciju za Nemačku učinili vrlo različitom od ostalih.Strateški, Danska je bila važna Nemačkoj kao odskočna pozicija da bi zauzela Norvešku, još uz to, bila je država koja je graničila s Nemačkom, i morala je biti kontrolisana. Danski položaj na Baltiku bio je od velike važnosti, a kontrolom Danske, Nemačka bi bila gospodar svih sovjetskih i nemačkih luka.
Mala i slaba, Danska je bila vrlo pogodna za nemačke dalje operacije, a danska vojska imala premale mogućnosti za odbranu. U ranim jutarnjim satima, nekoliko danskih jedinica sukobilo se sa nemačkima, pa su pretrpjeli određene gubitke - 16 mrtvih i 20 ranjenih. Nijemci su imali nepoznat broj žrtava, ali pri tomu su imali uništenih 12 oklopnih vozila, motocikla i nekoliko automobila. Četiri nemačka tenka bila su oštećena i jedan avion tipa Hajnkel He 111 je oboren. Dva nemačka vojnika bila su zarobljena.
Trenutak pre službenog početka invazije 9. aprila, nemački ambasador u Danskoj, Rente-Fink, pozvao je ministra spoljnih poslova Danske Minha i zatražio sastanak s njim. Kada su se susreli, Rente-Fink ga je obavestio da su nemačke trupe krenule u zaštitu Danske protiv francusko-britanskog napada. Nemački ambasador je tražio da se danski otpor odmah prekine, i uspostavljen je kontakt između danske Vlade i nemačkih oružanih snaga. Ako Danska ne bi pristala na zahteve, Luftvafe bi bombardovao glavni grad Danske, Kopenhagen.U 04:20, po lokalnom vremenu, 1.000 pešadinaca pristiglo je u kopenhagensku luku i brzo zarobljavaju danski garnizon bez ispaljenog metka. Kraljevska garda je prvobitno pružila otpor nrmcima u samoj prestonici ali su se brzo i oni predali i Danska je kapitulirala. Danska je oslobođena od okupatora do 5. maja 1945.godine.
Napad na Norvešku (1940)[uredi | uredi izvor]
8. aprila 1940. , Kampfgrupe 5 opažen je od strane norveškog odbrambenog broda Pol III. Pol III je otvorio vatru na Nemce, a njen kapetan Lif Velding-Olsenp ostao je prva norveška žrtva ranjena u ratu.Nemački padobranci su se spustili na Fornebu, vazduhoplovnu bazu Soja – to će kasnije postati prvi napad padobranaca u istoriji; među Luftvafeovim padobrancima bio je i Rajnhard Hajdrih.Vidkun Kvisling je preko radija proglasio državni udar, sto jr dirktno uticalo na brži pad Norveške.
Kralj Hokon VII odbio je predaju gradova i sela Bergen Stavanger, Ejgersund, Kristijansand, Arendal, horten , Trondhejm i Narvik okupirani su u roku od 24 sata.S evakuacijom kralja i kabineta iz Moldea u Tromseu 29. aprila, i savezničkog povlačenja iz Ondalsnesa 1. maja otpor u južnoj Norveškoj je završen.Posljednja tvrđava Hegra odupirala se nemačkim napadima do 5. maja. Zahvaljujući potapanju Blichera, kraljevska porodica, Vlada i ministri izbegli su nemačku vojsku i pobegli.Norveška je kapitulirala (iako su se neki nastavili boriti kao pokret otpora sve do nemačke kapitulacije 8. maja 1945.) 10. juna 1940, dva meseca posle Vezertaga, Norveška je postala jedna od zemalja koje je okupirala Nemačka. Nemačka okupacija Norvečke se završila 8. maja 1945.godine.
