Психопатологија емоција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Норадреналин активира организам у стање „бежи“ или „бори се“.

Психопатологија емоција се односи на конституционално условљене поремећаје емоција и емоције као дела клиничке слике менталних поремећаја. Псипопатолошки емоционални сиказ такође можемо поделити и на квалитативне и квантитативне поремећаје емоција.

Емоције можемо представити као субјективни доживљај конкретних садржаја из спољашње средине, као и доживљаја нас самих, односно субјективно преживљавање метабиличких збивања и наших потреба. Емоцијама особа може исказати: Радост, жалост, очајање, равнодушност, страх, бес, срџбу, гнев, стрепњу, завист, мржњу, злобу, љубав, задовољство, љубомору, стид, саосећање, забринутост, раздражљивост, панику итд.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10][11]

Садржај

Афекат и расположење[уреди]

Појмовно треба разликовати расположење од афекта. Док под афектом подразумева емоционални доживљај који се нагло јавља, кратко траје, јеког је интензитета, има буран ток, сужава свест, ремети логично размишљање и прате га вегетативне промене. У нормалним околностима афекат бледи и постепено нестаје, али то немора увек бити случај. Он може подлећи интелектуалној обради (промишљању, обуздавању путем разума, логичног мишљења), потискивању у несвесни део психе (што може усроковати настанак неуроза), абреговању, односно пражњењу, када се афекат заврши плакањем, смејањем, бесом и сл., може се одложити (задршка), реаговање карактеристично за ментално зрелу особу. Афекат се може даље кумулацирати, односно нарасти до горњих граница толеранције, после чега најчешће следи абреаговање и на крају се афекат може и пројектовати, односно преписати свој афекат другим лиицима. С друге стране за реасположење можемо рећи да представљају дуготрајна, стабилна емоционална стања, слабијег интензитета, која су настала као резултат међудејства физиолошки условљеног емоционалног стања и емоционалних одговора у вези са актуелним информацијама из окружења. [12][13]

Повезаност емооција са другум психичким функцијама[уреди]

Психички живот човека као и његови чиниоци, представљају једну недељиву целину. Међутим, како би се тако сложена структура лакше схватила и боље разумела, отуда долази и потреба за раздвајањем и индивидуалним посматрањем њених компонената. Исплепетеност психичких функција се најбоље може видети на примеру повезаности емоција са осталим функцијама. Тако поремећаји осталих психичких функција свести, мишљења, опажања, нагона, памћења и остале све имају свој утицај на емоције, које се спајају са целовитом сликом менталног садржаја. Исто је и са душевним обољењима (схизофренија, манија, параноја, сумрачна стања и сл.) које у ствари представљају погођеност појединих психичких функција, а емоционално стање особе, поново само прати целокупно стање личности. Треба споменути и разна органска обољења и поремећаје функционисања појединих органа, који такође незаобилазе емоције.[11]

Ментална хигијена емоција[уреди]

Свакодневни живот са собом носи пун спектар емоција. У напорима ка редукцији оних негативно обојених и њиховом спречавању преласка у застојни облик, ваља предузети следеће кораке. Бављење спортом или путем интезивне мишићне активности, као и вежбама релаксације (тај чи, јога и сл.) долази до отпуштања серотонина у мозак, па отуда и редукције негативних емоција и доживљаја опуштености. Такође рад доприносу сублимацији негативних осећања, затим било кој хиби прати осећај ужитка и отклањања пролонгираних негативних емоционалних доживљавања. Васпитање емоција је наручито важно у дечјем узрасту. Циљ је да се у различитим социјалним ситуацијама створи вештина преко које ће се јачим друштвеним ангажовањем превазилазити нагативна емоционална искуства и доживљаји. Бесмислено би било тежити ка потпуној елиминацији негативних осећања. Јер негативне емоције доприносе умереној активности личности, па су због тога они и неопходне за нормалан развој и живот. То је наравно тако у случају са епизодичним негативним емоционалним преживљавањима, које не смеју бити дуготрајна. Када је тако, онда после прекида емоционалног оптерећења, механизми саморегулације успешно успостављају нормалну животну активност. У противном негативне емоције могу пронаћи свој пут до психосоматских обољења. [14]

Психопатологија емоција[уреди]

