Mala hidroelektrana Gamzigrad
| Mala hidroelektrana Gamzigrad | |
|---|---|
| Osnovni podaci | |
| Država |  Srbija
|
| Najbliže naselje | Gamzigradska Banja |
| Reka | Crni Timok |
| Početak izgradnje | 1908. |
| Prva sinhronizacija | 1. novembar 1909. |
| Podaci o jezeru | |
| Podaci o elektrani | |
| Broj turbina | 2 |
| Tip | pribranska |
| Instalisana snaga | 0,22 MW |
Mala hidroelektrana „Gamzigrad“ jedna je od deset najstarijih hidroelektrana u Srbiji koja se nalazi se na Crnom Timoku koji izvire ispod krajnjih obronaka Kučajskih planina u Gamzigradskoj Banji. Hidroelektrana nikada nije prestajala sa radom tokom svog postojanja koje traje duže od jednog veka i u normalnim hidrološkim uslovima godišnje proizvede oko 1.200.000 kilovat sati električne energije.
Položaj[uredi | uredi izvor]
Hidroelektrana Gamzigrad nalazi se u neposrednoj blizini Gamzigradske Banje u istočnoj Srbiji, 220 km jugoistočno od Beograda, a 11 km zapadno od Zaječara, u meandarskoj dolini donjeg toka Crnog Timoka, na samim njegovim obalama, nedaleko od magistralnog puta Zaječar – Paraćin.
- Geografski položaj
- Severna gografska širina: 43° 54′ 00"
- Istočna geografska dužina: 22° 12′ 00"
- Nadmorska visina: 167 m
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Nastanak hidroelektrane Gamzigrad vezana je za početak elektrifikacije u Zaječaru na inicijativu priznatog srpskog fizičara Đorđa Stanojevića. Naime on je 1902. godine predložio da se izgradi električna centarala koja bi osvetlila Zaječar i pokretala mlinove i mašine u industrijskim kompanijama. Sve je počelo juna 1902. godine.[1]
| „ | ...na zboru građana u Zaječaru, na kome je govorio Đorđe Stanojević, profesor Visoke škole u Beogradu, o tome kako bi valjalo da se na Timoku izgradi hidroelektrana. Najsigurniji put za ostvarenje tog posla bilo bi osnivanje akcionarskog društva. Građanima se dopalo njegovo jasno i poletno izlaganje, pa su vrlo lako doneli odluku i prihvatili njegov predlog. | ” |
Iz nedovoljno poznatih razloga došlo je do nesuglasica među osnivačima „Zaječarskog električnog društva“, pa se akcionarsko društvo ubrzo i raspalo.[2]
Nakon raspada je isledila dvogodišnja borba dva rivala, uglednih Zaječaraca – Tome Miloševića i Jeremije Savića, oko dobijanja prava na podizanje hidroelektrane. Toma Milošević je od Ministarstva narodne privrede tražio povlasticu krajem decembra 1903. godine proizvodnju zejtina, kao i „pravo upotrebe vode radi proizvodnje električne snage, a Jeremija je od Načelstva okruga timočkog zatražio pravo na podizanje hidroelektrane radi osvetljenja Zaječarske varoši i rad drugih preduzeća. Jeremiji je maja 1905. godine izdata tražena povlastica, dok Toma još uvek nije dobio nikakav odgovor, jer je i pored pozitivnog mišljenja Privrednog saveta Ministarstvo narodne privrede, Ministarstvo odugovlačilo sa izdavanjem dozvole. Međutim, elektrane koje su podizane kao samostalna preduzeća, morale su da traže dozvolu i povlastice od Ministarstva narodne privrede kao i ostala industrijska preduzeća. Iz tog razloga Toma Milošević je Ministarstvu privrede podneo referat sa statističkim podacima u proteklih deset godina, koji su ukazivali na to da se mnogo novca plaća na uvoz one vrste ulja koja bi se mogla uspešno proizvoditi u zemlji. Takođe je pokrenuo i svoje političke veze.[3]
S obzirom da je januara 1906. nastupio Carinski rat,[4] te godine je konačno, Narodna skupština usvojila Zakon o povlastici Uroša Miloševića i sinova. Zakon je ukazom kralja Petra I potvrđen i obnarodovan, čime je Toma dobio pravo na koncesiju narednih deset godina. Nakon toga je Jeremija odustao od rivalstva i ceo posao prepustio Tomi.[4]
