Misija Grinvud-Rutem

Kapetan Erik Grinvud sa pripadnicima JVuO, neposredno po dolasku u Srbiju 1943. godine (Imperijalni ratni muzej u Londonu)

Misija Grinvud-Rutem (engl. Mission Greenwood–Rootham) je bila saveznička britanska misija Uprave za specijalne operacije pri štabu Jugoslovenske vojske u Otadžbini na prostoru Homolja i duž granice sa Rumunijom. Misiju su predvodili major Erik Grinvud i major Džasper Rutem, a činili su je još mlađi vodnik Anderson, mlađi vojnik Hal, poručnik Hergreves i još jedan oficir Jugoslovenske vojske.

Misija je boravila na teritoriji okupirane Srbije od sredine aprila 1943. godine do 30. maja 1944. godine.

Zadatak

Pošto je misija Bulsaj obezbedila stalno britansko prisustvo u štabu generala Dragoljuba Draže Mihailovića, bilo je predviđeno da nova misija bude u štabovima njegovih lokalnih komandanata, a na strateškim mestima sa kojih se planiraju i izvode diverzantske operacije, pre svega ometanje plovidbe na Dunavu (prevoz nafte iz Rumunije za snabdevanje nemačkih snaga), saobraćaja na prizi Beograd-Solun (od primarnog značaja za snabdevanje nemačkih snaga u Severnoj Africi) i delatnosti Borskog rudnika bakra, koji je bio najveći u Evropi.

Dolazak i podsticanje aktivnosti

Misija je stigla iz dva dela. Najpre su Grinvud, Anderson i jugoslovenski oficir sa šifrovanim imenom Arlo poleteli sa aerodroma u mestu Derna u Libiji, te se sredinom aprila 1943. godine padobranima spustili na predviđenu teritoriju. Loši vremenski uslovi su tek 21. maja dozvolili da im se pridruže Rutem, Hal i Hergreves, koji su se spustili na Homolje.

Komandant Drugog kosovskog korpusa kapetan Živojin Žika Marković i kapetan Džasper Rutem sa vojnicima JVuO

Članovi misije su nastojali da lokalne komandante JVuO privole na akcije protiv nemačkih ratnih napora i za to su obećavali pomoć u pogledu eksploziva i medicinske opreme. Međutim, komandanti JVuO su tražili da im se pošalju laki mitraljezi, municija, čizme i uniforme, što je dovelo do prvih neslaganja sa saveznicima.

Do kraja maja, misija je obišla komandante na terenu između sela Vlaole i Gornjane, a 31. maja su na putu za Deli Jovan sreli vezistu koji je 1941. godine prvi uspeo da uspostavi radio vezu između tada pukovnika Mihailovića i britanske stanice na Malti, preko koje su zatim dobili i vezu sa Jugoslovenskom kraljevskom vladom u Londonu.

Pod izgovorom loših vremenskih prilika na Mediteranu, saveznički avioni i dalje nisu isporučivali ono što je traženo, ali su dostavljali eksploziv i sanitetsku opremu. Sve to je kod domaćina izazivalo sumnju, a nerviralo je i članove misije koji su osećali neugodnost.

Dana 15. juna, pridružilo im se još tri vojnika, od kojih je jedan bio poljski oficir, čiji je zadatak bio da se pridruži Poljskoj brigadi Mlavskog korpusa JVuO, koja je bila sastavljena od poljskih ratnih zarobljenika pobeglih sa prisilnog rada u Borskom rudniku.

Leto 1943.

Dana 26. juna, Džasper Rutem je video nemačke vojnike Slovake u napadu na selo Rudna Glava, kao i civile koji preko polja beže sa stokom i stvarima. Lokalni komandant JVuO je tada zatražio od Rutema da izvesti BBC o nemačkom napadu na ovo selo i pogibiji 150 civila, na šta je Rutem rekao da je to preuveličan broj.

Rutem je svedočio i o sukobima JVuO sa partizanskim snagama.

Jesen i zima 1943.

Dana 21. avgusta, primećena je nemačka grupa koja noći u selu Crnajka. U strahu od odmazde, JVuO komandant je odbio da ih napadne, uprkos predlogu Rutema. Istog dana, vođe misije su održale sastanak sa komandantima JVuO iz Istočne Srbije, na kojem su uputili kritike povodom stanja trupa. Tražili su hitne diverzantske akcije, uz napomenu da bez njih neće biti ni savezničke podrške. Komandanti JVuO su bili jednodušni u stavu da bez pristizanja oružja ne može biti ni akcija, kao i da saveznička uputstva smatraju zahtevima, a ne naređenjima. Takođe, izrazili su bojazan da će Velika Britanija nakon rata Balkan predati Sovjetskom savezu.