Nemački napad na Francuku (1940)[uredi | uredi izvor]
Bitka za Francusku ili Pad Francuske predstavlja nemačku invaziju na Francusku i Beneluksa tokom maja i juna 1940. godine. Napad nemačkih snaga počeo je 10. maja 1940, čime je završen Lažni rat. Invazija se sastojala iz dve glavne operacije. U prvoj, Fal Gelb, nemačke oklopne snage su prodrle preko Ardena kako bi onemogućile saveznički prodor u Belgiju. Mnoge savezničke snage su evakuisane iz Denkerka u operaciji Dinamo. U drugoj operaciji, Fal Rot, koja je počela 5. juna 1940, nemačke snage su prišle s leđa Mažino linija i tako su je neutralisali. Italija je objavila rat Francuskoj 10. juna 1940. U skladu sa planom „Gelb“, nemačka Vrhovna komanda je prebacila na Zapad tri grupe armija sa ukupno 136 divizija. Od toga su 10 divizija bile tenkovske, a 7 motorizovane. Celokupna ova grupacija je imala 2.580 tenkova, 3.824 aviona, 7.378 artiljerijskih oruđa kalibra 75 mm i više milimetara. Nemačke snage bile su razvrstane u Grupu armija „A“, „B“ i „C“. Oktobra 1939. francuski pisac Rolan Doržele posetio je francuski front u svojstvu ratnog reportera i napisao je članak o isturenim položajima na Loreni pod naslovom "Lažni rat". Ovaj termin će se kasnije upotrebljavati da označi nedostatak borbi na Zapadnom frontu. Francuzi nisu sa oduševljenjem išli u ovaj rat. Napad na Belgiju i Holandiju bio je deo napada na Francusku. Ove zemlje napala je Grupa armija B. To je bio plan nemačkih snaga da uvuku što veće snage Saveznika dok snažniji napad izvrše na nekom drugom mestu i sa što jačim snagama, naročito oklopnim.
Nemačka invazija Holandije trajala je od 10. maja 1940. godine do 14. maja 1940. godine kada su se glavne holandske snage predale nemačkim jedinicama. Kao što su napali Holandiju tako su Nemci izvršili invaziju na Belgiju. Invazija Belgije trajala je 18 dana u maju 1940. godine, a završila se okupacijom Belgije nakon predaje belgijske vojske. 10. maja 1940. godine Vermaht je napao Holandiju, Belgiju i Luksemburg pod operativnim planom „Gelb“. Savezničke armije su pokušale da zaustave nemačke snage u Belgiji jer su verovale da tu ide glavni nemački napad i da se sve odvija po planu iz Prvog svetskog rata. Tu su savezničke snage načinile veliku grešku. Nakon pada Beneluksa, ostatak saveznika je bio dosta veći broj tenkova od nemaca, takođe Francuske tenkove je bilo teže probiti. Nemački plan je bio da se probiju kroz Ardene zatim da osvoje Sedan zatim da se kreću ka Lamanšu u pravcu Sent Kanten, Ajmen , Abervil , Bolunj i time opkruže u predelu Denkerka u čemu su i uspeli. Tako su odsekli najveći deo savezničkih snaga i kasnije se spustili ka Parizu i osvojili ga. U 15:15 je stala dugačka povorka nemačkih kola na jednom proplanku u [ Kompjenjskoj šumi, gde je . 11. novembra 1918. Nemačka prihvatila svoj poraz u železničkom vagonu koji je tada služio kao komandno mesto vrhovnog savezničkog komandanta Foša. Taj vagon je opet stajao tu. Nemci su ga prethodne noći na brzu ruku izvukli iz muzeja i prebacili ga na ovo mesto. U pratnji Geringa, Hesa, Redera, Kajtela i Ribentropa, Hitler se uputio ka obližnjoj spomen ploči. Niko nije progovorio ni reči. Hitler se popeo na spomenik i pročitao tekst: ”Ovde je 11. novembra 1918. posustao zločinački ponos Nemačkog Rajha, koji su potukli slobodni narodi koje je on hteo da porobi”.Onda je prišao vagonu i seo na mesto gde je 1918. sedeo Foš. Bilo je 15:30.
