Miloje Petrović
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Vikisintaksa. |
Miloje Petrović | |
|---|---|
| Mesto rođenja | Trnava, Topola,, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 1810. |
| Mesto smrti | Svileuva?, Šabac,, Karađorđeva Srbija |
| Zanimanje | vojni zapovednik i vojvoda |
Miloje Petrović „Trnavac“ (Trnava[1] kod Topole, oko 1760 — Svileuva? kod Šapca, 1810[2]) bio je srpski vojvoda iz vremena Prvog srpskog ustanka. Pored Uzun-Mirka Apostolovića i Konde Bimbaše, bio je jedan od vojnih zapovednika u bici za oslobođenje Beograda, 1806. godine.[3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Bio je rodom iz šumadijskog sela Trnava kod Topole, pa otuda i njegov toponimski nadimak – „Trnavac“. Njegov prijatelj i kum, bio je Mladen Milovanović, jedan od najpoznatijih i najbogatijih ljudi iz doba Karađorđeve Srbije.[3] Istoričar, Milan Đ. Milićević (1831—1908) u svom delu „Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba“ (1888), doslovno kaže: „ Njih dvojica su uzeli najbolje kuće i prodavnice u Beogradu, i najlepše njive i livade oko Beograda. Ceo Beograd je bio njihov. Otuda je protiv njih buknula mržnja i zavist drugih starešina, posebno starijih. Savremenici kažu da su ova dva čoveka najviše kriva za razdor, nesuglasice i sve velike narodne katastrofe tokom Karađorđevog vremena “.[3]
Pre izbijanja bitke na Čegru, 1809. godine, Miloje je postavljen na mesto komandanta za napad na Niš. Srpska vojska se prema Nišu kretala veoma sporo. Pred Niš dolaze tek 27. aprila i to kod sela Kamenica, Gornjeg i Donjeg Matejevca, gde izgrađuju šest šančeva. Prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem, drugi u Gornjem Matejevcu (kod danas obnovljene Latinske crkve) sa Petrom Dobrnjcem, treći severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarovićem, četvrti u Kamenici sa glavnim komandantom Milojem Petrovićem, peti šanac je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šesti u Donjem Matejevcu. Sinđelićev šanac je bio oblika pravougaonika, na sredini podeljen streljačkim rovom. Na jednoj strani su bili šatori vojvode i vojske, na drugoj barutana u koju je vojvoda Sinđelić pucao. Zahtev Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije prihvaćen. Tražilo se da se sačeka sa napadom i izvrši jaka blokada grada. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.
Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi uskoci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Petar Dobrnjac doživeo je kao ličnu uvredu imenovanje Miloja Petrovića Trnavca za komandanta Niškog vojnog odreda, jer se smatrao sposobnijim i hrabrijim od njega. Zbog ovoga je između Petra i Miloja ubrzo nastala velika netrpeljivost koja je, na žalost, negativno uticala na moral i borbenu gotovost ustaničke vojske.[3] Pored toga, neposredno pre odlučujuće bitke, Trnavac je napravio veliku taktičku grešku, odnosno naredio je Hajduku Veljku Petroviću da sa većom grupom svojih ljudi napusti položaj i ode u Gurgusovac (Knjaževac), kako bi sprečio mogući turski prodor iz tog pravca prema Kamenici. Odmah potom i Petar Dobrnjac je, bez pristanka Trnavca, napustio Kamenicu i sa borcima i dva topa krenuo prema Gurgusovcu. Turci su verovatno saznali za odlazak Dobrnjca i Hajduk-Veljka sa svojih položaja, kao i za neslaganje srpskih komandanata i zato su odmah sa vojskom krenuli ka najnaprednijem srpskom rovu koji se nalazio na Čegry.[3] Odlučujuća bitka odigrala se u zoru 31. maja 1809. Vojvoda Stevan Sinđelić branio je svoj stav na Čegri sa 2.000 ustanika. Kada je deset puta veća turska vojska napala njegove rovove, Sinđelić je zatražio od Trnavca da mu hitno pošalje pomoć u jakom konjičkom odredu. Umesto toga, Trnavac je počeo da se povlači prema Deligradu. Videvši da bez pomoći ne može da održi svoj položaj na Čegry, Stevan Sinđelić je, kao što je poznato, ispalio municiju iz pištolja i razneo sebe i svoje borce.[3] Bio je to najveći poraz i najveća tragedija srpske vojske u Prvom srpskom ustanku.
Saznavši za ovaj veliki poraz i Milojevu grešku, Karađorđe je oduzeo Miloju vojvodsku titulu i proterao ga u Ostružnicu kod Beograda.[3]
Smrt[uredi | uredi izvor]
Zbog toga je Miloje bio zaokupljen mišlju da se osveti Karađorđu. Ta prilika ukazala mu se u jesen 1810. godine, u selu Rogači ispod Kosmaja, tokom jedne svadbe. U trenutku najveće radosti ubijen je kosmajski knez i vojvoda Marko Katić.[3] Očigledno je Miloje Trnavac nagovorio ubicu da počini ovaj zločin. Kako se kasnije ispostavilo, Trnavac je želeo da izazove proteste u narodu i podigne pobunu protiv Karađorđa ubijanjem istaknutog kosmajskog kneza. Kada nije uspeo, pobegao je u Zemun, koji je tada bio na austrijskoj teritoriji.[3]
Na Karađorđevu molbu, austrijske vlasti vratile su Trnavca u Srbiju (u Šabac), i naredio je Luki Lazareviću (1774—1852) da mu odseče glavu. Sin Luke Lazarevića - Aleksandar, je kasnije ispričao Milanu Đ. Milićevićy, da je Miloje Luki ponudio 70.000 dukata da ga ne ubije: „- Kako da te ne ubijem - odgovorio je Luka - kad mi je naređeno da pošaljem tvoju ili moju glavu! - A ti me barem ubi u snu, kad ne znam! - Neću na spavanju, ali zaista nećeš znati kada ćeš umreti. I, kad je napuštao Luku, od ručka, Lukini momci su ga ubili na stepenicama kada se nije nadao! “ [3]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Milan Đ. Milićević, „Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba“ (1888).
- Vuk Karadžić, „Život srpskih vojvoda i ostalih znamenitih Srba“, izdanje (1967).
Reference[uredi | uredi izvor]
