Postprocesna arheologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Postprocesna arheologija, koju pristalice nekada nazivaju i interpretativne arheologije,[1][2] je pokret u arheološkoj teoriji koji naglašava subjektivnost arheoloških tumačenja. U okviru ove paradigme se nalazi širok spektar teorijskih stavova, uključujući i strukturalizam i neomarksizma, kao i različite arheološke metode.

Postprocesni pokret u arheologiji je nastao u Ujedinjenom Kraljevstvu tokom 1970-ih i 1980-ih gde su bili mnogi od pionira ove oblasti: Ijan Hoder, Danijel Miler, Kristofer Tili i Piter Uko, koji su bili pod uticajem francuske marksističke antropologije, postmodernizma i sličnih trendova u kulturnoj antropologiji. Paradigma je nastala kao reakcija i kritika procesne arheologije, koja se pojavila 1960—ih godina i koja je postala dominantna. Postprocesni arheolozi se nisu slagali sa mnogim viđenjima njihovih procesnih kolega, prvenstveno da uz upotrebu naučnog metoda arheološka interpretacija može postat objektivna. Takođe su kritikovali prenaglašene materijalistička intepretacija prošlosti, što su smatrali da je od strane arheologa etički i politički neodgovorno.

Pristup[uredi | uredi izvor]

Subjektivnost[uredi | uredi izvor]

Postprocesni pristup arheologiji je u suprotnosti sa procesnim. Procesni arheolozi su pozitivistit i smatraju da naučni metod mora i može da se primeni za arheološka istraživanja, što omogućava da arheolozi budu objektivni prilikom istraživanja prošlosti. Postprocesni arheolozi kritikuju ovaj stav i naglašavaju subjektivnu prirodu interpretacije, negirajući da postoji objektivnost u arheologiji.[3] Arheolog Metju Džonson je primetio "postprocesni arheolozi iznose da mi ne možemo odvojidi teoriju od podataka; umesto toga, mi vidimo podatke kroz oblak teorije".[4]

Interpretacija[uredi | uredi izvor]

Zbog toga što naglašavaju subjektivnost arheologije, oni smatraju da "svi arheolozi... da li priznaju ili ne" uvek nameću svoje stavove i pristrasnosti u inteprpretaciji arheoloških podataka.[5] Smatraju da ova pristrasnost nosi politički karakter.[6] Postprocesni arheolog Danijel Miler je verovao da je pozitivistički pristup njegovoh procesnih kolega proizvodio tehnička znanja koja su olaksašava opresiju običnih ljudi od strane elite.[7] Smatrao je da je iznošenje koncepta da na ljudska društva utiču spoljni faktori, arheolozi prihvataju socijalnu nepravdu.[8] Drugi su kritikovali i činjenicu da arheolozi iz bogatih zapadnih država izučavaju i beleže istorije siromašnijih zemalja drugog i trećeg sveta. Ijan Hoder je izneo da arheolozi nemaju pravo da vrše interpretaciju praistorija drugih etničkih i kulturnih grupva, već da trebaju ljudima iz ovih grupa da dozvole da sami stvore svoje viđenje prošlosti.[9]

Razumevanje prošlih društava[uredi | uredi izvor]

Materijalizam i idealizam[uredi | uredi izvor]

Dok su procesni arheolozi bili izraziti materijalisti, a kulturno-istorijski arheolozi su idealisti, postprocesni arheolozi su smatrali da prošla društva moraju biti interpretirana i kroz materijalizam i idealizam. Džonson je izneo "mnogi postprocesualisti tvrde da moramo odbaciti opoziciju između materijalizma i idealizma."[10] Postprocesni arheolozi priznaju da su društva interpretirala svet oko sebe na delimično materijalni način, ali mnoga istorijska društva su takođe jasno naglašavala ideologiju (uključujući i religiju) u tumačenju sveta, što je i uticalo na njihovo ponašanje. Primer za ovo iznosi Bernard Knap koji je proučavao kako je elita manipulisala ideologijom kako bi održala političku i ekonomsku vlast.[11] Drugi istraživač koji se bavio sličnom temom je Majk Person koji je izneo da je alat podjednak proizvod ideologija kao i kruna ili zakon.[12]

