Korisnik:Milicais4422/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ova stranica je o kulinarskim vrstama perilla. Za druge vrste pogledajte stranicu Perilla frutescens. Za grad u Japany pogledajte stranicu Šiso, Hyōgo.

Perilla frutescens var. crispa
crveni šiso
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Asterids
Red: Lamiales
Porodica: Lamiaceae
Rod: Perilla
Vrsta:
P. frutescens
Varijetet:
P. f. var. crispa
Trinomijalno ime
Perilla frutescens var. crispa
(Thunb.) H.Deane
Sinonimi[1]
  • Dentidia nankinensis Lour.
  • Dentidia purpurascens Pers.
  • Dentidia purpurea Poir.
  • Ocimum acutum Thunb.
  • Ocimum crispum Thunb.
  • Perilla acuta (Thunb.) Nakai
  • Perilla arguta Benth.
  • Perilla crispa (Thunb.) Tanaka
  • Perilla frutescens var. acuta (Thunb.) Kudô
  • Perilla frutescens var. arguta (Benth.) Hand.-Mazz.
  • Perilla frutescens f. crispa (Thunb.) Makino
  • Perilla frutescens var. crispa (Benth.) Deane ex Bailey
  • Perilla frutescens var. nankinensis (Lour.) Britton
  • Perilla nankinensis (Lour.) Decne.
  • Perilla ocymoides var. crispa (Thunb.) Benth.

Šiso (lat.Perilla frutescens var. crispa), takođe poznata po japanskom imenu "Šiso", je deo kultigenta Perilla frutescens, biljke u porodici nana Lamiaceae. Originalno je rasla u planinskim regionima Kine i Indije, ali sada se nalazi po celom svetu. Biljka se nalazi u nekoliko formi, specifična po svojim listovima, uključujući crvene, zelene, dve boje i naborani. Šiso je višegodišnji (biljka koja živi duže od 2 godine) i može godišnje da se bere u umerenim klimama. Drugačiji delovi biljke se koriste u Istočnoj Aziji i kuhinjama Jugoistočne Azije.

Imena[uredi | uredi izvor]

Biljka je poznata u Kini kao "Žisu" (紫蘇 ,ljubičasta perila), što vodi poreklo od Japanskog imena Šiso (紫蘇/シソ) i vijetnamskog imena tia to.[2] Takođe se naziva i huíhuísū ((回回蘇,muslimanska perila) u Kini. U Koreji je poznata kao soyeop(소엽). U drevnom Japanu se zvala inue (pseudo-perila), mada se ovaj naziv više ne koristi.

U Engleskom, ponekad se naziva "biftek biljka", jer ljubičasto lišće podseća na krvavo-crvenu boju mesa.[3] Druga česta imena su "perila-nana"[4], "kineski bosiljak"[5][6] i "divlji bosiljak".[7] Alijas "divlji koleus" ili "letnji koleus" verovatno opisuju ukrasne vrste.[7][8] Varijanta sa crvenim lišćem se ponekad naziva "ljubičasta nana"[4]. U planinama Ozaraksa, naziva se "trava zvečarke", jer zvuk koji suva stabljika proizvodi kada se postavi po stazi podeseća na zvuk zvečarke.[9] Japansko ime "Šiso" je takođe postalo deo engleskog leksikona 1990ih godine, zbog porasta popularnosti sušija[10].

Biljka se takođe nekad naziva po rodnom imenu, Perila, ali ovo je dvosmisleno jer se perilom smatraju drugi kultigeni(Perilla frutescens var. frutescens) . Da bi se izbegla zabuna, Perilla frutescens var. frutescens se naziva egoma ("perilla susam") u Japanu i deulkkae ("divlji susam") u Koreji.[11][12]

Kada se Šiso sa crvenim listom prvi put pojavio na zapadu 1850ih godina, nazvan je naučnim imenom Perilla nankinensis, po gradu Nankingu.[13] Ovo ime se danas ređe sreće nego Perilla frutescens .

