Nandor Gion

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nandor Gion
Nandor Gion
Lični podaci
Puno imeNandor Gion
Datum rođenja(1941-02-01)1. februar 1941.
Mesto rođenjaSentamaš, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti27. avgust 2002.(2002-08-27) (61 god.)
Mesto smrtiSegedin, Mađarska

 

Spomen ploča Nador Gion u Kobanji

Nador Gion (mađ. Gion Nándor Sentamaš, 1. februar 1941 – Segedin, 27. avgust 2002), dobitnik nagrade Jožef Atila, mađarski pisac, novinar, scenarista, učitelj iz Vojvodine; mađarski glavni urednik novosadskog radija.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Nandor Gion je rođen 1941. godine u Sentamašu (današnji Srbobran) u srpskoj pokrajini Vojvodini koja je tada bila okupirana od strane Mađarske. Poticao je iz industrijske porodice. Pohađao je Tehničku školu u Subotici, a 1963. godine diplomirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu. Tokom fakultetskih godina bio je stipendista Mađarskog radija u Novom Sadu. Već tada su mu objavljivana beletristička dela i pisao je izveštaje, kritike - postao je član redakcije prve generacije časopisa Új Symposion.[2]

Nakon diplomiranja, nije otišao da predaje, ali je između 1963. i 1983. radio kao službenik mađarske radio stanice u Novom Sadu. 1963-64 služio je vojsku u Stipenu (Makedonija). Nakon vojske, oženio se svojom koleginicom sa univerziteta, Idom Hegeduš-Budanović, koja je umrla u tragičnoj nesreći 1967. - nekoliko nedelja nakon rođenja njihovog sina Gabora. Dečak koji je ostao bez majke poveren je roditeljima Nadora Giona da ga odgajaju.

Prvi uspeh postigao je romanom Kétéltűek a barlangban (Vodozemci u pećini) objavljenim 1968. godine, a zatim je romanom Testvérem, Joáb iz 1969. dobio i prvu nagradu Forum Kiadó. Njegov talenat i partijska pripadnost doprineli su da od 1969. godine postane član redakcije Új Symposion-a, ali je uspeo da izbegne kasniju idejnu likvidaciju redakcije.

Godine 1970. objavio je omladinski roman Engem nem úgy hívnak, 1972. delo Postarablók, a 1973. godine objavljen je roman Virágos katona, dobitnik Bridž nagrade. Godine 1977. njegov dečji roman A kárókatonák még nem jöttek bio je toliko uspešan da je postao obavezna lektira u školama (snimljen je 1983), 1982. objavljen je nastavak dela Sortűz egy fekete bivalyért, po kome je takođe snimljen film 1984. godine.

Od 1979. do 1982. bio je predsednik Udruženja književnika Vojvodine, a od 1983. do 1985. direktor Novosadskog pozorišta.[3] Od 1985. je novinar, urednik i glavni i odgovorni urednik Radio Novog Sada.[3] Njegov rad bio je zapažen i u Mađarskoj: dobio je nagradu Tibor Deri 1987. i nagradu Atila Jožef 1988. godine.

Godine 2000. postao je redovan član Mađarske akademije umetnosti.[2]

Tokom raspada Jugoslavije, u cilju zaštite poverenih mu ljudi, ostao je na svom poslu i u stranci do poslednjeg trenutka, zbog čega su mu se odnosi sa nekim jugoslovenskim i mađarskim piscima možda pogoršali. Septembra 1993. sa porodicom se preselio u Mađarsku . Nedugo zatim, Lajoš Marton Varga je sa njim obavio intervju, koji je objavljen u Népszabadság-u 6. novembra, u kojem je Gion izjavio da želi da se pridruži masonima. Iako tema razgovora nije bila masonerija, iznenađeni anketar je ovo istakao: članku je dao naslov „Želim da budem mason” - (Javna prijava je bila uspešna, pisac je primljen u masonsku ložu Bratstva Ferenc Deak januara 1994.)

Njegov roman Izsakhár objavljen je 1994. (po njemu je snimljen film 2001. pod naslovom A Szivárvány harcosa). Godine 1996. objavio je svoju knjigu Mint a felszabadítók, nastavak Izsakhár. Godine 1997. objavljen je treći deo porodičnoistorijskog dela: Ez a nap a mienk, a 2002. godine u časopisu Forrás objavljen je Aranyat talált u nastavcima - četvrti deo serijala romana. Tetralogija romana je dobila zajednički naslov Latroknak is játszott (Igrao je i za Latrok).