Francuska delegacija je stigla na proplanak. Ono čega su se plašili kada su krenuli iz Pariza, obistinilo se. Na mestu gde je Francuska slavila svoju najveću pobedu trebalo je sada da prizna svoj najveći poraz. Francuska je kapitulirala u vagonu 21. juna 1940.[1]
Operacija Morski lav (1940)[uredi | uredi izvor]
Operacija Morski lav je naziv za nemački plan invazije na Ujedinjeno Kraljevstvo tokom Drugog svetskog rata. Pripreme za napad na Ujedinjeno Kraljevstvo započete su odmah nakon pada Francuske, tada se u Nemačkoj verovalo da je rat na zapadu dobijen. Međutim, Britanija je odbila da otpočne mirovne pregovore zbog čega je Nemačka bila prinuđena da preduzme konkretne mere kako bi slomila britanski otpor.Bitka za Britaniju bila je deo nemačke Operacije Orao koja je pokrenuta kako bi se ostvarila premoć u vazduhu i uništilo Britansko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo čime bi se stvorili preduslovi za invaziju. Međutim, ova operacija će postepeno odstupiti od svog prvobitnog zadatka i pretvoriće se u stratešku bombardersku kampanju usmerenu uglavnom protiv civilnih ciljeva. Vrhovna komanda kopnenih snaga planirala je da prvi talas invazije bude sačinjen od devet divizija koje bi se iskrcale na engleskoj obali kao i od dve padobranske divizije koje bi izvršile desant u pozadini protivničke odbrane. Iskrcavanje je trebalo da bude izvršeno da delu britanske obale od Dovera do Portsmuta. 17. septembra 1940. godine operacija je odložena na neodređeno vreme. Adolf Hitler je i dalje bio uveren da će se Britanija predati nakon što SSSR bude poražen. Po njemu, Britanija bi posle poraza Sovjetskog Saveza ostala potpuno izolovana i bez saveznika u Evropi. Ali ulazak 5 SAD u rat i preokret kod Staljingrada definitivno su stavili tačku na bilo kakvu ideju da bi nemačke trupe mogle da se iskrcaju u Britaniji. [2]
Operacija Marita (1941)[uredi | uredi izvor]
Bitka za Grčku (7. april – 30. april 1941), kodnog naziva Operacija Marita je nastavak grčko-italijanskog rata i ime za nemačku invaziju Grčke. Napad na Grčku je deo šire Balkanske kampanje u Drugom svetskom ratu.Istovremeno sa napadom na Jugoslaviju 6. aprila 1941, nemačke snage započele su operacije i u Grčkoj. Grčki graničari su na samoj granici pružili kratkotrajan ali snažan otpor a kasnije su se, pod borbom, povukli na utvrđene položaje Metaksasove linije.Ujutro, 7. aprila, uz snažnu artiljerijsku, tenkovsku i vazdušnu podršku nemačke jedinice su krenule u napad, ali opet beasiz značajnijih uspeha.. Do 9. aprila Grci su hrabro i uporno branili svoje položaje na liniji istočno od planine Belacie gde se nalazilo težište nemačkog napada. Međutim, grčka Istočnomakedonska armija našla se u teškom položaju kada je nemačka 2. oklopna divizija 18. korpusa prešla jugoslovensko-grčku granicu, zaobišla levi bok grčkih jedinica i 9. aprila u 07.00 časova zauzela grad Solun. Dana 13. aprila u napad je krenula 9. italijanska, a 14. aprila i 11. italijanska armija sa svojih položaja u Albaniji. Istovremeno nemačke snage postupno su svladavale otpor grčko-britanskih jedinica kod Olimpa i nastavile napad do izbijanja u Tesaliji. Do 21. aprila nemačko-italijanske jedinice nastavile su da koncentrisano nadiru u nameri da opkole i razbiju grčko-britanske jedinice koje su i dalje pružale otpor. Nemačko vazduhoplovstvo snažno je bombardovalo luke u Jonskom i Egejskom moru, a lovački avioni stalno su tukli grčko-britanske kolone. Nakon što su 19. aprila nemačke jedinice izbile u Tesaliju i zauzele grad Larisu,[2] a delom jedinica nastavili prema Janini s namerom da preseku odstupnicu grčkim snagama koje su još bile u Epir.