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Nagađa se da je prirodno poreklo biljke u planinskim regionima Indije i Kine,[14] mada neki drugi izvori ukazuju na Jugoistočnu Aziju.[15]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Perilla frutescens je brana u drevnoj Kini[16]. Jedno od ranijih pominjanja biljke dolazi iz "Ranih zapisa renomiranih lekara" (名醫別錄 Míng Yī Bié Lù), napisani oko 500te godine , [17]gde je bila upisana kao Su (蘇)i opisane su neke njene upotrebe. Biljka je dospela u Japan između 8 i 9 veka.[18]

Crveni Šiso je postao dostupan baštovanima u Engleskoj oko 1855. godine. [19]Do 1862. Englezi su izveštavali prekomernu upotrebu ove biljke i predložili Coleus vershaeffeltii[20] or Amaranthus melancholicus var.ruver koje su bilje dostupne zahvaljujući J.G. Veitch kao alternativa.[21] Kasnije je dospeo u SAD, oko 1860ih.[22] [23]Danas se smatra marihuanom ili invanzivnom vrstom.

Opis[uredi | uredi izvor]

Šiso raste od 40-100 centimetara u visinu.[24] Ima široke jajolike listove sa šiljastim krajevima i nazubljenim ivicama raspoređenim naspram dugačkih peteljki. Šiso semena su veličine oko 1 milimetar i manja su i čvršća naspram ostalih perilla vrsta.[25][26]Semenke su teške oko 1,5 gram na 1000 semenki.[27] Biljke nisu otporne na mraz. U USD zonama 11 i iznad, rastuć kao višegodišnje biljke.[28]

Vrste

Nekoliko oblika Šisa postoje.[29] Mogu se definisati po boji i morfologiji listova, mada se boja nalazi i na stabljikama i pupoljcima. Crvenilo u šisu nastaje od strane šisonina, antocijanski pigment u perili.[30] Naborani crveni Šiso je prvi oblik istražen od strane zapadnjačkog botaničara, Karla Pitera Tunberga koji ga je nazvao P.cripsa (u prevodu "talasasto", "kovrdžavo"). Latinsko ime cripsa se povuklo nakon što je šiso reklasifikovan kao kultigen.

Crveni šiso (f.purpurea)

Listovi su crveni sa obe strane, ravna površina. Često se naziva jednostavno "šiso".

Naborani crveni šiso (f. cripsa)

Listovi su crveni sa obe strane, nabrazdane površine.

Zeleni šiso (f.viridis)

Listovi zeleni sa obe strane, ravna površina.

Naborani zeleni šiso (f. viridi-crispa)

Listovi zeleni sa obe strane, nabrazdane površine. Kultivar.

Dvobojni šiso (f. discolor)

Listovi zeleni sa gornje strane, crveni sa zadnje strane, ravna površina. Kultivar.

Šareni šiso (f. rosea)

Ostavlja mešavinu zelene i crvene sa obe strane, ravne površine


Primena u kuhinji[uredi | uredi izvor]

Uzgajani šiso se jede u mnogim istočnim i jugoistočnim Azijskim zemljama. Divlji, travasti šiso nije pogodan za jelo, pošto nemaju karakterističan miris i bogati su perilla ketonom, koji je potencijalno toksičan.

Istočna Azija[uredi | uredi izvor]

Kina

Kineska kuhinja koristi šiso pod nazivom, zi su (紫苏), bai su (白苏), or huihui su (回回苏) na kineskom. Nekada se koristi kao dekoracija i ponekad se jede da bi se umanjila masnoća (kao sa roštiljem). Česta je pojava uz ribu i krabe jer se veruje da zisu lišće može da ukloni toksine u morskim plodovima.[31]

Japan

Japanski nazivi za tipove šiso-a
Crveni šiso (f. purpurea) Shiso (紫蘇)
Akajiso (赤紫蘇)
Naborani crveni šiso (f. crispa) Chirimen-jiso (縮緬紫蘇)
Zeleni šiso (f. viridis) Aojiso (青紫蘇)
Ōba (大葉)
Naborani zeleni šiso (f. viridi-crispa) Chirimen-aojiso (縮緬青紫蘇)
dvobojni šiso(f. discolor) Katamen-jiso (片面紫蘇)
šareni šiso (f. rosea) Madara-jiso (斑紫蘇)

Šiso (紫蘇) se često koristi u japanskoj kuhinji. Crvena, zelena i dvobojna varijanta se koriste za različite svrhe.