Конституционално условљени поремећаји емоција[уреди]

Конституционално условљена абнормална емоционална стања[уреди]

Апатија[уреди]

Апатија се везије за схизофренију (посебно у склопу аутохормичких форми обољења) и код органских оштећења мозга (наручито фронталног режња) и периода реконвалесценције. Апатија се карактерише као одсутсво нормалног афективног реаговања. Таква особа делује празно и невољно, код ње не уочавамо за депресију карактеристично тужно расположење.[15][14]

Емоционална лабилност[уреди]

Емоционална лабилност представља колебање афективног стања без спољашњег узрока. У свом екстремном степену, ово стање се назива еммоционална инконтиненција (конституционална пренаглашеност афективног исказа), или афективна инхибиција (квантитет афективној исказа је конституционално оскудан). Могу се видети код тешких органских лезија ЦНС-а (код артериосклерозе у поодмаклој фази, код инфективних и других болести мозга).[14]

Хипоманија[уреди]

Хипоманија представља слабије изражену клиничку слику маније и краћег је трајања[16][17]

хипоманијом се такође може подразумевати и фиксирани оптимизам током живота.

Дистимија[уреди]

Умерена хипертимија која се током живота исказује као фиксирани песимизам. Садржи ублажене симптоме депресије.[18][19]

Цикломанија[уреди]

Подразумеве смењивање стања дистимије и хипоманије.[20]

Сугестибилност емоционалног живота[уреди]

Сугестибилност емоционалног живота карактерише преосетљиве особе, претерано осећајне особе, плашљиве, раздражљиве и особе са ограниченом контролом емоционалног реаговања.

Конституционлани дефект емоционалног потенцијала[уреди]

Овакво стања прате равнодушност, апатија, општељудска неосетљивост у етичком, естецком и опште социјалном смислу за туђу тугу, радос, кајање и сл.

Емоционални инфантилизам[уреди]

Емоционални, психички инфантилизам представља стање где се неразвијеност нагонског и емоционалног живота, продужава до пубертета или чак зрелог доба. Ово стање прате неуравнотеженост и недоследност емоционалних реакција и одговора.

Конституционално условљене абнормалне афективне реакције[уреди]

Конституционално условљене абнормалне афективне реакције се виђају у оквиру депресивних, анксиозних или хипохондријских стања, карактерише их учестала и пренаглашена емоционална реаговања у виду беса, страха, панике, грчевитог плакања, разјарености, неутешног очајања и сл.

Патолошки афекат[уреди]
Емоционални набој

Патолошки афекат преставља снажну емоцију, која је у стању да изазове сужење свести (квалитативни поремећај свести). Патолошки афекат можемо дефинисати као привремени душевни поремећај са значајном глобалном изменом менталног функционисања. Овакво стање је изузетно значајно за форензичку психијатрију. У ширем смислу патолошки афекат можемо описати као: стање са високим ризиком конфортације са спољашњим окружењем, услед значајног измењења стања свести и пратеће дезорјентације. Сумрачна стања могу бити извор хетероагресивних или аутоагресивних радњи; постоји видна несразмера између повода и претерано јаке емоционалне реакције; присутна је суманутост мисаониг садржаја; прати га знатно изражена психомоторна активност; умањен степен вољне контроле, па отуда постоји додатни ризик од агресивног понашања; критични период је праћен делимичном или потпуном амнезијом.

Поремећај емоција као дела клиничке слике менталних ппоремећаја[уреди]

Анксиозност[уреди]
Анксиозна девојка

Генерализована Анксиозност заправо представља нереални страх (слободнолебдећи страх), који настаје као резултат неке давно заборављене ситуације (реалне ини услед фантазама) и пратеће емоције, која се тако једном потиснута сада враћа у свест, али овог пута особођена од садржаја, у оквиру којог је и првобитно настала. Уколико се тако потиснута емоција сада веже за неки други, неутрални садржај, развија се фобични поремећај. Некада се њен продор у свест контролише понављањем безсмислених мисли (осесије) или ритуалних активности (компулсије), чиме се манифестује опсесино-компулсивни поремећај.

