Poremećaji mišljenja po sadržaju
Poremećaji mišljenja po sadržaju karakteriše realnost, konstelacija, determinacija, kritičnost i uviđavnost. Realnost mišljenja podrazumeva operisanje objektivnim predmetima, pojavama i njihovim međusobnim odnosima, u kontekstu opšte poznatih i priznatih svojstva; normalna konstelacija misaonog sadržaja, sadrži u okviru realnosti subjektivne, intelektualne i afektivne pobude. Dok s druge strane kod patološko složene misaone konstelacije, ideacioni sadržaji su kruto afektivno polarizovani, vezani su za sumanutost ili su nepovezani i bezsmisleni; determinacija misaonog sadržaja podrazumeva očuvanost ciljne predstave koja misaonom toku daje jasan smisao u pogledu sadržaja; kritičnost dozvoljava korigovanje i opovrgavanje sopstvenih stavova, ukoliko za to postoje valjani dokazi; Uviđavnost predstavlja mogućnost shvatanja sopstvenog stanja, u okviru opštih kriterijuma.[1][2]
Poremećaje mišljenja možemo podeliti prema formi i sadržaju.
Poremećaji mišljenja po sadržaju mogu biti:[uredi | uredi izvor]
Precenjene ideje[uredi | uredi izvor]
Precenjene ideje (preokupacije) karakterišu se time što se subjekt stalno zadržava na jednom problemu (temi). Takva zaokuljenost nesvrsishodno troši emocionalnu energiju pojedinca i određuje pravac njegovog delovanja. Npr. psihijatar koji veruje da je psihijatrija najvažnija oblast medicine i da sve bolesti imaju poreklo u psihi; podređivanje ukupnih aktivnosti stavu da je ekološko zagađenje enormno veliko, i distanciranje od nerazumno velikog broja predmeta ili prehrambenih artikla koji su "zagađeni", i promena načina života u vezi s tim; Sektaš koji je ubeđenja da je samo njegova vera vredna praćenja, a da svi ostali se nalaze u teškoj zabludi i da je njegova dužnost da ih na svakom koraku poziva na pokajanje i obraćanje u njegovu veru; Vatreni protivnik pušenja spreman da u svakoj prilici besomučno kritikuje pušače, upozoravajući ih na sve štete duvana po njihovo zdravlje i na neprimerenost te navike; Antialkoholičar koji poziva na lečenje svakog ko makar i omiriše akoholno piće; Vegetarijanac koji izražava otvoreno gađenje pred svima čim ugleda neku namernicu životinjskog porekla, naručito meso.[2][3]
Prisilne ideje[uredi | uredi izvor]
Prisilne ideje ili opsesivne misli se karakterišu svojom nametnutošću i pored aktivnog nastojanja osobe da ih otkloni. Osoba sama uviđa besmislenost i banalnost takve misli, koja je za nju neprijatna i mučna. Za razliku od precenjenih i sumanutih ideja za koje se osoba zalaže, ovde se bolesnik angažuje protiv njih, uglavnom bezuspešno, s obzirom da takvi pokušaju dovode do pojačavanja anksioznosti. Prm. Pacijentkinja, privržena majka, kojoj se nameće misao da će nožem probosti svoje dete, koje neizmerno voli, pri čemu shvata iracionalnost ove ideje i ulaže napor da se nje oslobodi. Opsesije su karakteristične za opsesivno-kompulzivnu neurozu, ali ih možemo videti i kod shizofrenih pacijenata. Treba razlikovati prisilne, opsesivne misli od fascinacija, koje su prijatnog sadržaja.[2][3]
Sumanute ideje (sumanutosti)[uredi | uredi izvor]
Sumanute ideje (sumanutost) predstavljaju nediskutabilna verovanja, nastala na bolesnoj osnovi, bez pokrića u stvarnim činjenicama. Bolesnik se ponaša shodno svojim zaključcima i za njih se aktivno zalaže. Ona se ne mogu ispraviti pozivanjem na razum osobe koja ih ima i koja nisu u skladu sa vaspitanjem i sredinom u kojoj živi osoba sa takvim verovanjima. Sumanute ideje mogu biti sintimne i katatimne.[2]
Sintimne su sekundarne, izvedene iz primarno patološki izmenjenog afekta: depresivno raspoloženje praćeno je često idejama propasti, osiromašenja i krivice, a manija ide uz ideje veličine, visokog porekla, bogatstva itd.