Crveni Šiso se zove akajišo(赤紫蘇). Koristi se za pravljenje umbošija (kiselih šljiva) kako bi šljive dobile crvenu boju. Listovi postaju svetlo crveni kada se stave u umezu, sirćetni rasol koji nastaje kao nusproizvod kiseljenja šljiva.[32] [33]Može takođe da se kombinuje sa umezuom da se naprave određene vrste sušija. Preko leta, koristi se da se napravi sladak crveni sok. U Kjotou, crveni šiso i njegove semenke se koriste za pravljenje šibazuke, vrste fermentisanog patlidžana.[34]

Crveno lišće se suši i sitni u ljuspice i onda se meša sa solju da se napravi začin pod nazivom jukari. [35]Reč jukari je drevnog porekla za ljubičastu boju, i prvi put se koristio od Mišima Foods korporacije da se opiše njihov šiso proizvod, mada se reč sada koristi kao šiso so generalno.[36] [37]Ljuspice crvenog šiso lista su često sastojak u začinu za furikake, namenjeno da se poprska preko pirinča ili pirinčanih loptica.

Zeleni Šiso, poznat i kao aojiso (青紫蘇) ili oba(大葉 "big leaf"). Koristi se kao ukras za hranu sa rezancima (nudle) kao što su hijamugi ili somen, nešto poput sašimija, tatakija i namera i tofu poput hijajako.Mamac (širasu) sasimi se često ukrašava zelenim šisom. Celi listovi se takođe koriste kao posude za držanje rena ili cume (ukrasa). Listovi se takođe mogu izlupati sa jedne strane i pržiti da bi se napravila tempura, a serviraju se uz druge pržene proizvode. [38]Seckani listovi se koriste za aromatiziranje bilo kog broja punjenja ili testa za kuvanje, za upotrebu u toplim jelima. U Japanu, testenina se ponekad preliva sa suvim ili sveže seckanim listovima šisoa, koji se često kombinuju sa sirovim tarako (ikra polaka).][39]Prvobitno, zeleni šiso se koristio umesto bosiljka, a čak je korišćen i u prelivima za picu. U leto 2009. Pepsi Japan je objavio sezonski napitak sa ukusom, zeleno obojeni Pepsi Šiso.[40]

Mahune (plodovi) semena šiso se nazivaju šiso no mi, soli se i čuvaju kao začin. Mogu se kombinovati sa finim komadićima daikona (rotkvice) da bi se napravila jednostavna salata.[41] Ulje dobijeno iz semenki nekada se koristilo za prženje dubokom ulju.[32]

Šiso klice, pupoljci i kotiledoni se nazivaju medžiso (芽紫蘇) i koriste se kao ukras. Crvene klice zovu se murame, a zelene aome.[42] Iako se ne poslužuju često u restoranima, mejiso se koriste kao mikrozeleni.

Šiso cveće se zove hojiso (穂紫蘇) i koristi se kao ukras za sašimi. Namenjeni su da se sastrugaju sa stabljike štapićima i dodaju kao aroma u umak od soja sosa. Cveće se takođe može kiseliti.

  • Razne vrste sušija sa zelenim šiso listovima
    Razne vrste sušija sa zelenim šiso listovima
  • Ikura-don sa zelenim šiso ukrasom
    Ikura-don sa zelenim šiso ukrasom
  • Sašimi od škampa i belog mamaca sa zelenim šiso listovima
    Sašimi od škampa i belog mamaca sa zelenim šiso listovima
  • Šimesaba (sušena skuša) i sašimi od belog mamaca sa zelenim šiso listovima
    Šimesaba (sušena skuša) i sašimi od belog mamaca sa zelenim šiso listovima
  • Zeleni šiso list koji se koristi za držanje sašimija
    Zeleni šiso list koji se koristi za držanje sašimija
  • Umeboši sa kiselim crvenim šisom
    Umeboši sa kiselim crvenim šisom
  • So Crvenog šisa (jukari) na pirinču
    So Crvenog šisa (jukari) na pirinču