Metju Džonson je da bi objasnio ovako jedinstvo materijalizma i idealizma koristi primer odnosa pejzaža i drevnih društva. On je tvrdio da:

Sa jedne strane, materijalistički pogled na pejzaž naglašava da se može gledati kao skup resursa, na primer, za lovace-sakupljače ili rane poljoprivrednike. To dovodi do teorije optimalnog sakupljanja i drugih ekonomskih modela za razumevanje kako je narod eksploatiosao predeo 'efikasno'. Postprocesualisti tvrdite da se na pejzaže uvek gleda na različite načine od strane različitih naroda. Oni odbacuju 'racionalni' pogled 'pejzaža kao skupa resursa', jer je po njima to proizvod našeg društva i ideologije. Oni pretpostavljaju da su drevni narodi imali različite stavove o predelima. Sa druge strane, isključivo idealističko viđenje pejzaža isto nije validno. Postprocesni arheolozi naglašavaju da takvo razumevanje pejzaža nije nastalo iz apstrakta - način na koji su se ljudi selili i korisliti predele je uticalo na njihovo razumevanje.[4]

Strukturalizam[uredi | uredi izvor]

Mnogi, iako ne svi, postppocesualisti poštuju i koriste teoriju strukturalizma u razumevanju istorijskih društava. Strukturalizam u antropologiju uvodi Klod Levi-Stros (1908—2009), koji je izneo ideju da "kulturni modeli ne moraju biti izazvani bilo čime, osim sami sobom... [i da] u osnovi bilo koje kulture leži duboka struktura ili suština, koju vode zakoni kojih ljudi nisu svesni, ali koji su obezbedili obrasce kulturnih proizvoda koji su nastali iz nje." U centru njegove teorije strukturalizma je ideja da je "sva ljudska misao regulisana bilaterarnim opozicijama, kao što su kultura/priroda, muškarac/žena, dan/noć, život/smrt. Stros je smatrao da je princip opozicije univerzalan i da je svaka kultura zasnovnama na jedinstvenoj selekciji opozicija".[13] Princip strukturalizma u arheologiju uvodi Andre Leroa Guran (1911—1986), koji ga je koristio da tumači praistorijske simbole u svom radu iz 1964. godine, Religije praistorije (fr. Les Religions de Préhistoire).[14]

U postprocesnoj arheologiji, Ijan Hoder je bio jedan od glavnih zagovornika strukturalizma.[15] U članku koji je objavio 1984. godine je sagledavao sličnosti između kuće i grobnice iz neolita i koristio strukturalistički pristup kao osnovu svoje ideje o njihovoj simbolici.[16] U svojoj knjizi iz 1990. godine, Domestifikacija Evrope (engl. The Domestication of Europe), koristio je strukturalizam da osmisli teoriju da je u neolitu Evrope bila binarna opozicija između polja i kuće.[17]

Ljudska agencija[uredi | uredi izvor]

Sociolozi Karl Marks i Entoni Gidens su dosta uticali na formiranje postprocesne ideje o ljudskoj agenciji

Postprocesni arheolozi su takođe usvojili i verovanja u vezi ljudske agencije, tvrdeći da je u drugim arheološkim teorijama poput kulturno-istorijske ili procesne "idividua izgubljena" i da se ljudi stoga prikazuju kao "pasivni i nasamareni zato što slepo prate društvena pravila".[18] Postprocesni arheolozi iznose da su ljudi slobodni i u mnogim slučajevim delaju u skladu sa svojim interesima umesto da prate društvena pravila i prihvatanjem ovih ideja se dolazi do toga da društvo pokreće sukob.[19] Pod uticajem sociologa Entonija Gidensas i njegove teorije strukturacije, mnogi postprocesualisti prihvataju da ljudska bića iako znaju i razumeju pravila društva namerno odlučuju da manipulišu njima umesto da ih poslušno prate. Ovim procesom se vremom i menjaju sama pravila.[18]

Drugi postprocesni arheolozi su uzeli teoriju sociologa Karla Marksa (1818—1883) da je klasni sukob bio uzrok društvenih promena.[20] Po ovome su slični marksističkim arheolozima, a i sama marksistička arheologija je nastala zbog postprocesne paradigme. Manjina arheologa poput Džulijana Tomasa su izneli da ljudska agencija nije koristan koncept prilikom proučavanja prošlih društava i time su prihvatili poziciju kulturnog determinizma.[21]

Marginalizovane arheologije[uredi | uredi izvor]

Postprocesni arheolozi stavljaju akcenat na podsticanje marginalizovanih grupa da se uključe u arheologiju.