Анксиозност је пролонгирано и веома непријатно стање, без ослонца у реалитету. Пратилац анксиозности је и убрзан рад срца, бол и стезање у грусима, утисак мањка кисеоника, отежаност дисања, малаксалост, проширење очних капака и зеница, непетост, бесциљно кретање, чупање косе, грицкање ноктију и сл. За разлику од анксиозности, обичан, реални страх карактерише конкретност извора претње, и дужина трајања која се управо везује за саму претњу (по одклањању претње и страх нестаје). Код анксиозости страх, за који сам субјект нема објашњења, од осећаја угрожености може прерасти у депресију, као секундарно обољење, који проилази од емоционалног одговора на стрепњу. Анксиозност још може бити пратилац неуротских (генерализована анксиозност, опсесивно компулзивни поремећај, фобије и сл.), са стресом повезаних соматофорних поремећаја, а такође и пратилац психоза (акутна схизофренија, посебно параноидна, услед делиријума и страшних халуцинација које га прате, суманутих идеја и сл.), услед телесних обољења (ангина пекторис и хипертиреоидизам), услед ендогених и егзогених интоксикација, огранских оштећења мозга (епилепсије, запаљенских процеса). Необјашњиви страх се може јавити и код нормалних људи, у блажем облику.[11][21][22][23][14]

Депресија[уреди]

Депресија представља снажан емотивни набој, где објективни повод не постоји, или је доста слабији од саме реакције болесника. Депресивна особа поред неосноване туге, није у стању да сама сагледа могућа решења за своје стање. Негативног емоционални тон (безвољност, туга, очајање, општи губитак интересовања и сл.) уз пратећу мимика лица, се преноси и на све остале болесникове активности. Тако оболели болесник који је емоционално преокупиран својим менталним стањем, се неможе усредсредити на збивања у свом окружењу (услед поремећаја пажње у виду хипертенацитета и квантитативних и квалитативних поремећаја мишљења у виду успореног мисаоног садржаја и депресивних суманутих идеја), он занемарује своје личне, родитељске, брачне и социјалне обавезе (поремећаји нагона и воље). Треба разликовати депресију од нормалне туге. Наиме, под утицајем трагичног догађаја и нормани људи подлежу тузи, постају очајни и пате, али за то имају и одговарајући узрок. Чак и ако се за њих може рећи да су депресивни, то је нормална депресија, нормална туга. Код нормално депресивних свет је тај који је црн и безвредан, а код патолошко депресивних болеснка, безвредним и црним се доживљава сама личност. Депресија нормалних постепено слаби и пролази, као што и свака инајинтезивнија емоција временом губи на свом интензитету.

Патолошка депресија је типична одлика поремећаја расположења, и као таква се често може видети у комбинацији са анксиозном поремећајима , код схизоафективне психозе, може бити и постсхизофреног карактера, као и у склопу реакција на телесна обољења и инвалидитет.[24][25][26] [27][28][11][14]

Манија[уреди]

Манија, еуфоруја или егзалтираност су све синоними за хипертимију поларизовану у смислу веселог расположења, без било каквог ослонца у спољашњој средини. То је патолошко снажан емоционалан набој среће, доброг расположења, оптимизма, задовољства, без поткрепљења, којег прате и одговарајућа мимика, гестикулација и одевање, односно све активности болесника су подређене његовом емоционалном стању. Понекад се за манично стање каже да је супротно од депресије, заправо под тим се мисли да као и у депресији, тако и манично стање карактерише услед емоционалног набоја погођеност психичких функција пажње, мишљења, воље и нагона, с разликом што квалитет ових функција сада заузима супротан екстрем. Ако код депресивног болесника имао успорени, овде садаа имамо убрзани мисаони ток (квантитативни поремећај мишљења). Такође, клиничку еуфорију прати хипервигилност, (поремећај пажње), обиље експазивних суманутих идеја, прецењених идеја, или идеја величине (квалитативни поремећај мишљења), пренаглашеност, углавном несврсисходних активности (поремећај воље), као и појачање сексуалности и нагонског живота.