Koreja

U korejskoj kuhinji, šiso se naziva sojeop (소엽) ili čajogi (차조기). Manje je popularan od srodnog kultigena,P. frutescens (deulkkae) (korejska perila). Soieop se obično smatra divljom biljkom, a listovi se povremeno koriste kao ssam povrće. [43]Crveni listovi se ponekad kisele u soja sosu ili pasti od soje kao jangađi, ili prže u dubokom obliku kao bugak sa tankim slojem testa od pirinčanog brašna.[43]

Iukhoe (sirovi biftek) sa zelenim šiso listom





Jugoistočna Azija[uredi | uredi izvor]

Laos

U Laosu, crveni šiso listovi se nazivaju pak maengda (ຜກແມງດາ). Koriste se za dodavanje mirisa khao poonu (ເຂາປນ), jelu od pirinčanog rezancima koje je slično Vijetnamskom bunu.

Vijetnam

U Vijetnamu, shiso se zove tia to.[44]U poređenju sa japanskim šisom, ima nešto manje listove, ali mnogo jači aromatični ukus. Vijetnamski tia,to su često dvobojni, sa listovima koji su crveni na zadnjoj strani.

Tia to listovi se koriste u vijetnamskoj kuhinji za salate, supe ili pržena jela. Jaki ukusi su savršeni za kuvanje morskih plodova kao što su škampi i jela od ribe. Jedu se kao ukras uz bun (pirinčani rezanci). Listovi se takođe kisele.

Biohemija[uredi | uredi izvor]

Šisov karakterističan ukus potiče od perillaldehyde, koji se nalazi samo u niskim koncentracijama u drugim vrstama perila, uključujući Perilla frutescens .[45] [46]Oksim perillaldehyde , perilartin, je oko 2000 puta slađi od saharoze.[47]Međutim, perilartin ima gorak ukus i nije rastvorljiv u vodi, a koristi se samo u Japanu kao veštački zaslađivač za zaslađivanje duvana.[48]

Divlji šiso je bogat perila ketonom, koji je snažan plućni toksin za neke stoke.[49] Kada ga konzumiraju goveda i konji, izaziva plućni edem, što dovodi do stanja koje se ponekad naziva toksikoza perilla mente. Ostaje da se prouče efekti na ljude.[49]

Biljka proizvodi prirodni proizvod periloksin, koji je izgrađen oko 3-benzoksepin dela. Kao i aspirin, periloksin inhibira enzim ciklooksigenazu sa IC50 od 23,2 μM.[50]

Ostali hemotipovi uključuju eššolzia keton, perilen i phenylpropanoids miristicin, dilapiol, elemicin, citral i tip bogat rozefuranom.

Šiso sadrži samo oko 25,2–25,7% lipida,[51] ali i dalje sadrži uporediv odnos ALA od 60%.[52][53] Prisutna aromatična esencijalna ulja su limonen,[46] kariofilen,[46]i farnezen.

Zapaženi su baktericidni i konzervansni efekti šisoa, zbog prisustva terpena kao što je perilla alkohol.[38]

Gajenje[uredi | uredi izvor]

U umerenoj klimi, biljka se samoseje, ali seme nije održivo nakon dužeg skladištenja, a klijavost je niska nakon godinu dana.

Japan






Grafikoni nisu dostupni zbog tehničkih problema. Više informacija ima na Phabricator-u i na MediaWiki.org.