Englezi, uvidevši nemogućnost daljeg efikasnog pružanja otpora u Grčkoj i zabrinuti zbog slabe odbrane ostrva Krit , koje je svojim idealnim položajem omogućavalo kontrolu nad istočnim Sredozemljem započeli su evakuaciju svojih jedinica iz Grčke. To je poljuljalo moral grčkim vojnicima i oficirima, ali su oni rešili nastave da pružaju otpor. Britanci su se povukli u noći 19. na 20. aprila Tako je 23. aprila u Solunu potpisana kapitulacija grčke vojske. Istog dana grčki kralj Đorđe II vlada napustili su Atinu i avionom pobegli na ostrvo Krit.Nemci su 28. aprila zauzeli Atinu i zarobili oko 8.000 britanskih vojnika sa kompletnim naoružanjem i opremom. Sledećeg dana je zauzet i Peloponez.
Aprilski rat (1941)[uredi | uredi izvor]
Aprilski rat je ime za invaziju Sila Osovine (kodnog naziva Direktiva 25) na Kraljevinu Jugoslaviju koja je počela 6. aprila 1941. Ova operacija označava početak Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Napad je izvršen kopnenim putem, iz više pravaca. Nemačke, italijanske i mađarske trupe prodrale su na teritoriju Jugoslavije iz pravca Italije, Austrije (tada već u sastavu Nemačke), Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije. Dana 6. aprila teško je bombardovan Beograd. U isto vreme otpočeo je i nemački napad na Grčku pod kodnim nazivom operacija Marita. U noći između 5. i 6. aprila, Nemci su zauzeli Sip na Dunavu. Beograd je bombardovan u ranu zoru 6. aprila 1941. Hitler je bacio na Beograd razarajuće bombe od 1.000 kg, a sama operacija bombardovanja Beograda imala je simboličan naziv Kaznena odmazda. Bačene su velike količine bombi na stambene četvrti, a porušena je i Narodna biblioteka Srbije u kojoj je izgoreo najveći deo materijala od neprocenjive vrednosti (kulturni genocid). Napadom na Beograd lično je zapovedao nemački general-lajtnant Aleksandar fon Ler čija je 3. vazduhoplovna flota izvršila bombardovanje grada. Nemačka avijacija je napala veće gradove poput Niša, Leskovca, Kragujevca, Novog Sada, Sarajevo , Mostara, Banje Luke.Jugoslovensko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo se prvo suprotstavilo brojčano nadmoćnijem neprijatelju. Jugoslovenski piloti koji su branili nebo iznad Beograda pokazali su izuzetnu hrabrost i požrtvovanje što je izazvalo divljenje i kod samog neprijatelja. Iako herojski, otpor JKRV je brzo utihnuo, zbog izadaje na svim frontovima. Ključni prodor izvršila je nemačka 12. armija iz Bugarske. Ona je već bila prethodno koncentrisana radi napada na Grčku. Napad na graničnom frontu kod Krive Palanke do planine Belasice, izvršen je na trupe Treće armijske oblasti (Moravska, Šumadijska i Bregalnička divizija i Strumički odred). U napadu nemačke 12. armije učestvovali su 40. motorizovani korpus, 9. oklopna i 73 pešadijska i motorizovana SS. brigada Adolf Hitler i delovi 18. korpusa, 2. oklopna divizija, uz jaku podršku avijacije. Već u prva dva dana nemačke snage rešile su glavni zadatak: presekle Moravsko-Vardarsku dolinu i time odsekle Jugoslovensku vojsku od svakog eventualnog naslona na saveznike, a ujedno izbile na grčku granicu u pozadinu grčkog fronta u Trakija. Nemačke jedinice su ušle 10. aprila u Zagreb gde je, u ime poglavnika Ante Pavelića, penzionisani pukovnik Slavko Kvaternik proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku. Vlatko Maček, koji je odmah po napadu Nemaca napustio i okrivio već uzdrmanu jugoslovensku vladu, a preko radija je pozivao članstvo svoje Hrvatske seljačke stranke da bude lojalno Trećem rajhu.Bez velike borbe, jugoslovenska vojska se 13. aprila povukla ka Čačku, a u Kraljevo su iz pravca Kruševca uz manji otpor ušle nemačke divizije. Prestonica države je pala takođe 13. aprila. Opunomnoćenici Vrhovne komande jugoslovenske vlade, bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković general Radivoje Janković, potpisali su u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu, akt o kapitulaciji oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, koji im je izdiktirao nemački komandant, general Maksimilijan fon Vajks. [3] Rat u Jugoslaviji je zvaničko završen 15.maja 1945. godine, kada su poslednje Nemačke trupe uništene.