Katatimne sumanutosti nisu u vezi sa afektivnim stanjem bolesnika kao na primer kod ideje proganjanja.[4]
Zavisno od vrste sadržaja, postoje više vrsta sumanutih ideja.
Prema strukturi zapažamo dve varijante sumanutih ideja:
- Visoko sistematizovane, logične, nepodložne korekciji kod kojih su isključivo zbog pogrešne polazne misli, finalni zaključci patološki (paranoidna sumanutost).
- Zajednica sa zaključcima, evidentno alogične, apsurdne, ali je terapiska korekcija u nekoj meri moguća (paranoidna struktura).
Sumanute ideje su skoru uvek znak ozbiljnog duševnog oboljenja (psihoze).[3]
Varijacije sumanutih ideja:[uredi | uredi izvor]
Sumanute ideje proganjanja[uredi | uredi izvor]
Bolesnik ima utisak kontinuiranog praćenja, prisluškivanja, progonjenosti od strane bliskih, poznatih ili nepoznatih lica i grupa ljudi, određenih organizacija ili državnih institutucija. On ima doživljaj ozbiljne životne ugroženosti. Progonitelji se služe najraznovrsnijim sredstvima da bi ostvarili svoj cilj (svemirske zrake, električnu struju, parapsihološke sposobnosti, nevidiva zračenja, televizijski ekran, internet i sl.).[5] Pacijent u vezi s tim pokreće niz aktivnosti u smeru zaštite svog života (sam sprema svoju hranu, izbegavanje određenih „sumnjivih” kontakta, restrikcija kretanja i sl.). Daljom progresijom bolesti, pacijent se ponekad usmerava aktivnoj "samoodbrani", kada (reaktivno) postaje realna pretnja za „lica koja ga proganjaju” (moguć je fizički napad ili homocidni akt usmeren prema progoniteljima). Sumanute ideje proganjanja su obično udružene sa sumanutostima veličine. Karakteristične su za paranoidnu shizofreniju.[2][3][6][4]
Sumanute ideje odnosa[uredi | uredi izvor]
Sumanute ideje odnosa karakteriše povezivanje svih doživljaja i pojava u bolesnikovom okruženju sa njegovom ličnošću. Bolesnik smatra da se upravo njemu nešto (uglavnom preteće i neprijatno) sprema. Bezazleni gest sagovornika, kašljucanje prolaznika na ulici, smešak TV voditelja, javni skupovi, štampa, radio, pozorište, filmske predstave itd., ništa od toga nije slučajno, već se upravo njemu nešto diskretno upućuje, preti, alidira, upozorava i sl. Prema subjektivnom osećaju bolesnika, ti signali su nekada i evidentni celokupnoj javnosti. Nedužnom okruženju bolesnik neretko zamera pasivnu "solidarnost" sa progoniocima - "svi vi to dobro znate, kao i ja, samo se pravite ludi...". Stanje prati kontinuirani porast nezadovoljstva, koje vode preduzimanju mera opreznosti, iščekivanja nečeg neprijatnog i staha. Ove ideje su takođe poznate i kao interpretativne. Karakteristične su za paranoidnu shizofreniju.[2][3][4]
Sumanute ideje ljubomore[uredi | uredi izvor]
Bolesnik u odsustvu bilo kakve realne osnove, istražuje, "dokazuje" neverstva na psihopatološki način. Bolesnik proverava mrlja na donjem vešu, miris i izgled polnih organa, ponekad postiji povezivanjem preljube sa članovima najuže porodice itd. Bolesnik preklinje ženu da mu prizna neverstvo (nekada žena u očaju prizna da je prevarila pacijenta, iako to zapravo nije učinila, u nadi da će posle "priznanja" prestati psihička tortura), pa ako to ne supe onda joj on preti, tuče je i sl. Moguće je i ubistvo seksualnog partnera na bazi ovakvih sumanutih ideja. Karakteristične su za paranoidne psihoze.[2][3][6][4]
Sumanute ideje veličine (ekspanzivne, grandomanske)[uredi | uredi izvor]
Dominiraju ideje velikog bogatstva, božje mesije, kraljevskog porekla, pronalizaštva (izumitelj mašina koje će promeniti svet), pacijent tvrdi za sebe da je poznat, značajna istorijska ličnost, ima sposobnost kontrole vremena, reformator, krunski svedok koji će rasvetliti svetsku zaveri i sl. Ovakvi sadržaji određuju i ponašanje pacijenta. Karakteristične su za maniju, ali ih zapažamo i kod shizofrenih pacijenata.[2][3][6][4]
