Leško II Pjast

Leško II Pjast
Leško II Pjast, rad Jana Matejka
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1241.
Mesto rođenja	Bžešć Kujavski, Kujavska
Datum smrti	13. septembar 1288.(1288-09-13) (46/47 god.)
Mesto smrti	Krakov, Malopoljska
Grob	Bazilika Svete Trojice u Krakovu, ranije Dominikanska crkva u Krakovu
Porodica
Supružnik	Agripina Rostislavna
Roditelji	Kazimir I Kujavski Constance of Wrocław
Dinastija	Pjastovi
Veliki vojvod Poljske
Period	1279. - 1288.
Prethodnik	Boleslav V Pjast
Naslednik	Henrik IV Pjast
Savladar	Vladislav I Pjast

Leško II Pjast zvani Leško Crni (oko 1241, Bžešć Kujavski - 13. septembar 1288, Krakov), bio je veliki vojvoda Malopoljske (1279—1288). Bio je sin Kazimira I Kujavskog i usvojeni sin kralja Boleslava V Pjasta i jedan od moćnijih poljskih plemića.

Posle nasleđivanja Boleslava došlo je do mongolskog napada i do pobune plemića Lava Danijeloviča, kaja je ugušena, napadi odbijeni. Litvanci su često provaljivali u Malopoljsku, ali ih je Leško pobeđivao. Za vreme njegove vladavine Mongoli su izvršili treću invaziju na Poljsku. Odnosi sa crkvom su za Leškove vlade bili solidni, ali bilo je i malih čarki. Izbijale su i pobune ugušene u krvi. Na kraju njegove vladavine Mongoli su izvršili svoju treću invaziju protiv poljske, koja se završila bedno.

Za vreme Leškove vladavine je nastavljeno opadanje Poljske, zbog toga što je rasla moć plemića i zbog toga što je rastao uticaj Nemaca. Leško je ipak reformisao državu čestim državnim saborima i slabio je moć plemića kongresima, da bi se izbegao rat sa njima.

Leško je pored svega toga bio veliki zadužbinar i hrišćanin

Detinjstvo i mladost

Leško je 12. jula 1260. godine učestvovao u bici kod Kresenbruna na strani Ugarske vojske protiv Bohemije. Kada je 1261. godine sa svojim bratom Zimomsulom, tužio maćehu ocu da je htela da ih otruje, on im je oduzeo zemlju Sieradz, pošto im nije verovao, ali narod im je verovao i došlo je do pobune u Sieradzu i do Leškovog osvajanja. U zimu 1262. godine sklopljen je sporazum između Leška i njegovog oca tako da međusobno dele zemlju Sieradz. Posle toga, krajem 1265. godine, oženio se Agripinom Rostislavnom.

Leško kao Poljski prestolonaslednik

Rat protiv Zimomsula

Potom ga je veliki vojvoda Poljske Boleslav V Pjast imenovao naslednikom. Leško je u martu 1366. godine otišao na mirovni kongres u Budimu, a 14. decembra 1267. godine umro mu je otac Kazimir I Kujavski i on je ugrabio svu zemlju Sieradz, gde je podigao svoj zamak od cigala i delimočno od drveta. U junu 1271. godine iskoristio je pobunu u Kujavskoj protiv njenog novog vladara Zimomsula, Leškovog brata i napao njegov Vroclav, ali Zimomsul je na kraju ubedio Leška da se povuče i između braće je došlo do pregovora u Pragu sledećeg meseca. Pregovori su se završili 7. avgusta/decembra 1273. godine, kada je Leško podržavan od Boleslava u Kujavskoj dobio gradove Bidgošč, Krušvicu i Radžijovu.