Nador Gion se borio sa nekoliko teških bolesti – avgusta 2002. primljen je na Novu kliniku u Segedinu, gde je sutradan preminuo. Sahranjen je 12. septembra na groblju Farkasret u Budimpešti.

Uspomenu na njegovo životno delo i ličnost čuva stipendija Gion, koja nagrađuje mlade prekogranične umetnike. Noran Kiadó je preuzeo objavljivanje opusa Nandora Giona, uključujući tekstove nedostupne u Mađarskoj. U njegovom rodnom mestu Sentamašu počeo je da se razvija kult pisca, čiji je centar Spomen kuća Gion, otvorena 2010. godine.[3]U spomen kući "Nandor Gion" organizuje se svake godine manifestacija posvećena autoru i tom prilikom bude uručena i Nagrada Nandor Gion pobednicima literarnog konkursa posvećenog očuvanju uspomene na istaknutog vojvođanskog i mađarskog pisca.[4]

Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Početkom šezdesetih godina 20. veka dogodila se velika promena u vojvođanskoj mađarskoj književnosti: složno je delovala relativno brojna mlada generacija, koja nije preduzimala nikakvu vrstu zajedništva sa prethodnom vojvođanskom mađarskom književnošću, koju je ova generacija smatrala palanačkom. Ova takozvana Simposion generacija pojavila se u književnom dodatku lista Képes Ifjúság, zatim je 1964. predstavljena u antologiji Kontrapunkt i u njenom časopisu Új Symposion nastalom u isto vreme.

Mladi su se kasnije donekle „klasificirali“, ali su svoju otvorenost za nove ideje i trendove zadržali i kasnije. Nador Gion je bio izuzetan predstavnik ove generacije, zajedno sa Otom Tolnaijem. Karijeru je takođe započeo neoavangardnim eksperimentima, počevši od buntovničke knjige sa labavim upravljanjem vremenom i obilnom slobodnim asocijacijama, ali je već krajem šezdesetih razvio sopstveni, živahni, uvrnuti metod i stil pripovedanja. Od tada se njegova dela uglavnom dešavaju u i oko njegove domovine, Sentamaša. A njihovu perspektivu karakteriše „obogaćeni realizam“ stvoren živahnim pripovedanjem, ponavljajućim junacima, mešanjem nemogućih i prirodnih stvari i događaja.

U većini spisa autora, koji razmišlja cikličnim pričama, upitno je da li se mogu smatrati romanom ili zbirkom pripovedaka, jer ponovljene figure i lokacije daju vezujući materijal za njegova dela. U njegovim delima u Mađarskoj, koja podseća na Hrabala, uloga anegdote je porasla.

Grob Nadora Giona u Budimpešti. Groblje Farkasret: 27-4-21.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

do 1989. godine[uredi | uredi izvor]

  • Kétéltűek a barlangban (Vodozemci u pećini); Forum, Novi Sad, 1968.
  • Testvérem, Joáb (Moj brat Jove) ; Forum, Novi Sad, 1968.
  • Engem nem úgy hívnak (Nije to moje ime); Forum, Novi Sad, 1970.
  • Ezen az oldalon (S ove strane); Forum, Novi Sad, 1971.
  • Postarablók (Pljačkaši pošte); Mora–Forum, Novi Sad, 1972.
  • Virágos Katona (Vojnik sa cvetom); Forum, Novi Sad, 1973.
  • Olyan, mintha nyár volna (To je kao leto); Forum, Novi Sad, 1974.
  • Latroknak is játszott. Virágos katona/Rózsaméz; Forum, Novi Sad, 1976.
  • A kárókatonák még nem jöttek vissza (Kormorani se još nisu vratili) ; Forum, Novi Sad, 1977.
  • Sortűz egy fekete bivalyért (Rafal za jednog crnog bivola); Forum, Novi Sad, 1982.
  • Az angyali vigasság (Anđeosko veselje); Forum, Novi Sad, 1985.

1990–2002[uredi | uredi izvor]

  • Börtönről álmodom mostanában (U poslednje vreme sanjam o zatvoru); Forum–Beletristika, Novi Sad, 1991.
  • Izsakhár,Kortárs, Budimpešta ([s.a.])
  • Mint a felszabadítók. Elbeszélések; sa. , ed. Matija Domokos; Osiris, 1996.
  • A vád (Optužba), (scenario, 1996).
  • Ez a nap a miénk (Naš je ovaj dan); Osiris, 1997.
  • Jéghegyen, szalmakalapban. Válogatott novellák; sa. , ed. Matija Domokos; Osiris, 1998.
  • Aranyat talált (Pronašao je zlato); Osiris, 2002.