Манија се може срести у склопу биполарног поремећаја расположења, као манична фаза, даље у склопу схизоафективних психоза, органских лезија мозга и код егзогених интоксикација.[29][30][11][14]

Патолошка раздражљивост[уреди]

Патолошка раздражљивост се манифестује као несклад између интензитета и повода афективног реаговања. Запажа се бурно емоционално реаговање, које може довести до привременог сужења свести, које прати делимична или потпуна амнезија. Време латенце између провокације и реакције је значајно мање него код нормалних људи, а постоји и опасност по околину, услд присилних радњи. Патолошка раздражљивост се може запазити код оболелих од епилепсије, параноидне схизофреније, услед маничног синдрома, у вези са повредадама мозга и лезија фронталног кортекса, алкохолизмом, поремећаја личности код психопата, хистеричних болесника. Патолошким афектом се назива екстреман случај патолошке раздражљивости у психијатрији.[11][14]

Хипотимија[уреди]

Хипотимија у коме пацијент није у стању да заузме адекватан емоционалан став у односу на опажени садржај из окружења. Овакво гашење емоционалног одговора, за које је синоним апатија, запажа се код схизофрених болесника.

Афективна крутост[уреди]

Подразумева ограничену способност особе оболеле од схизофреније да актуелни афекат, прилагоди новонасталим околностима у окружењу. Болесник веома тешко прилагођава свој емоционалани доживљај, своје реакције и понашање ситуацијама из спољашње средине. Особа има проблем и мучи се да своја осећања пренесе околини, а и сама особа се неинтересује много за осећања других љуси. Овакво стање се јавља у склопу схизофреније.[11][14]

Паратимија[уреди]

Паратимија или идеографска дисоцијација представља неадекватност емоционалног реаговања у односу на опажени садржај. Запажа се неусклађеност исказане емоције са садржајем опажањња, нпр. особа се на сахрани смеје и весели. Овакво парадоксално реаговање је карактеристично за схизофренију.[11]

Парамимија[уреди]

Парамимију карактерише неадекватност мимичког израза лица са емоционалним стањем особе и садржајем и окружењу. Нпр. Оваква особа је тужна на сахрани, али је на њеном лицу осмех. Парамимија се јавља код оболелих од схизофреније.[14]

У клиничкој психијатрији поремећаји емоција се разврставају на:[уреди]

Квалитативни поремећаји емоција[уреди]

Где спадају раније наведени хипертимија, хипоманија, атимија, емоционална лабилност, патолошка раздражљивост, емоционална инконтиненција, патолошки афект...[31][11]

Квантитативни поремећаји емоција[уреди]

У које сврставамо: паратимију, парамимију, дефект афектног односа...[31][11]

Психопатологија емоција и кривично право[уреди]

У вештачењу кривичних дела, најчешће је акценат на анализа афекта и утицај афекта на начин извршења кривичног дела (несврсисходно ломљење предмета, ипуцавање целог санжера у жртву, бесомучно и дуготрајно ударање и сл.). Могуће је успоставити везу између афективног стања и схватања значаја почињеног дела и контроле својих поступака. С тога уколико је емоционално стање починиоца у време извршења кривичног дела означена као стање патолошког афекта, онда се његова способност схватања значаја учињеног дела, као и могучност управљања својим поступцима, сматра битно смањеном, или се карактерише као потпуна неурачунљивост. Процена посебног физиолошког афективног стањау кључном периоду, зависно од специфичности структуре личност, врсте (најчешће се појављују трах или гнев), јачине исказаног афекта и његовог утицаја на друге менталне функције (пре свега на функцију свести, када је могуће размишљати о стању потпуне неурачунљивости). Такоше се и претходни емоционални однос са жртвом анализира и узима у обзир приликом форензичко психијатриске процене.[11]

Психопатологија емоција и грађанско право[уреди]