Radovi na izgradnji hidroelektrane počeli su marta 1908. Za izgradnju hidroelektrane izabrano je mesto zvano Beljigovo. Na tom mestu, s jedne strane brda Crni Timok teče u vidu meandra. S druge strane brda je izgrađena brana na Timoku, a kroz brdo je prokopan tunel, koji od brane dovodi vodu Timoka u elektranu. Kanal je dugačak 160 m, od čega voda poslednjih 60 m teče tunelom. Brana je napravljena od zidanog kamena i dugačka je celom širinom reke koja iznosi oko 50 m, dok je na desnoj strani brane napravljeno prelivno polje. Projekat je izradila firma Ganz&Comp iz Budimpešte. Prema projektu, zgrada elektrane je zauzimala 280 m², a projektovana je i još jedna pomoćna zgrada površine oko 70 m², za smeštaj majstora.[5] Građevinske radove su izveli Miloševići, koji su u tu svrhu angažovali lokalno stanovništvo. Dopremljena je mašinska oprema koja se sastojala od vodene turbine marke Francis, snage od 130 konjskih snaga, horizontalne osovine, sa 240 obrtaja u minutu. Osnovni nedostatak je bio ručni regulator. Turbina je bila spojena sa osovinom trofaznog generatora snage 100 kW, napona 6.000V jačine 11,5 V, preko kaiša (remena).[6]
Godinu dana nakon započetih radova, vlasnik firme „Uroš Milošević i sinovi“ i varoška opština Zaječar sklopili su ugovor o „električnom osvetljenju varoši“. Firma je prema potpisanom ugovoru prihvatila obavezu da u varoši da postavi ulično osvetljenje.[6] Struja visokog napona je od elektrane prenošena vazdušnim vodom u dužini od 10 km, na drvenim bagremovim i hrastovim stubovima, sa bakarnim provodnicima. U gradu je bilo instalisano sedam transformatora, koji su struju napona 6.000 V transformisali na 250 V. Varošku mrežu je u početku činilo pet plamenih lampi (Bogen-lampe) i 190 sijalica, obuhvatajući samo glavne ulice, a mreža se kasnije postepeno širila.[7]
Posle uspešnog probnog rada, elektrana je počela da proizvodi struju 1. novembra 1909. godine. Tog dana je priređeno svečano puštanje struje, sijalice i lampe su zasijale su na varoškoj pijaci.[7]
Hidroelektrana je danju korišćena za potrebe firmine fabrike zejtina i njenog mlina, kao i vojnog mlina, dok se u večernjim satima struja koristila za osvetljenje varoških ulica.[8] Odmah po početku rada izrađen je Pravilnik za upotrebu električne struje iz postrojenja, kojim je utvrđen prioritet i cenovnik za uvođenje i davanje struje novim potrošačima. Ko god je hteo da se priključi na varošku mrežu, trebalo je da popuni prijavu koja se nalazila uz Pravilnik i da priloži kaparu. Širenje mreže i postavljanje instalacija novim pretplanticima su uvođeni besplatno, a pretplatnici su sami kupovali strujomer.[8] Opština je takođe plaćala za ulično osvetljenje varoši kao i na ime trošarine za bandere.[9]
HE „Gamzigrad“ koja se najpre nalazila u privatnom vlasništvu, je ujedno bila druga (nakon HE Gradac) i poslednja privatna hidroelektrana u Srbiji koja je služila u javne svrhe.[6]
Godine 1911. firma je izgradila još jednu hidroelektranu, koja je nazvana „Mlin“ i nalazila se pored firminog mlina i fabrike zejtina. Mada je bila povezana sa varoškom mrežom, korišćena samo u slučaju preke potrebe, kao rezerva glavnoj elektrani.[9] Strujom su iz te dve elektrane snabdevani firmini mlinovi u Izvoru, Vražogrncu i Lubnici, ali su i meštani tih sela imali mogućnost da uvedu električno svetlo u svoje domove, pre mnogih i mnogo većih mesta u Srbiji.[9]
Elektrana je tokom Prvog svetskog rata radila sa malim prekidama, ali je bila tokom rata oštećena. Miloševićima je posle rata isplaćena ratna otdšteta.[9]
