Лексо Саичић

С Википедије, слободне енциклопедије
Лексо Саичић
Aleksandar lekso saicic.jpg
Лексо Саичић
Пуно имеАлександар Саичић
Датум рођења(1873-08-05)5. август 1873.
Мјесто рођењаВиницка
Османско царство
Датум смрти7. април 1911.(1911-04-07) (37 год.)
Мјесто смртиЦетиње
Краљевина Црна Гора
ВојскаКњажевина Црна Гора
Краљевина Црна Гора
Руско царство
РодПешадија
Године службе1889–1911
ЧинКапетан
Битке/ратовиРуско-јапански рат

Александар Саичић (Виницка, 5. август 1873Цетиње, 7. април 1911) био je црногорски и руски официр. Поријеклом је из српскога племена Васојевићи. Остао је упамћен по умијећу руковања сабљом. Као капетан црногорске војске током руско-јапанскога рата победио је у двобоју самураја.

Животопис[уреди | уреди извор]

Александар Саичић се родио у Виницки, код Берана. Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд гдје похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта Васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул где ступа у турску војску као поручник царске гарде гдје службује три године.

Учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Због ове побједе одликован је руским ордењем. Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао јапанског ратника данас се чува у Војном музеју у Москви.

Умро је од послиједица скока са другог спрата краљевог двора током пожара у тридесет седмој години. Сахрањен је уз велике војне почасти. Имао је сина Владимира и ћерку Јелену.

Одликовања[уреди | уреди извор]

  • Орден Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима, Руска Империја
  • Орден Светог Владимира III реда са мачевима, Руска Империја
  • Орден Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима, Руска Империја
  • Орден италијанске круне IV реда, Руска Империја
  • Орден Данила Првог IV степена, Књажевина Црна Гора
  • Сребрна медаља за храброст, Црна Гора
  • Рањеничка медаља, Руска Империја
  • Споменица 50. године владавине краља Николе

Народна пјесма[уреди | уреди извор]

Мурал са ликом Саичића, на спољашњем зиду хиподрома у Београду. Зид се налази уз трамвајске шине, а аутор мурала је Алекса Мишковић.

Храброст Александра Лекса Саичића у Руско-јапанском рату, забележена је и у народној пјесми.[1]

Гусле моје, српског рода
славу не предајте никад забораву,
но пјевајте битке и јунаке,
а славите крсташе барјаке
Што се и сад поносито вију
кроз Црну Гору и Србију!
 
Запјеваћу, не дам забораву
Црногорац како стече славу,
к'о најбољи јунак од мегдана,
када су Руси противу Јапана.
Љуту битку били,
с Јапаном ратили.

На почетку 20 вијека,
није било чо'јка и човјека,
све од Црне Горе до Русије
који чуо за јунака није,
За витеза из Васојевића
- Александра Лекса Саичића!
 
Официра црногорске војске,
мегданџије што му равног није
Који сабљом умије кад рече,
пуце испод грла да одсјече.

Гдје науми ту би потревио,
као да се са сабљом родио.
Кад узјаше коња од мегдана,
нема Лексу на свијету равна.
Када скочи још лакше доскочи,
бјеж' од Лекса кад сијевну очи,
Два му ока као двије луче,
кад своје страшне брке суче,
Витка стаса, срца Обилића,
дивна слика Лекса Саичића.
 
Па оваког јунака делију,
књаз Никола шаље у Русију,
Да представља земљу црногорску,
да закити царску руску војску.
Но не прође ни годину дана,
Рус зарати противу Јапана.
Јапан сила далекога истока
а Русија до Владивостока.

Двије војске, једна наспрам друге,
на пољане широке и дуге,
неће почети крвавога боја
док јунака два најбоља своја,
прије знака за почетак битке,
не укрсте своје сабље бритке.

По јапанском старом обичају,
коња игра силни самурају,
црна коња и црнијех хаљина,
као каква црна орлушина,
сабљом маше да с' њега устраше,
И он чека ко му изаћ' смије,
од ратника велике Русије!
 
А командат руске царске војске,
да се бори за цара и Русију
најбољега шаље мегданџију,
Да се бори против самураја,
Саичића Лекса, љутог змаја.


Бојне трубе ратни марш свирају,
те на мегдан Лекса испраћају.
Јаше Лексо на коња Зеленка,
самурај га на мегдану чека,
Чека Лекса кад ће до њега стићи
Лексо гледа како ће му прићи,
Јер самурај игра коња врана,
као ратни јунак од мегдана.
 
Дивнога ли витешка састанка,
ударио јунак на јунака,
сабље звече крв ће да потече,
и прегасну у зеленој трави,
пут да свјетле одсјеченој глави.

Гледа војска силне мегданџије,
онда видје што видјела није,
јел то сабља Лексова удара?
Или муња густи облак пара?
Или Аждаја страшни огањ бљује?
Или војска чудан санак снује?
Не чује се поклич нити граја,
Лексо јаше покрај самураја.

Лексо сабљу подиг'о високо
као крила кад рашири соко,
када слеће на врх од стијена,
носећ' дивна богата плијена.
Шта се збива, свак' се чудом чуди,
шта ће војску из сна да пробуди?
Сан стравични дуго не потраја,
паде глава силног самураја!

Како га је Лексо ударио,
једино је Свевишњи видио.
Сто хиљада јапанских војника,
кад их Лексо сабљом поздрављаше,
Мирно сташе да Лексо пројаше,
па кад приђе руском команданту,
к'о брат своме рођеноме брату!
Руке шире у лице се љубе,
а свирају победничке трубе,
Лексо јаше поздравља га војска:
Славна нек је земља црногорска,
славне нек су црногорске мајке
што рађају овакве јунаке,
Да их таквих на свијеу нема!
А Лексу се велика почаст спрема:
двије чете рускијех племића
поздрављају Лекса Саичића,
а на крају и Царе Николају

Литература[уреди | уреди извор]

  • Душан Бабац, Чедомир Васић, Миладин Марковић: Црногорска војска 1896—1916, Београд

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  1. ^ https://www.youtube.com/watch?v=_zv4oEj8xqk&ab_channel=Skituljko