Sumanute ideje propasti[uredi | uredi izvor]
Pacijent smatra da je ekonomski propao, ukućani će pomreti jer on porodicu više ne može da izdržava, čak će i ceo svet slediti njegovu sudbinu. Verovanje da će pacijenta ubrzo odneti bolst i sl. Ponašanje pacijenta je u skladu sa datim verovanjem. Karakteristične su za depresiju.[3][4]
Sumanute ideje krivice i samooptuživanja[uredi | uredi izvor]
Pacijent smatra da je odgovoran i kriv ne samo za svoje stanje, već i za sve grehove ovog sveta (zemljotres u Japanu), prihvata odgovornost i za dogašaje u kojima nije učestvovao (čak i za ono što se desilo pre njegovog rošenja).[2][3][4]
Hipohondrijske sumanute ideje[uredi | uredi izvor]
Osoba veruje da boluje od neke telesne bolesti, iako nema nikakvih dokaza koji bi toj tvrdnji išli u prilog. Ove ideje mogu biti blažeg intenziteta, umerene, ali i u ekstremnom obliku (srce ne radi, organi istrulevaju i sl.). Karakteristične su za depresiju.[2][4]
Erotomanske sumanute ideje[uredi | uredi izvor]
Bolesnik smatra da je prdmet seksualnog interesovanja javno poznatih ličnosti (iz sveta estrade, politike, umetnosti...) s kojim zapravo nikada u životu nije stupio u kontakt. Bolesnik prima mnoštvo diskretno skrivenih signala (kroz pesmu, osmeh, mimiku, gestove i sl.), na osnovu kojih se osoba samo upušta u prihvatanje „ponuđene“ ponude. Karakteristične su za paranoidne psihoze.[2][3][6][4]
Nihilističke sumanute ideje[uredi | uredi izvor]
Za bolesnika ništa više nema nikakav smisao, život, svet oko njega. Bolesnik smatra da više ničeg nema, njegove porodice (iako su objektivno živi), drugih ljudi, uključujući i psihijatra koji je mrtav, a i sam pacijen sebe takvim doživljava. Karakteristične su za depresiju.[2][3][4]
Sumanute ideje trovanja[uredi | uredi izvor]
Utisak nemarnog, organizovanog trovanja od strane drugih osoba putem hrane.[4]
Religiozne sumanute ideje[uredi | uredi izvor]
Predstavljaju nekritični doživljaj bliske veze sa samim božanstvom, ili je pacijenz "tu negde", uz preuzimanje posebnih misionarskih i meseijskih sposobnosti i obaveza.[3][6][4]
Etiopatogeneza sumanutosti[uredi | uredi izvor]
Prepoznajemo četiri mehanizma nastanka sumanutog sindroma.[4]
1. Interpretativni - pacijent normalno opaža predmete i pojave u svom okruženju, ali pogrešno tumači njihovo značenje usled ideoafektivnog bloka (u osnovi je emocionalni poremećaj)
2. Intuitivni - na osnovu intiitivnog verovanja u svoje zablude stvara se ideoafektivni blok, a sumanuti sadržaji se tretiraju kao aksiomi, tj. niti se dokazuju, niti se dovode u pitanje.
3. Imaginativni - u osnovu kojeg je projekcija sopstvenih maštanja u spoljašnju stvarnost, uz potpuni gubitak granice između subjektivnog i objektivnog sveta.
4. Halucinatorni - nesvesni potisnuti sadržaj se doživljava kao realno u formi halucinacija. [7][2][4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Golubovič G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije.Unigraf Niš, 2008
- ^ a b v g d đ e ž z i j k Miomir Leštarević. Forenzička psihopatologija. Univerzitet u Prištini, medicinski fakultet, Beograd 2005
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj defektologija.net (pristupljeno 2.12.2013.god)
- ^ Compton M. T. Internet Delusion. South Med J 96 (1), 2003.
- ^ a b v g d sumanutost na www.drsandic.net Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. decembar 2013) (pristupljeno 12.11.2013god.)
- ^ Jašovoć-Gašić M. Sumanuti poremećaji.Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Golubovič G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004;
- Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije.Unigraf Niš, 2008
- Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005.