Pohod protiv Opole

28. oktobra Leško se sa Konradom od Mazovije i Boleslavom Pobožnim, knezom Velikopoljske pridružio Boleslavu Pjastu u pohodu na Vladislava Opolskog. Tokom tog pohoda saveznci su izvršavali prepade sejući haos i spalili svu njegovu oblast do Opole, Kozla i Odre, gde je poginulo mnogo ljudi. Vojska potom opseda Opolu, ali se zbog oluje povlači posle pljačkanja predgrađa. Posle oluje, vojska je Krenula ka Kozli i Raciborzi i ceo pohod se završio u novembru, ali je pored svih pljačkanja i iscrpeo Poljsku. Potom u decembru dolazi do savezničkog pljačkanja Sudavije.

Rat protiv Litvanije

Litvanci su 1278. godine izvršili invaziju na Lublin, ali ih je Leško porazio u bici kod Lukuva, pa su morali da se povuku. 24. avgusta je zbog toga je održan poljski kongres u Lendu, kojim su utvrđene granice između Poljske i Litvanije, ali i posedi Poljskih Plemića, tako je na primer Bidgošč vraćen Zimomsulu.

Problemi u braku

Slika koja prikazuje razvod Agripine od Leška II Pjasta

Leškova supruga Agripina Rostislavna je sazvala Sieradzski sabor na kome je optužila Leška za impotenciju i frigidnost, jer su skoro šest godina živeli u braku, a Leško ni jednom nije spavao s njom, a Leško je potvrdio optužbe. Posle toga je na sudu u Krakovu došlo do razvoda. To je uticalo da Leško 1273. godine raskine savez sa Ugarskom, koja je podržavala Agripinu i uđe u savez sa Bohemijom.

6. avgusta 1275. godine Agripina se posredovanjem Boleslava Pjasta vraća Lešku.

Lekar po imenu Nikola je 1278. godine je neobično savetovao Leška da jede uglavnom gmizavce, guštere i zmije, pa je postao odvratan za svoje podanike, ali to Lešku nije pomoglo.

Vladavina

Novac sa Leškovim likom

Dolazak na vlast

7. decembra 1279. godine umro je u Krakovu ostareli vojvoda Boleslav Pjast, a Lešku nije bio osiguran tron jer je Boleslav imao sina. Moćan plemić Lav Danijelovič, gospodar Halickog, je napao Krakov jer je želeo postati novi kralj, ali su Krakovski boljari bili jaki i nisu mu hteli dati zemlju i izabrali su Leška za kralja.

Rat sa Lavom Danijelovičem

Lavov napad

Lav je kad je video da mu opsada Krakova neće uspeti otišao u Ukrajinu de facto kanu Zlatne Horde, Nogaju. Nogaj mu je u pomoć poslao kneževe Končaka, Kozieja i Kubatana. Kada je došla zima, Lav se povukao u Ukrajinu i svoje sinove Đorđa, Mstislava i Vladimira, kao i Mstislavovog sina, Danila, ostavio kao taoce. Lav je potom sa ogromnom vojskom, u februaru 1280. godine opseo Sendomjež, prešavši, sa svojim pukom, zaleđenu reku Vislu, sa svojim sinovima Đorđem, zatim Mstislavom i njegovim sinom, Danila, gde je čekao da mu u pomoć stignu Tatari. Kada su mu stigli Tatari u pomoć, vojska je neko vreme stojala pred Sendomježom bez borbe, a onda je Lav napao i gradski zapovednik Vladimir, sa svojim pukom, jedva odbranio grad. Lav je potom ugrozio Lublin i krenuo je ka Krakovu uništavajući sve što mu se našlo na putu, ali ova sila je pod Krakovom 23. februara razbijena i suzbijena. U borbi je poginuo tatarski zapovednik i deo Tatara i do nogu potučen i posramljen Lav se povukao.