Stupasti grafikon prikazuje trend ukupne proizvodnje šisoa u Japanu, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i ribarstva[54][55]

Najveći proizvođač šisoa za tržište hrane je prefektura Aiči, koja se može pohvaliti 3.852 tone, ili 37,0% nacionalne proizvodnje (podaci iz 2008. godine).[56]Podaci za plasteničku proizvodnju, što je bolji pokazatelj prinosa, daju 3.528 tona za prefekturu Aiči, ili 56% udela u nacionalnoj proizvodnji.[54][57] Razlika u procentima je pokazatelj da je u Aičiju 90% lišća proizvedeno u staklenicima, dok je u celoj zemlji taj odnos 60:40 u korist zatvorenih naspram otvorenih polja.[58] U prefekturi Aiči, grad Tojohaši proizvodi najviše šisoa u Japanu[59][60]. Na rang listi ih prate Namegata, Ibaraki.

Čini se da je došlo do naglog rasta za šiso useve koji se uzgajaju za industrijsku upotrebu. Podaci pokazuju sledeći trend za useve namenjene za proizvodnju ulja i parfimerije.[61]

Istorija

Zeleni šiso se nije industrijski uzgajao sve do 1960-ih.[62] Obim proizvodnje je ostao zanemarljiv sve do 1976. Postoji nekoliko izveštaja o počecima proizvodnje šisoa.

Prema jednoj anegdoti, 1961. godine, prehrambena zadruga iz Šizuoke specijalizovana za cumu (ukrase) počela je da isporučuje zeleni šiso na pijacu u Osaki, gde je postao toliko popularan da je ime ōba (大葉 „veliki list“) postalo trgovačko ime za grozdovi ubranog zelenog lišća.[63]

Drugi izveštaj stavlja početak proizvodnje zelenog šisoa u grad Tojohaši, najveći proizvođač ōba u zemlji.[59] Tvrdi se da je Poljoprivredna zadruga Hortikulture Tojoxaši Zelenakuća eksperimentisala sa sadnjom zelenog šisoa oko 1955. godine i počela da prodaje lišće kao ōba oko 1962. godine.1963. organizovali su „zadružno sortiranje i prodaju“ useva, a oko 1970. ostvarili celogodišnju proizvodnju.[54]

Sedamdesetih godina prošlog veka postalo je dostupno skladištenje i transport u hladnjačama, donoseći sveže proizvode i morske plodove u područja udaljena od farmi ili morskih luka.[54]Hrana poput sašimija postala je svakodnevna hrana, a isto tako i sašimi ukrasi poput zelenog šisoa.