Toma Milošević, koji jedini rukovodio svim porodičnim poslovima je 1919. godine umro iznenada u 57. godini života.[9]
S obzirom da se nakon rata zbog osnivanja industrijskih postrojenja i uvođenja električnih motora u zanatlijskim i trgovačkim radnjama i uvođenja elektične struju u domaćinstvima potrošnja električne energije znatno povećala, hidroelektrana s ručnom regulacijom turbine više nije mogla da podmiri potrebe. Miloševići su zatim započeli sa osavremenjavanjem centrale. Godine 1921. nabavljen je nova vodena turbina marke Francis, sa 185 konjskih snaga i automatskim regulatorom, kao i generator snage 160kVA, napona 6 300 V, a 1924. su nabaljeni još po jedan generator i turbina istih parametra, tako da je ukupna snaga elektrane iznosila 320 kVA.[10]
U isto vreme, opštinske vlasti su odlučile da izgrade opštinsku elektranu. Krajem 1923. godine u Zaječaru je započela izgradnja elektrane, sa dve lokomobile nejednakih snaga (205 i 170 KS) i dva generatora. Postrojenje je završeno do kraja 1924. godine,[11] tako da su od taa u gradu postojale dve paralelne i konkurentske mreže.[12] Miloševići su odlučili da nastave borbu za očuvanje monopola. Upućivali su molbe i žalbe na svim nivoima, a pretplatnicima davali mnoge pogodnosti. Februara 1929. godine komisija je pregledala postrojenja i mrežu „Milošević i sinovi“ i ustanovila je brojne nedostatke, na mreži niskog i visokog napona, na trafostanicama u selima i dotrajalost stubova. S obzirom da Miloševići nisu uspeli da isprave nedostatke, maja 1929. godine usledila im je zabrana snabdevanja Zaječara elektičnom energijom. Zaječarci su se postepeno priključivali na opštinsku mrežu, dok su okolna sela nastavila da se snabdevaju iz HE „Gamzigrad”. Godine 1936. proizvodnja električne energije u HE „Gam- zigrad“ je iznosila 270 000 kWh.[13]
HE „Gamzigrad” je kasnije predata na gazdovanje domaćinstvima u Zaječaru i okolnim selima. Od 1947. godine nalazila se u vlasništvu je timočkog elektroprivrednog preduzeća, koje je 1958. godine promenila naziv u "Elektrotimok", pod kojim i danas posluje.
Građevinsko-tehničke karakteristike[uredi | uredi izvor]
| Tip brane | Betonska |
| Građevinska visina | 6 m |
| Vodotok | Crni Timok |
| Sliv | Timok |
| Instalisani protok | 4,20 m³/s |
| Instalisana snaga | 0,22 MW |
| Turbine | Dve Francis turbine, proizvođača „J. M. Voith St. Polten Ganz“ instalisane 1909. i 1921. godine |
| Generatori | Dva generatora trofazne naizmenične struje, proizvođača „Siemens-Schuckert Werke Wien“ instalisana 1909. i 1921. - snaga: po 112 kW |
| Moguća godišnja proizvodnja | 1,00 GWh |
| Napomena | Turbina i generator instalisani 1909, demontiran su 1924. godine |
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Jelica Ilić, Tomić Suzana, Hidroelektrana Gamzigrad, Privredno društvo za distribuciju električne energije Jugosistok, Zaječar 2009.
- ^ Istorijski arhiv „Timočka Krajina” Zaječar: Fond Uroša Miloševića i sinova.
- ^ Roslavcev 2009, str. 16.
- ^ a b Roslavcev 2009, str. 17.
- ^ Roslavcev 2009, str. 18.
- ^ a b v Roslavcev 2009, str. 19.
- ^ a b Roslavcev 2009, str. 20.
- ^ a b Roslavcev 2009, str. 21.
- ^ a b v g d Roslavcev 2009, str. 22.
- ^ Roslavcev 2009, str. 23.
- ^ Roslavcev 2009, str. 25.
- ^ Roslavcev 2009, str. 26.
- ^ Roslavcev 2009, str. 27.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Roslavcev, Sanja (2009). Svetlo sa Crnog Timoka : Hidrolektrana „Gamzigrad“ kod Zaječara. Beograd: JP Elektroprivreda Srbije. ISBN 978-86-7302-022-8.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 |  | ||