Leškova osveta

Leško Crni je shvatio da nije dovoljno da se brani, vać da je morao i da napada, nakon petnaest dana, skupivši vojsku u kojoj je bilo trideset hiljada konjanika i dve pešadijske vojske, napao je Lava, koji se sklonio u Rusiju. Prvo je osvojio Lavov grad Pševorsk, 7. marta i pobio svu populaciju u njemu, ne poštedivši ni decu ni starce i posle toga se povukao, ali to nije dugo trajalo, jer je već 8. marta organizovao napad na Rusiju, gde je osvojio mnoge napuštene gradove. Ni oluje ga nisu sprečile u tome, ali Lav je pobegao duboko u Rusiju pa Leškova vojska nije smela da ga prati. Po povratku u Poljsku, Leško je nastavio pljačkanja Lavovih oblasti, gde je Lavovim podanicima oteo stoku. U ovoj pljački - kako oni pišu istoričari - pet hiljada ljudi je poginulo, a četiri hiljade je bilo zarobljeno.

Mongoli (Tatari) su u zimu 1282. godine opseli Lublin, ali su poraženi kada ih je Leško napao na Nerevu.

Leško II Pjast, rad Aleksandra Lesera

Litvanski upad

4. oktobra 800 Litvanaca su upali u oblast Krsav i prodrli do Sandomježa, uništili deset sela, ubili mnoge hrišćane, a zatim su se povukli sa velikim plenom. Nakon toga Leško je okupio više hiljada ljudi, došao na nekom brdu i rekao, "Ko nije kukavica, neka dođe k meni, da mi danas osvetimo povređivanje i razapinjanje Gospoda." Nakon tog kratkog govora, nikada ne napustivši veru u Boga, hrabro se bacio na neprijatelja i oslobodio je sve hrišćanske zarobljenike, a Litvance, posle pobede nad njima u bici kod sela Rovini, zarobio i zahtevao visok otkup, ali retko ko se odazvao, pa je od 800 zarobljenih preživelo samo deset.

Odnosi sa crkvom

Godine 1282. Leško se sukobio sa krakovskim biskupom Pavlom od Przemankova, koji je zahtevao ograničenje vlasti kćerki velikog vojvode. Zbog toga je od februara do marta 1283. godine održavan sabor u Logovu, tokom koga je Pavle utamničen u Sandomježu. 10. aprila je papa Martin IV naložio biskupima Vroclava i Poznanja da anatemišu Leška, dok ga je papa ekskomunicirao. Pavle je posle toga prebačen u Bieci i Korčanski da bi bio pušten još istog meseca.

8. decembra 1284. godine Leško je sazvao sabor u Krakovu, na kome je obećao da će Pavlu od Przemankova plaćati odštetu narednih šest godina i da će ukupna odšteta iznositi 6 000 grivna. Tada je Pavle od Przemankova zajedno sa biskupom Plocka, Tomasom, ukinuo ekskomunikaciju. 30. novembra 1286. godine Pavle od Leška odbija privilegije i traži još 3 000 grivna. Time su se završili sukobi između Pavla i Leška.

Leško je poštovao papu, ali je ipak, sa svojim bratom Zimomsulom, radio protiv tevtonskih vitezova i leta 1284. godine ozbiljno se pripremio za rat s njima, ali sklopljen je mir, koji je važio do 8. novembra iste godine.

Godine 1288. Leško je darovao benediktansku opatiju u Tiniecu i tako se potpuno iskupio za svoje postupke 1284. godine.

Pobuna protiv Leška

Pred pobunu

29. januara 1285. godine Henrik Prov, gospodar Vroclava je izvršio invaziju na Poljsku i 29. januara je opseo Krakov, ali Leško je probio opsadu 29. februara. To su iskoristili Litvanci i izvršili invaziju na Lublin u martu, ali su u aprilu, poraženi. Posle toga je održan novi sabor u Krakovu, koji je počeo 6., a završio se 14. aprila, tu je zaključen savez sa Ugarskom.

Pobuna

Posle tog sabora izbila je pobuna protiv Leška, koji su predvodili Janoš i Oton Starzov. Tom pobunom se najviše iskoristio Konrad II Čerski, koji je osvojio Sandomjež, ali u Krakovu nije bilo tako i branioci, čiji moral je podizala velika vojvotkinja Agripina, su odbranili zamak velikog vojvode, a Leško je dobio podršku Ugarske i 3. maja izvojevao pobedu nad pobunjenicima u bici kod Bohnje i Konrad se povukao iz Malopoljske, time je pobuna i ugušena i Leško je lako vratio Sandomjež.