Reč ōba je prvobitno bila trgovačko ime i nije bila navedena u popularnom rečniku Šin Meikai Kokugo Jiten kao „zeleni šiso“ sve do njegovog 5. izdanja (1997).[64]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Perilla frutescens var. crispa (Thunb.) H.Deane”. World Flora Online. World Flora Consortium. 2022. Pristupljeno 17. 12. 2022. 
  2. ^ Hu, Shiu-ying (2005). Food plants of China. Hongkong: The Chinese Univ. Press. ISBN 978-962-996-229-6. 
  3. ^ Tucker, Arthur O.; DeBaggio, Thomas; DeBaggio, Francesco; Tucker, Arthur O. (2009). The encyclopedia of herbs: a comprehensive reference to herbs of flavor and fragrance (New ed. izd.). Portland: Timber Press. ISBN 978-0-88192-994-2. OCLC 311779845. 
  4. ^ a b Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants. Amsterdam: Harwood Academic Publ. ISBN 978-90-5702-171-8. 
  5. ^ Kays, Stanley J. (2011). Cultivated vegetables of the world: a multilingual onomasticon. Wageningen: Wageningen academic publ. ISBN 978-90-8686-164-4. 
  6. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants. Amsterdam: Harwood Academic Publ. ISBN 978-90-5702-171-8. 
  7. ^ a b Vaughan, John G.; Nicholson, Barbara; Dowle, Elisabeth; Rice, Elizabeth; Geissler, Catherine; Nicholson, Barbara E.; Geissler, Catherine A. (2009). The new Oxford book of food plants (2., fully updated and rev. ed. izd.). Oxford: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-954946-7. 
  8. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants--industrial profiles. Amsterdam, The Netherlands: Harwood Academic Publishers. ISBN 978-90-5702-171-8. OCLC ocm39202414. 
  9. ^ Foster, Steven; Yue, Chongxi (1992). Herbal emissaries: bringing Chinese herbs to the West: a guide to gardening, herbal wisdom, and well-being. Rochester, Vt. : [United States]: Healing Arts Press ; American International Distribution Corp. [distributor]. ISBN 978-0-89281-349-0. 
  10. ^ A Guide to Ethnic Food in Los Angeles. ISBN 978-0-06-273038-1. 
  11. ^ A Dictionary of Japanese Food: Ingredients & Culture. Tuttle Publishing. pp. 37, 127. Hosking, Richard (2015). "egoma, shiso". ISBN 9781462903436. 
  12. ^ "Flax, Perilla, and Camelina Seed Oils: α-Linolenic Acid-rich Oils" ,Gourmet and Health-Promoting Specialty Oils, p. 152. Hall, Clifford III; Fitzpatrick, Kelley C.; Kamal-Eldin, Afaf (2015-08-25). ISBN 978-0-12-804351-6. 
  13. ^ Price list of high grade florists' flower seeds : garden and grass seeds, bulbs and florists' supplies, for the trade only /. New York :: Stumpp & Walter Company,. 1901. 
  14. ^ A Profile of Economic Plants. Roecklein, John C.; Leung, PingSun, eds. (1987). A Profile of Economic Plants. New Brunswick, U.S.A: Transaction Publishers. p. 349. ISBN 978-0-88738-167-6. 
  15. ^ Hagers Handbuch der pharmazeutischen Praxis. Folgebd. 3: Drogen L - Z / W. Blaschek ... (Hrsg.) - 5., vollst. neubearb. Aufl. 3. Berlin Heidelberg: Springer. 1998. ISBN 978-3-540-61619-1. 
  16. ^ Prance, Ghillean Tolmie; Nesbitt, Mark (2005). The cultural history of plants. New York London: Routledge. ISBN 978-0-415-92746-8. 
  17. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants. Amsterdam: Harwood Academic Publ. ISBN 978-90-5702-171-8. 
  18. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants. Amsterdam: Harwood Academic Publ. ISBN 978-90-5702-171-8. 
  19. ^ Price list of high grade florists' flower seeds : garden and grass seeds, bulbs and florists' supplies, for the trade only /. New York :: Stumpp & Walter Company,. 1901. 
  20. ^ Reeve, Lovell (1862). „On the Structure of the Mantle in Testacella.”. Journal of the Proceedings of the Linnean Society of London. Zoology. 6 (24): 153—156. ISSN 1945-9475. doi:10.1111/j.1096-3642.1862.tb00941.x. 