У оквиру психопатологије емоција и грађанског права реч је о вештачењу пословне способности, на коју утицај могу да имају квантитативне варијацијеа поремећаја емоција, депресија или манија. Резултат оваквих вештачења могу бити ограничење пословне способности или њено укидање, што зависи од интензитета поремећаја.[11]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Рот Н. Општа психологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. 2004.
  2. ^ Голубовић Г. З., Лакић А., Илић Б. основи форензичке психологије и психопатологије, Здравствени центар, Бор, 2002
  3. ^ Димић-Протић Ј., Врањеш Д. Неуропсихијатриски практикум. Медицинска књига, Београд, 1993.
  4. ^ Десимировић В. Медицинска психологија са основама психопатологије. Наука, Београд, 1997
  5. ^ Голубович Г. З. Психопатологија - општи део. Здравствени центар, Бор, 2004
  6. ^ Судаков К. В. Емоције. У: Фижиологија: основни и функционални системи. Судаков К. В. Ед. 776-791. Stylos, Нови Сад, 2002.
  7. ^ Креч Д., Кречфилд Р. Елементи психологије. Научна књига, Беогред, 1980.
  8. ^ Brajša P., Ozimec S. Medicinska psihologija i mentalna higijena. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1990.
  9. ^ Голубовић Г. З. Бихејвиорално-когнитивни приступ социјалним страховима. Магистарски рад. Медицински факултет, Београд, 1994.
  10. ^ Blažević D., Cividini-Stranić E., Beck-Dvoržak M. Medicinska psihologija. Jugoslovenska medicinska naklada, Zagreb, 1989.
  11. 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 11,10 11,11 Миомир Љ. Лештаревић, Форензичка психопатологија, Београд 2005
  12. ^ Никола Р., Славољуб Р. Психологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
  13. ^ Стојиљковић С. Психијатрија са медицинском психологијом. Медицинска књига, Београд-Загреб, 1984
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 14,7 14,8 Горан З. Голубовић. Основи опште психопатологије. Униграф Ниш, 2008
  15. ^ apatija (приступљено 2.12.2013.год)
  16. ^ manija-i-hipomanija.html (приступљено 29.11.2013.год).
  17. ^ hipomanija (приступљено 2.12.2013.год)
  18. ^ distimija (приступљено 2.12.2013.год)[непоуздан извор?]
  19. ^ distimija (приступљено 2.12.2013.год)
  20. ^ ciklotimija (приступљено 2.12.2013.год)
  21. ^ anksioznost (приступљено 2.12.2013.год)
  22. ^ /anksioznost/ (приступљено 2.12.2013.год)
  23. ^ anksioznost-panika-depresija (приступљено 2.12.2013.год)
  24. ^ depresija101 (приступљено 2.12.2013.год)
  25. ^ depresija (приступљено 2.12.2013.год)
  26. ^ depression (приступљено 2.12.2013.год)
  27. ^ Depresija-ubrzava-proces-starenja (приступљено 2.12.2013.год)
  28. ^ depresija.html (приступљено 2.12.2013.год)
  29. ^ psihijatrijske-bolesti (приступљено 2.12.2013.год)
  30. ^ solair.eunet.rs. - psihoza (приступљено 2.12.2013.год)
  31. 31,0 31,1 afektivnost-i-emocije (приступљено 2.12.2013.год)


Литература[уреди]

  • Рот Н. Општа психологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. 2004.
  • Голубовић Г. З., Лакић А., Илић Б. основи форензичке психологије и психопатологије, Здравствени центар, Бор, 2002
  • Димић-Протић Ј., Врањеш Д. Неуропсихијатриски практикум. Медицинска књига, Београд, 1993.
  • Десимировић В. Медицинска психологија са основама психопатологије. Наука, Београд, 1997
  • Голубович Г. З. Психопатологија - општи део. Здравствени центар, Бор, 2004
  • Судаков К. В. Емоције. У: Фижиологија: основни и функционални системи. Судаков К. В. Ед. 776-791. Stylos, Нови Сад, 2002.
  • Никола Р., Славољуб Р. Психологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
  • Горан З. Голубовић. Основи опште психопатологије. Униграф Ниш, 2008
  • Миомир Љ. Лештаревић, Форензичка психопатологија, Београд 2005;
  • Креч Д., Кречфилд Р. Елементи психологије. Научна књига, Беогред, 1980.
  • Brajša P., Ozimec S. Medicinska psihologija i mentalna higijena. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1990.
  • Голубовић Г. З. Бихејвиорално-когнитивни приступ социјалним страховима. Магистарски рад. Медицински факултет, Београд, 1994.
  • Blažević D., Cividini-Stranić E., Beck-Dvoržak M. Medicinska psihologija. Jugoslovenska medicinska naklada, Zagreb, 1989.
  • Стојиљковић С. Психијатрија са медицинском психологијом. Медицинска књига, Београд-Загреб, 1984

Спољашње везе[уреди]