Posledice

Potom je u avgustu počelo utvrđivanje bedema Krakova, koji je završeno u zimu 1287. godine. Dok je u proleće 1287. godine održan sabor u Opoli protiv Henrika Prova, a u junu, Leško je napao iz osvete Konrada Čerkog i bio poražen.

Mongolske invazije

Nadbiskup Jakub Svinka je proglasio krstaški rat protiv Mongola 1284. godine.

Mongoli su decembra 1287. godine u savezu sa Volodimirom od Volinije, Mstislavom od Lucka, Levom od Galiča i sa 30.000 ljudi napali Poljsku. 7. decembra severni odred Tatara predvođen Talabugom je bio u blizini grada Volodimir, gde je Talabuga postavio kamp. Posle toga su sa mukom prešli reku Vislu kod Zavihosta, ali pošto sledeća reka na koju su naišli nije bila zamrznuta nisu mogli da prodru dublje u Poljsku. Posle nekog vremena krenuli su prema Sandomježu, koji nisu opsedali, ali su ostavili svoje rusinske jedinice pod gradom i one su pretrpele potpun poraz pod tim gradom, kao i pod Krakovom. Slabo snabdevene tatarske jedinice nisu ni pljačkale ni osvajale, a i nisu mogle osvojiti utvrđene gradove. Pokušali su da osvoje Lujsa Goru, ali ih je do nogu potukao Leško sa 15 000 ljudi u bici kod Laguva, ali ih nije proterao sa svojih teritorija. Posle ovog poraza, 20. decembra ih je kod Kjelce napao krakovski vojvoda Vavel. Tada je Talabuga bio primoran da se povuče iz Poljske i u januaru 1288. godine nalazio se u povlačenju kod Lavova.

Za to vreme Leško se nalazio u Ugarskoj tražeći pomoć, koji je dobio od plemića Đorđa Sovarskog.

24. decembra je, ka Poljskoj, krenuo novi tatarski odred pod vođstvom gospodara Ukrajine i Galicije-Volinije, Nogaja. Istog dana Tatari upadaju u Malopoljsku i opsedaju Krakov, u koji je nešto pre toga iz Sandomježa stigao Leško da priprema grad za odbranu. Pošto je grad bio dobro pripremljen za opsadu i zbog napada ugarskog kralja Ladislava, Nogaj napušta opsadu, pljačka sadašnje Malopoljsko vojvodstvo i čak stanovnike nagovara na pobune i oni su tokom 1288. godine opljačkali sam Krakov. Tom prilikom je opsednut je grad Stari Sonč, čiji je vođa branitelja bio Đorđe Sovarski. Taj grad je bio još bolje pripremljen za opsadu i imao je više branitelja. U međuvremenu Leško je raskinuo savez sa Ugarima i napao ih je, a u Poljskoj ga je zamenio Vladislav Niski, koji je Đorđu dao naredbu da skupi ugarske vojske u Poljskoj i porazi Tatare kod Starog Sonča. Posle tog teškog i potpunog poraza Tatari su opljačkali region Podhale, pa su razorili ugarski grad Podolinjec. Pred izlaz iz Košćeliske doline, kod Crnog Dunajeca Tatare su napali poljski gorštaci. Posle te bitke krenuli su u povlačenje i već krajem januara Nogaj se sa svojom vojskom nalazio u Galiciji. U toj ekspediciji Nogaj je zarobio oko 20.000 ljudi.

Borba sa Konradom Čerskim

Kad su prošli mongolski napadi i kada je Leško dobio slobodne ruke na istoku poslao je Mateja od Mazovije da potisne Konrada Čerskog iz Sieradza, ali Matej je poginuo još u prvoj bici sa Konradom na Sieradzko-mazovijskoj granici 25. juna 1288. godine.

