Lekso Saičić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Aleksandar Lekso Saičić
Aleksandar lekso saicic.jpg
Lekso Saičić
Puno imeAleksandar Lekso Saičić
Datum rođenja(1873-08-05)5. avgust 1873.
Mesto rođenjaVinicka
Knjaževina Crna Gora
Datum smrti7. april 1911.(1911-04-07) (37 god.)
Mesto smrtiCetinje
Kraljevina Crna Gora

Aleksandar Lekso Saičić (Vinicka, 5. avgust 1873Cetinje, 7. april 1911) je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz kojeg je izašao kao pobednik.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Osnovnu školu je završio, a gimnaziju upisao na Cetinju kao pitomac knjaza Nikole. Gimnaziju završava u Dubrovniku odakle prelazi u Beograd gde pohađa Pešadijsku podoficirsku školu. Nakon podoficirske škole biva tri godine u Crnoj Gori gde je postavljen za ađutanta vasojevićke brigade. Kao vojnik sa željom za daljim usavršavanjem odlazi u Istanbul gde stupa u tursku vojsku kao poručnik carske garde gde službuje tri godine.

Učestvovao je u Rusko-japanskom ratu. Crnogorski odred u tom ratu je predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog (Рожественский, Зиновий Петрович) i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života. U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao japanskog ratnika danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.

Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.

Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti. Imao je sina Vladimira i ćerku Jelenu.

Narodna pesma[uredi | uredi izvor]

Hrabrost Aleksandra Leksa Saičića u Rusko-japanskom ratu, zabeležena je i u narodnoj pesmi.

Lekso bješe po prirodi sila,

Pa ga lako škola naučila.
Vojnu školu on je naučio,
S mačevanjem on je prvi bio.
Bog ga za to bješe obdario,
Car Nikoli dosta mio bio.

U hiljadu i devetsto pete,
Kad se Japan sa Rusijom srete,
Lekso stupi kao dobrovoljac,
kao svaki stari Crnogorac.
Ruskoj floti zapovjednik bješe,
Na Pacifik borbu započeše.

No, pre borbe što je otpočela,
Rusima je knjiga doletjela.
Od japanskog admirala Toga,
Koji piše al’ ne moli boga.
Sa knjigom se megdandžija traži,
Pa ti odmah svoj armiji kaži.

Roženstvenko knjigu objavljuje,
Na knjigu se junak osmjehuje.
Pa on čeka ko će da se javi,
I da vidi ko je junak pravi.
On mislio da se Kozak javi,
Admiral se puno iznenadi.

On pred sobom vidi srpskog zmaja,
Od Berana junačkoga kraja,
Hrabrog Leksa, kome nema ravna.
Priđe Lekso, zdravi Admirala
I ovako njemu progovara:
Gospodine, silan Admirale,

Ja sam Srbin, rodom na Balkanu,
Vaš sam vojnik, onda Lekso planu,
Ja ću stati hrabro na megdanu.
Na megdan ću Japancu da pođem,
Sa megdana zdravo ću da dođem.

Ako Bog da i sreća od Boga,
I mojega mača svijetloga,
Japancu ću ja odsjeći glavu,
Pa je poslat stolnom Petrogradu,
A na ruke slavnom ruskom caru,
Slavnom caru, Nikoli Romanu.

„Zbogom, reče Admiralu,
Pravo ode ka megdanu,
Gdje ga čeka megdandžija,
Od Japana ljuta zmija.

Njih gledaju obje vojske,
Vojna sila nije šala,
Sa dva vrsna admirala.
Kad na mjesto Lekso stiže,
Priđe njemu malo bliže,
Pa mu nazva milog Boga,

Pogleda ga kao svoga
I reče mu vrlo tiho:
„Red je da se pozdravimo.
Jedan drugom tad pođoše,
Lijepo se rukovaše
I na svoja prava mjesta

Ko junaci hrabro staše.
Za sablje se dohvatiše,
Jedan drugom poletješe.
Ko orlovi udariše,
Jedan drugog obletješe,
A sablje se zavitlaše,

Prema Suncu prelivaše.
U plamen se one dale,
Pa su rane izazvale,
Al su rane vrlo male.
No Japanac malaksa je,
Na megdanu zaostaje.

To je Lekso primjetio,
Kuražni je odmah bio,
Pa se juriš pojačao
I Japanca savladao.
Desnu ruku teško rani,
Pa ne može da se brani.

Lekso oštrom sabljom manu
I Japancu skide glavu.
Zavi glavu u jagluku,
Pa je nosi ko jabuku.
On se vrati u logoru,
U malome tome dvoru.

Admirali tad ustaše,
Zmaju Leksu čestitaše.
Roženstvenko ruke širi,
Pa svog borca on zagrli.
Poljubi ka kao brata
I heroja toga rata.

Nasta pjesma i veselje,
Sve do rujne zore bjele.
Leksu ime mijenjaše,

Murovcem ga sad nazvaše.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dušan Babac, Čedomir Vasić, Miladin Marković: Crnogorska vojska 1896—1916, Beograd

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]