Operacija Barbarosa (1941)[uredi | uredi izvor]
Операција Барбароса назив је за Немачку инвазију Совјетског Савеза 22.06. 1941. године. Како би се избегао дебакл Наполеона чега се Хитлер подсвесно плашио немачки врховни командант (ОКW - Оберкоммандо дер Wермахт)је по његовом наређењу израдио план за Операцију Барбаросса који се састојао од три групе немачких армије које напредују према својим потпуно одвојеним стратешким циљевима (Наполеон је напао само у смеру Москве). Та концепција сама по себи је била противна теорији Блитзкриега која се састојала у нападу две или више војних колона које би се спојиле у позадини противника опкољавајући и уништавајући га. Намешто да се те "војне групе" током напада на Совјетски Савез споје временом би се према плану Барбаросса оне требала одвојити у посебне делове ове огромне државе. Група армија "Север" је тако добила наређење да освоји Лењинград, Група армија "Центар" Москву, а Група армија "Југ" је требала избити на Волгу. Без обзира на то очигледно одступање од дотадашње немачке тактике ОКW је био самоуерен у коначну победу на истоку како би се потом могао обрачунати с Великом Британијом. Можда и завршно најважнији проблем овог планирања се састојао у потреби "неутрализације" Грчке и Југославије због чега ће план напада бити померем с половине мај на 22.06. 1941. што доводи до раног заглављивања немачке војске у јесењем руском блату, које је наступило такође и због слабог познавања ситуације у друмском и железничком промету СССР-а, јер многи путеви су били само уцртани на картама.
Za ovaj napad Nemačka je zajedno s svojim saveznicima pripremila sveukupno 4 306 800 vojnika, 4171 tenk i 4846 aviona tako da je početkom ratnih operacija imala više vojnika, ali drastično manje tenkova i aviona. Nakon napada Vermahta monogi narodi u SSSR- u su podigli ustanke i tako pružili pomoć Vermahtu, isticali u se Estonci i Ukrajinci. Vermaht je napredovao ogromnom brzinom, a Sovjeti su bili zatečeni, za 18 dana rata Vermaht je osvojio Belorusjiju, Besariju, Litvaniju, Letoniju, Estoniju i veći deo Ukrajine. Kako je rat odmicao Covjeti su bili sve više svesni događaja i sve više organizovani i nanosili sve veće gubitke Vermahtu. Najviše zahvaljujući Staljinu koji je izmestio industriju na daleki istok i upoznao narod sa razmerama osvojanja. Ipak nemci su nastavilin da prodiru dalje i dolaze sve dalje i dalje. Vreme je prolazilo a kako je dolazila zima Nemcima je bilo sve teže, dužina fronta se povećavala. Hitler se zaletio napadom na Moskvu, koji je već došao karjem godine kada su u Rusiji temperature išle u minus i nije više bilo tako lako napredovati. Sovjeti su pobedama odbila napad i krenula u kontraofanzivu, i time propada prvobitan cilj napada operacije.Rat se nastavio i pose operacije Barbarosa i trajaće sve do 1945. godine, bojište koje je nastalo naziva se Itočni front. [4]