Reforme

Leško je reformisao svoju vlast u posedima mnogim saborima, koje je održavao za života. Ti sabori su:

1. 26. avgusta 1262. godine u Piotrkovu,
2. septembra 1262. godine u Sieradzu
3. 9. septembra-30. decembra 1264. godine u Sieradzu
4. 10. avgusta 1265. godine u Sieradzu
5. 4. marta 1268. godine u Sieradzu
6. 1273. godine u Bjali

Poljska za vreme Leškove vladavine, ovde su crvenom (Krakov), zelenom (Sieradz), ljubičastom (Sieradz i Malopoljska) i srednje-narandžastom bojom (Mazovija) označeni njegovi posedi

Održavao je sabore i kada je postao veliki vojvoda Malopoljske. To su:

1. 6. jula 1280. godine sabor u Sonču
2. 12. maja 1282. godine u Krakovu
3. februara-marta 1283. u Logovu
4. 10. avgusta 1283. godine u Krakovu
5. 22. januara 1284. godine u Osieku
6. 8. decembra 1284. godine u Krakovu
7. 6—14. aprila 1285. godine u Krakovu
8. 1285—1287. godine u Lenčici, doneta je rezolucija o odbrani Poljske i Poljskog jezika.
9. 26. februara 1286. godine u Krakovu
10. 30. novembar 1286. godine u Krakovu
11. 27. decembra 1286—1. januara 1287. godine u Sieradzu
12. 29. januara 1287. godine u Krakovu
13. 14. oktobra 1287. godine u Krakovu
14. 3. aprila 1288. godine u Krakovu

Leško je pored toga sazivao i kongrese, koji su određivali posede plemića da bi se izbeglo bespotrebno prolivanje krvi. To su:

1. 31. oktobra 1280. godine U Čehovici, na kome Leško nije uspeo da pripoji Malopoljskoj oblast Sadecki, Biecki i Korčinski, zbog neslaganja Boleslavljeve udovice.
2. krajem 1283. godine u Grozdini
3. 19. februara 1284. godine u Sieradzu
4. 27. marta 1286. godine u Sieradzu
5. proleća 1287. godine u Opoli
6. 16. jula 1288. godine u Krakovu, održan je sa Bohemijom

Jačanje Nemačkog uticaja

Za vreme Leškove vladavine ojačali su Nemci u Poljskoj i gradovi: Vjelunj 1283. godine, Sandomjež jula 1286. godine i 25. decembra iste godine Nova Brzrznica su postali nemački vazali vazali.

Zadužbinar

Leško je pored svih sukoba sa crkvom bio i zadužbinar. Tokom svog života podigao je Franjevački samostan i crkvu u Radomsku 1266. godine, a 1282. godine crkvu Svetih Arhanđela u Lublinu.

Smrt i sahrana

13. septembar 1288. godine Leško je umro u Krakovu, verovatno od kuge ili nekih drugih zaraznih bolesti, kojim su mu njegovi neprijatelji namerno zarazili.

Leško je sahranjen u dominikanskoj crkvi u Krakovu, koja je 1668. godine izgorela u požaru, ali Leškove kosti su bile spašene. Crkva je zatim obnovljena i kosti su se nalazile odmah pored oltara, ali sve je to spaljeno u novom požaru 18. jula 1850. godine. Na mestu te stare crkve sagrađena je Bazilika Svete Trojice 1884. godine, a 4. jula 1938. godine pronađeni su ostaci tela velikog vojvode i svečano su sahranjeni i stavljeni u olovni kovčeg.

Porodično stablo

4.Konrad I of Masovia d. August 31, 1247

2. Kazimir I Kujavski

5.Agafia of Rus d. after August 31, 1247

1. Leško II Pjast

6.Henry II the Pious died April 9, 1241

3. Constance of Wrocław

7.Ana od Češke d. June 23, 1265

Literatura

• SZUSTER, Michał. Leszek II Czarny [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)