Poliandrija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Poliandrija je vrsta poligamne bračne zajednice koju sačinjavaju jedna žena i više muškaraca. Ovaj vid porodice se primarno javlja kod plemena u kojima se prati majčinska linija srodstva, a uslovljen je matriokalnim brakom, kada muškarci povremeno ili stalno prelaze u ženin rod.

Poliandrične mogu biti i neke vrste životinja.

Primeri u ljudskoj zajednici[uredi]

U indijanskom plemenu Seneka se smatralo normalnim da žena ima dva muža. Na severozapadu Severne Amerike u plemenu Tlingita, žena je pored muža mogla da ima i ljubavnika i to je obično bio dever. Slično je bilo i kod stanovnika Aleutskih ostrva.

Kod Eskima na Grenlandu je česta pojava bila da žena ima dva, pa i više muževa.

Prema izveštaju iz XV veka kod Najara, ali i drugih plemena jugozapadne Indije, nakon obreda defloracije žena je mogla da održava odnose sa svakim Najarom koji bi joj se dopao. Zapravo, žena bi imala veći ugled što bi imala više muževa; obično bi ih bilo od pet do sedam, a najviše dvanaest. Žena nije odlazila njima, već oni njoj i prilikom poseta bili su u obavezi da joj ostave nakit, a njenoj majci neku tkaninu i tako je praktično izdržavali. Prema starijem običaju, muževi bi živeli sa njom prema unapred utvrđenom redu, a ostavljali bi oružje ispred kuće što bi značilo da je žena zauzeta. Zauzvrat ona bi im spremala hranu i održavala odeću i oružje. Otac deteta bi bio onaj koga žena odredi, ali bi deca živela sa majkom. Ženska deca bi pri tome imala pravo nasledstva, a muška deca bi nasleđivala ujake.

Kod Orang Tanijana na Malajskom poluostrvu žene su mogle da imaju i po četiri muža istovremeno. Slično je bilo i kod plemena na ostrvu Borneu u Indoneziji.

Na Maršalskim i Markeškim ostrvima, prema izveštaju iz 19. veka, skoro svaka žena je imala dva muža, koji su međusobno bili braća ili prijatelji, ali je žena mogla uzeti i nekog drugog kao pomoćnog muža. Najčešće bi je obojica prosili istovremeno, a koji će od njih postati glavni odlučivao je materijalni status. Ponekad se dešavalo da žena izabere sporednog muža tek nakon stupanja u brak sa glavnim, ali se dešavalo i da drugi muškarac otme ženu i u tom slučaju dotadašnji glavni muž, ukoliko bi želeo da nastavi život sa ženom, postajao je sporedan. Žena bi spavala između njih dvojice. Prema jednom opisu, sva braća muža bi postajali sekundarni muževi, a sve ženine sestre sekundarne žene njenog muža, ali to ih nije sprečavalo da stupaju u druge brakove.

Na Tibetu, gde žene uživaju veliku slobodu, ali i za još neka plemena srednje Azije i severne Indije, karakteristična je tzv. bratska poliandrija, gde bračni ugovor brata koji je oženjen, istovremeno je i ugovor njegove braće. Kod nomadskih plemena u tom delu, žena može imati, osim sa deverima, odnose i sa prijateljima, a postoji i običaj ustupanja žene strancu zbog čega je ovaj u obavezi da ostavi poklon. Prema nekim izvorima, žena nije u obavezi sa bude sa svakim deverom, već samo sa onim kojeg odabere. U slučaju da muž nema braću, u bračnu zajednicu mogu da stupe i rođaci, a u Lasi i centralnom Tibetu i svekar može da bude u tom braku, pa i muževljevi stričevi. Pri tome svi muževi žive zajedno sa ženom u očinskoj kući, ali onaj koji se odluči na odlazak gubi pravo na život sa njima. U istočnom Tibetu, deca koja se rode u takvom braku, najstarijeg brata nazivaju ocem, a njegovu braću „malim“ očevima. Ukoliko žena ostane udovica, na njoj je izbor sa kojim će bratom živeti. Ukoliko se odluči za najstarijeg, mlađa braća zadržavaju pravo da žive sa njom, ali ako se odluči za najmlađeg, starija braća neće imati to pravo.

Bratska poliandrija je sredinom 19. veka bila zastupljena i kod indijskih Sika. U Pendžabu su se udrživala braća, polubraća i rođaci, pa i ljudi koji nisu u srodstvu kako bi oženili jednu ženu. Tada oni sjedinjuju i svoja imanja. Sama bračna prava bi se regulisala na razne načine, na primer, ukoliko je jedan od braće često odsutan na putu, prilikom njegovog kratkog boravka, on bi imao prioritet. Deca su pripadala najstarijem bratu, ali bi i druge nazivali očevima i bila bi ponosna ukoliko bi imala veći broj očeva.

Kod Toda iz Indije, braća bi zajednički prosili mladu, a prvu bračnu noć bi zajedno proveli u šumi. Deca su pripadala svoj braći, osim onog koji napusti kuću, a prema nekim izveštajima, prvo troje dece bi pripadalo najstarijem, drugo troje mlađem i tako redom. Supružnici nisu morali da budu braća, već je bilo dovoljno da budu iz istog klana, čak i ako žive u različitim naseljima.

U Ladaku u Indiji, žena je mogla da pored braka sa više braće uzme kao dopunskog muža, najčešće najmlađeg brata iz neke druge porodice. On nije imao pravo da je napusti, dok je ona njega mogla darujući mu ovna ili nešto novca. Ukoliko bi postala udovica, mogla je da se razvede od druge braće tako što bi zavezala tkaninom svoj prst uz prst pokojnog muža i onda bi se ta veza isekla.

U opisu iz 1402. godine žene Gijanča na Kanarskim ostrvima su imale po tri muža od kojih je svaki imao obavezu da se stara o ženi, ali i o mužu koji će ga zameniti.

U plemenima Lele, Kvilu i Kasaji u jugoistočnom Kongu jedna žena bi postajala tzv. „seoska žena“ (hohombe) i samo bi ona imala pravo da živi sa više muškaraca. Ona bi bila oslobođena težih poslova i uživala opšte poštovanje, kao i njena deca.

Kod plemena Bobo iz Obale Slonovače ukoliko je imućna žena sterilna, ona ima mogućnost da „oženi devojku“ čijoj porodici daje nadoknadu. Tada ona postaje žena-„muž“. Devojka ima odnose sa ljubavnicima, ali oni nemaju prava na nju. Njen zakoniti muž je zapravo žena i prema njoj se postavlja kao prema svom suprugu, koji ima pravo i na decu koju je devojka rodila. Ta deca ovu ženu-„muža“ i nazivaju svojim ocem.

Poliandrija je bila prisutna i u Evropi. Prema Polibiju u Sparti je više braće imalo zajedničku ženu. Takođe, poliandrija se spominje i u tradiciji germanskih naroda, ali i u irskim legendama. Bratska poliandrija je bila poznata kod Gorala u Poljskoj, ali i kod starih Rusa. U prilog tome svedoči uredba kneza Jaroslava iz 11. veka koja izričito zabranjuje takve odnose.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  • Kulišić, Š. 1968. Neobični običaji raznih naroda svijeta. Vuk Karadžić: Beograd.
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada” uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze[uredi]