  21. ^ „Dombrain, H. H. (1862), "New or rare plants" (google), The Gardener's Monthly and Horticultural Advertiser, 4, London: Lovell Reeve: 181”. 
  22. ^ „"The Horticultural Department:The Culture of Flowers"”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-05-06. 
  23. ^ „Foster & Yue (1992), pp. 306–8 gives mid-19th century as introductory period into the US.”. 
  24. ^ Nitta, Miyuki; Lee, Ju Kyong; Ohnishi, Ohmi (2003). „Asian PERILLA Crops and Their Weedy Forms: Their Cultivation, Utilization and Genetic Relationships”. Economic Botany (na jeziku: engleski). 57 (2): 245—253. ISSN 0013-0001. doi:10.1663/0013-0001(2003)057[0245:APCATW]2.0.CO;2. 
  25. ^ TAKIGUCHI, YOSHISUKE (1930). „On the Germination "Shiso" Seeds (Perylla ocimoides)”. Japanese Journal of Crop Science. 2 (3): 199—200. ISSN 0011-1848. doi:10.1626/jcs.2.199. 
  26. ^ „Oikawa & Toyama (2008), p. 5, egoma, sometimes classed P. frutescens var. Japonica, exhibited sizes of sieve caliber between 1.4 mm ~ 2.0 mm for black seeds and sieve caliber between 1.6 mm ~ 2.0 mm for white seeds.”. Oikawa & Toyama (2008),. 
  27. ^ „This is based on 650 seeds/gram reported by a purveyor Nicky's seeds; this is in ballpark with "The ABCs of Seed Importation into Canada". Canadian Food Inspection Agency. Retrieved 2012-03-31. also quotes 635 per gram, though it is made unclear which variety”. The ABCs of Seed Importation into Canada. 
  28. ^ „shiso”. 
  29. ^ „BG Plants 和名−学名インデックス（YList）”. 
  30. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants--industrial profiles. Amsterdam, The Netherlands: Harwood Academic Publishers. ISBN 978-90-5702-171-8. OCLC ocm39202414. 
  31. ^ „"紫苏香浓，一物三药". szyyj.gd.gov.cn. Retrieved 2023-04-13.”. 
  32. ^ a b Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants--industrial profiles. Amsterdam, The Netherlands: Harwood Academic Publishers. ISBN 978-90-5702-171-8. OCLC ocm39202414. 
  33. ^ Shimbo, Hiroko (2001), The Japanese kitchen: 250 recipes in a traditional spirit. ISBN 978-1-55832-177-9. 
  34. ^ Ogawa, Toshio (1978). Tsukemono (preview). Hoiku-sha (保育社). p. 115. ISBN 978-4-586-50423-7. 
  35. ^ Andoh, Elizabeth; Beisch, Leigh (2005), Washoku: recipes from the Japanese home kitchen (google), Random House Digital, Inc., p. 47. ISBN 978-1-58008-519-9. 
  36. ^ Andoh, Elizabeth; Beisch, Leigh (2005), Washoku: recipes from the Japanese home kitchen (google), Random House Digital, Inc., p. 47,. ISBN 978-1-58008-519-9. 
  37. ^ SAITO, Katsumi (2015). „Origin of scientific name and Japanese common name of Japanese black flies”. Medical Entomology and Zoology. 66 (1): 13—20. ISSN 0424-7086. doi:10.7601/mez.66.13. 
  38. ^ a b Mouritsen, Ole G. (2009). Sushi: Food for the Eye, the Body and the Soul. Jonas Drotner Mouritsen. Springer. pp. 110–112. ISBN 978-1-4419-0617-5. 
  39. ^ Rutledge, Bruce (2004). Kūhaku & Other Accounts from Japan (preface). pp. 218–9 gives this tarako and shiso spaghetti recipe. ISBN 978-0-974199-50-4. 
  40. ^ „"Pepsi Shiso | Japan Probe"”. 
  41. ^ Larkcom, Joy (2007). Oriental Vegetables (preview). Frances Lincoln. pp. 112–. ISBN 978-0-7112-2612-8. 
  42. ^ Ishikawa, Takayuki (1997). Ninki no nihon ryōri: ichiryū itamae ga tehodoki suru 人気の日本料理―一流板前が手ほどきする [Chef's Best Choice Japanese Cuisine]. Bessatsu Kateigaho mook. Sekaibunkasha. ISBN 978-4-418-97143-5. 
  43. ^ a b 이, 영득 (2010). San-namul deul-namul dae baekgwa 산나물 들나물 대백과 (in Korean). 황소걸음. – via Naver. ISBN 978-89-89370-68-0. 