Uprava za specijalne operacije je 15. oktobra uputila na ovaj teren rudarskog inženjera majora Skorgija, čiji je zadatak bio da pronađe saradnike u Borskom rudniku za organizovanje unutrašnje sabotaže u trenutku kada JVuO bude krenula u napad na rudnik. Ipak, do ovog napada nije došlo, jer britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo nije obezbedilo vazdušnu podršku.

Ometanje plovidbe na Dunavu

Grinvud, Rutem i Skorgi su 22. oktobra krenuli iz Gornjana prema Dunavu. Plan je bio da uz pomoć 12 granata 20-milimetarskim protivtenkovskim topom (bez nišana) potope nemački remorker. Kod sela Boljetin su 26. oktobra počeli da pucaju na nemački remorker „Kentaur“. Međutim, nisu uspeli da ga potope, već samo oštete, što je dovelo do usporavanja rečnog saobraćaja na tom delu.

Kao odmazdu za ovaj događaj, ali i za ubistvo dva nemačka vojnika kod Kladova istog meseca, nemačka komanda je saopštila da je streljano 150 Mihailovićevih pristalica u Beogradu.

Povlačenje misije

Telegram o povlačenju svih britanskih misije u Zapadnu Srbiju kod brigadira Čarlsa Armstronga, stigao je 2. marta 1944. godine. Rutem je neposredno pre toga zapisao:

Istina kakvu vidimo jeste da su Srbi suštinski i duhovno na našoj strani; ali da su zbog nedostatka vizije Mihailovića, kojeg smo izgradili u nacionalnog lidera, izgubili iz vida osnovnu činjenicu da postoji samo jedan rat i dozvolili da njihovi problemi budu veći od glavnog. Time su izgubili našu podršku, a kakva će biti budućnost teško je reći. Trebaće mu nešto dragoceno blizu čuda da bi ga spasio.

U isto vreme, nemačka grupa nekadašnjeg Afrički korpusa u povlačenju je zarobila poručnika Hergreves i predala ga Gestapou u Beogradu, gde je saslušavan i podvrgnut fizičkoj torturi. Čak šest puta je izvođen na streljanje, ali je zapravo samo dovođen da posmatra streljanje drugih talaca u cilju zastrašivanja. Tada mu je postalo jasno da Srbi nisu izmišljali razmere odmazdi kada su izbegavali direktne i velike sukobe sa nemačkih snagama. Poručnik Hergreves i kapetan Verko, zarobljen pošto je povređen nakon iskakanja padobranom, zajedno su odvedeni u logor Oflag IV-C u Saksoniji. Obojica su dočekala oslobođenje i preživela rat.

Neposredno pre odlaska misije, grupu JVuO u kojoj su se nalazili je kod Žagubice napala 25. bugarska divizija. Rutem beleži:

On je znao da ćemo biti evakuisani, da smo dobili naređenje da ih ostavimo i da nema šta da očekuje od nas. Izašao je pred svoje ljude i pokušao da opravda naše povlačenje. Možda je nerazumno raspravljati od pojedinačnog ka opšteg, ali ne možemo zaboraviti da je upravo takozvana kolaboracionistička organizacija Mihailovića, bez ikakvog podsticaja i bez motiva osim časti i viteštva, spasila nas Britance u istočnoj Srbiji 28. marta 1944. godine.

Članovi misije su se 6. aprila 1944. godine pridružili brigadiru Armstrongu i zajedno sa njim krenuli ka Čačku, prenoćivši u manastiru Kalenić. Svedočili su savezničkom bombardovanju na Vaskrs 16. aprila i stradanju civila. Sledećeg dana su se sastali sa generalom Mihailovićem, o kome Rutem piše kao skromnom i savesnom, ali i: „očajnički umornom, tužnom i zabrinutom čoveku“.

Rutem se 29. maja oprostio od Mihailovića, dr Živka Topalovića i Stevana Moljevića, te sledeće noći poleteo avionom za Bari. Narednog dana mu se pridružuje i Erik Grinvud, čime je ova misija okončana.

Vidi još

• Džasper Rutem