Петар Добрњац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Тодоровић
Petar Dobrnjac.JPG
Петар Добрњац
Пуно име Петар Влаховић Тодоровић Добрњац
Датум рођења око 12. јул 1771.
Место рођења Добрње
 Османско царство
Датум смрти 6. октобар 1831.
Место смрти Јаши
 Руска Империја

Петар Тодоровић Добрњац је био устанички заповедник у Првом српском устанку. Син трговца Тодора Влаховића. Имао је и два брата, кнеза Стевана Тодоровића Добрњца и трговца Николу Тодоровића Добрњца. Влаховићи су пореклом из Црне Горе. Дошли су на територију Србије са простора града Колашин за време Велике сеобе Срба у XVII веку.

Биографија[уреди]

Родио се 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу код Петровца на Млави. У младости је био хајдук неко време, а потом је одржавао имање и трговао углавном живом стоком. Карађорђе је од раније знао за Петра. Позвао га је да се прикључи у борби против Турака. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. На његову инициајтиву су се Срби на Иванковцу прегруписали и ушанчили. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрњца и Милоја Петровића Трнавца изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. Милоје се уплашио да ако Петар и Стеван нападну заједно имају много веће шансе да освоје град Ниш и тиме би стекли велико богатство. Због тога је зауставио Петра и довео до великог пораза, мада је Стеван Синђелић показао велику храброст и одлучност. Нико није могао да му стане на пут да са својих 2000 Ресаваца у Ниш уђе први. Петар Добрњац и Стеван Синђелић су били кумови. После пада Делиграда (1809.) напустио је Србију због неслагања са Карађорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому I српског устанка (1813. године), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.

Рељеф - портрет Петра Добрњца (спомен школи краља Александра Карђорђевића у Орашцу)

Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.

Споменик у Пожаревцу

У II српском устанку (1815.) је био повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.

Петар Добрњац је имао три сина, двојица су умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, а трећи је живео на обали Мораве у селу Праћини (данас Кончарево) близу Јагодине. Кућа у којој је живео више не постоји. Морава је током поплаве пресекла меандар и однела кућу. Поред три сина имао је и ћерку Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Петар је умро у Јашију 1831. године. Лечио се у болници покрај цркве Светог Спиридона у Јашију. У тој Болници је и умро од запалења плућа. Црква више није верски објекат, али је претворена у болницу која и даље носи име овог свеца. Сахрањен је у дворушту цркве мада нигде не постоји обележје тачног места његове вечне куће. Када се потписивао по први пут у животу потписао се као Петар од Јагодине на аустријском документу.

Петар Добрњац на коњу. Крећемо у бој, ђогане мој. Победа на Делиграду.

Потомци Петра Добрњца и данас живе у селу Кончареву код Јагодине. Део земље на коме је била стара кућа, коју је однела Морава, остао је са влашке стране (десна обала). Будући да у близини није било моста, пре више деценија, власници земље из породице Тодоровић су je продали због неприступачности. Кумство породице Тодоровић (Мирослава и Мирољуба) са породицом Синђелић је очувано до данас.

Вук Караџић га овако описује: "Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч."

Занимљивости[уреди]

Петар Добрњац је остао запамћен по изреци коју је први изговорио Карађорђе:[1]

Викицитати „Говорити, а мом к...., а Петру Добрњцу, све једно!”

која је изречена почетком 1807. године када је Карађорђе сазнао да је Добрњац у Параћину на своју руку побио турске посланике који су пошли на преговоре у Београд. Данас се слична пословица користи за опис некога ко је тврдоглав и недоказан.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

^ Милан Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и твору, Чигоја, Београд, 2002

Спољашње везе[уреди]