  44. ^ Nitta, Miyuki; Lee, Ju Kyong; Ohnishi, Ohmi (2003). „Asian PERILLA Crops and Their Weedy Forms: Their Cultivation, Utilization and Genetic Relationships”. Economic Botany (na jeziku: engleski). 57 (2): 245—253. ISSN 0013-0001. doi:10.1663/0013-0001(2003)057[0245:APCATW]2.0.CO;2. 
  45. ^ Tucker, Arthur O.; DeBaggio, Thomas (2009), The Encyclopedia of Herbs: a comprehensive reference to herbs of flavor and (preview), Timber Press, p. 389,. ISBN 978-0-88192-994-2. 
  46. ^ a b v Ito, Michiho (2008). "Studies on Perilla Relating to Its Essential Oil and Taxonomy". In Matsumoto, Takumi (ed.). Phytochemistry Research Progress. New York: Nova Biomedical Books. pp. 13–30. ISBN 978-1-60456-232-3. 
  47. ^ Nabors, Lyn O'Brien, ur. (2012). Alternative sweeteners (4th ed izd.). Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-1-4398-4614-8. 
  48. ^ Nabors, Lyn O'Brien, ur. (2012). Alternative sweeteners (4. ed izd.). Boca Raton, Fla.: CRC Press. ISBN 978-1-4398-4614-8. 
  49. ^ a b Tucker, Arthur O.; DeBaggio, Thomas; DeBaggio, Francesco; Tucker, Arthur O. (2009). The encyclopedia of herbs: a comprehensive reference to herbs of flavor and fragrance (New ed. izd.). Portland: Timber Press. ISBN 978-0-88192-994-2. OCLC 311779845. 
  50. ^ Liu, Jiang-hua; Steigel, Alois; Reininger, Eveline; Bauer, Rudolf (2000-03-01). „Two New Prenylated 3-Benzoxepin Derivatives as Cyclooxygenase Inhibitors from Perilla frutescens var. acuta”. Journal of Natural Products (na jeziku: engleski). 63 (3): 403—405. ISSN 0163-3864. doi:10.1021/np990362o. 
  51. ^ Yu, He-Ci; Kosuna, Kenichi; Haga, Megumi, ur. (1997). Perilla: the genus Perilla. Medicinal and aromatic plants--industrial profiles. Amsterdam, The Netherlands: Harwood Academic Publishers. ISBN 978-90-5702-171-8. OCLC ocm39202414. 
  52. ^ Ezaki, Osamu (2006). „Prevention of Lifestyle-related Disease by Regular Exercise and Fish Oil Feeding”. Nippon Eiyo Shokuryo Gakkaishi. 59 (6): 323—329. ISSN 1883-2849. doi:10.4327/jsnfs.59.323. 
  53. ^ „Hiroi (2009), p. 35,[clarification needed] gives”. 2.3% red, 65.4% green shiso. 
  54. ^ a b v g „okashin”. Journal of Food System Research. 19 (2): 196—198. 2012. ISSN 1341-0296. doi:10.5874/jfsr.19.196. 
  55. ^ „MAFFstat (2012b)”. Journal for the Integrated Study of Dietary Habits. 7 (3): 11—19. 1996. ISSN 1881-2368. doi:10.2740/jisdh.7.3_11. 
  56. ^ ITO, Takahiro (1993). „Evolution of Garnish Producing Area in Toyohashi City, Aichi Prefecture.”. Journal of Geography (Chigaku Zasshi). 102 (1): 28—49. ISSN 0022-135X. doi:10.5026/jgeography.102.28. 
  57. ^ „MAFFstat (2012a). "地域特産野菜生産状況調査(regional specialty vegetables production status study)". Retrieved 2012-04-02.”. 
  58. ^ „MAFFstat (2012a). "地域特産野菜生産状況調査(regional specialty vegetables production status study)". Retrieved 2012-04-02.”. 
  59. ^ a b „"JA Toyohashi brand" 豊橋ブランド. 2012. Archived from the original on 2011-01-27. Retrieved 2012-04-02., under heading "Tsumamono nippon-ichi"(つまもの生産日本一) states Toyhashi is Japan's No. 1 producer of both edible chrysanthemums and shiso”. 
  60. ^ „This can be derived from MAFFstat (2012a), with minimal data analysis. Aichi produces four times as much as the 2nd ranked Ibaraki Prefecture and Toyohashi grew 48% of it, so about double any other prefectural total.”. 
  61. ^ „MAFFstat (2012c)”. 
  62. ^ „Shimbo (2001)”. 
  63. ^ „"Kotoba no hanashi 1249: Ōba to shiso" ことばの話1249「大葉と紫蘇」. Toshihiko Michiura's Heisei kotoba jijo. 2003-06-26. Retrieved 2012-04-02.: "..一九六一（昭和三十六）年ごろ、静岡県の、あるツマ物生産組合が、青大葉ジソの葉を摘んでオオバの名で大阪の市場に出荷.."”. 
  64. ^ „Kindaichi 1997.”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Milicais4422/песак&oldid=27770273”