2003–[uredi | uredi izvor]

  • Mit jelent a tök alsó? Novellák a hagyatékból; ed. Valcsicsák Dóra; Noran, Budimpešta, 2004.
  • Latroknak is játszott / Virágos Katona / Rózsaméz / Ez a nap a miénk / Aranyat talált; Noran, Budimpešta, 2007.
  • Börtönről álmodom mostanában / Kétéltűek a barlangban / Testvérem, Joáb / Izsakhár; pogovor Jožef Fekete; Noran, Budimpešta, 2008.
  • Az angyali vigasság. 6 regény; Noran Libro, Budimpešta, 2010.
  • Műfogsor az égből. Összegyűjtött elbeszélések; ed. , pogovor Laslo Gerold; Noran Libro, Budimpešta, 2011.
  • Véres patkányirtás idomított görényekkel. Naplók, interjúk és más írások; ed. Gerold László; Noran Libro, Budimpešta, 2012.
  • Gion Nándor (Nandor Gion); sa. Hargita Horvat Futo i Istvan Adam Kurcz; Sentamaš, 2018.
  • Krisztus katonái a Görbe utcából, A Bengáli Fantomas, Naponta két hamutartó, Virágos katona, Gyönyörű év kezdődött, Jéghegyek fölött, Fülek és fejek, Szivárvány harcosa Budapesten, Ott zöldebb volt az erdő i druga dela; Kalota Művészeti Alapítvány–Napkút, 2019.


Do sada je bilo dvadeset osam prevoda Gionovih dela na dvanaest jezika, od kojih su jedanaest prevodi celih tomova, ostatak jedne njegove pripovetke i intervju sa njim. Mađarske i srpske dramske redakcije Radio Novog Sada i Mađarskog radija postavile su blizu pedeset audio-drama iz dela pisca.

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Književna nagrada Bridž (1973).
  • Nagrada Neven (1984).
  • Nagrada Tibor Deri (1987).
  • Nagrada Jožef Atila (1988).
  • Nagrada za knjigu godine (1991, 1994).
  • Nagrada za životno delo Soroš fondacije (1994).
  • 1 MTI-PRESS-ovog konkursa 1. nagrada na konkursu za njegov portfolio roman (1996).
  • Nagrada Šandor Marai (1998).
  • Nagrada lovorov venac Republike Mađarske (2000).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Nandor Gion”. bibliotekasirmai.rs. Pristupljeno 13. 4. 2024. 
  2. ^ a b Gion, Nandor (2020). Vodozemci u pećini. Novi Sad, Srbobran: Prometej, Spomen-kuća Nandora Giona,. str. 138—139. ISBN 978-86-515-1699-6. 
  3. ^ a b v „Otvaranje spomen kuće Nandora Giona”. rtv.rs. Pristupljeno 13. 4. 2024. 
  4. ^ „Najboljim novelistima uručene nagrade "Nandor Gion"”. srbobran.rs. Pristupljeno 13. 4. 2024. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ki kicsoda a magyar irodalomban? Tárogató Könyvek, [szerkesztette Gerencsér Ferenc], Budapest : Tárogató, 19??
  • Hermann Péter: Ki kicsoda 2002 CD-ROM, Biográf Kiadó
  • Kortárs magyar írók
  • Balogh István: Gion Nándor elbeszélő stílusa; Szabadkai Munkásegyetem, Szabadka, 1992 (Életjel miniatűrök)
  • Kontextus. Összehasonlító irodalomtudományi tanulmányok; szerk. Csányi Erzsébet; Bölcsészettudományi Kar Vajdasági Magyar Felsőoktatási Kollégium, Újvidék, 2007 (Kontextus könyvek)
  • Árpás Károly: Az építő-teremtő ember Bába Kiadó, Szeged 2008, [1]
  • Árpás Károly: Gion Nándor élete és pályája, [2]
  • Elek Tibor: Gion Nándor írói világa, Noran, Budapest, 2009
  • Gerold László: Gion Nándor, Kalligram Kiadó, Pozsony, 2009
  • Horváth Futó Hargita: Gion Nándor. Bibliográfia; Családi Kör, Újvidék, 2010
  • Benedek Szabolcs: Gion Nándor és a szabadkőművesség, in: Élet és Irodalom, LVI. évfolyam, 17. szám (2012. április 27.) 13. oldal
  • Horváth Futó Hargita: Lokális kontextus, elbeszélői szerepkörök és a szövegek átjárhatósága Gion Nándor opusában; Bölcsészettudományi Kar, Újvidék, 2012 (Teze könyvtár)


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нандор_Гион&oldid=27711065”