Feministička arheologija[uredi | uredi izvor]

Tokom 1960-ih i 1970—ih godina je u okviru rodne arheologije nastala feministička arheologija kao posledica drugog talasa feminizma. Ova arheologija tvrditi da su žene u arheološkoj hronici bile zanemarene od strane arheologa, koji su većinom do tada bili muškarci.[22]

Kritika[uredi | uredi izvor]

U svom članku iz 1987. godine "Procesna arheologija i radikalna kritika" (engl. Processual Archaeology and the Radical Critique), Titoti K. Earl i Robert V. Preukel su ispitali postprocesnu "radikalnu kritiku" procesualizma, i priznajući da je pokret imao neke vrline i označio neke važne trenutke, autori su došli do zaključka da u celini postprocesni pristup ima mnogo mana zato što ne može napraviti eksplicitnu metodologiju.[23]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Johnson 1999. str. 98–99.
  2. ^ Johnson 2010. str. 105.
  3. ^ Trigger 2007. str. 451–452.
  4. ^ a b Johnson 1999. str. 102.
  5. ^ Johnson 1999. str. 103.
  6. ^ Trigger 2007. str. 467.
  7. ^ Miller 1984. str. 38.
  8. ^ Miller and Tilley 1984. str. 2.
  9. ^ Hodder, Ian (1984). „Archaeology in 1984”. Antiquity. 58: 25—32. 
  10. ^ Johnson 1999. str. 102.
  11. ^ Knapp, B. 1988.
  12. ^ Pearson, Mike Parker. 1984:61.
  13. ^ Trigger 2007. str. 463.
  14. ^ Leroi-Gourhan 1964.
  15. ^ Trigger 2007. str. 464.
  16. ^ Hodder 1984.
  17. ^ Hodder 1990.
  18. ^ a b Johnson 1999. str. 104.
  19. ^ Johnson 1999. str. 105.
  20. ^ Trigger 2007. str. 469.
  21. ^ Thomas 2000. str. 149–150.
  22. ^ Lucy 1997. str. 153.
  23. ^ Earle and Preucel 1987.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Monografije
  • Hodder, Ian (ed) (1982). Symbolic and Structural Archaeology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03550-7. 
  • Hodder, Ian (1990). The Domestication of Europe: Structure and Contingency in Neolithic Societies. Oxford: Blackwell. 
  • Hodder, Ian (ed) (2001). Archaeological Theory Today. Cambridge: Polity. ISBN 978-0-7456-2269-9. 
  • Hodder, Ian and Hutson, Scott (2003). Reading the Past: Current Approaches to Interpretation in Archaeology (3rd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52884-9. 
  • Leroi-Gourhan, André (1964). Les Religions de la Préhistoire. Paris: Presses Universitaires de France. 
  • Johnson, Matthew (1999). Archaeological Theory: An Introduction. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20296-7. 
  • Miller, Daniel and Tilley, Christopher (1984). Ideology, Power and Prehistory. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Renfrew, Colin and Bahn, Paul (2004). Archaeology: Theories, Method and Practice (Fourth Edition). London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-28441-4. 
  • Trigger, Bruce G. (2006). A History of Archaeological Thought (Second Edition). New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60049-1. 
Naučni članci
  • Earle, Timothy K.; Preucel, Robert W. (1987). „Processual Archaeology and the Radical Critique”. Current Anthropology. Chicago. 28 (4): 501—538. doi:10.1086/203551. 
  • Hodder, Ian (1984). Miller and Tilley, ur. „Burials, houses, men and women in the European Neolithic”. Ideology, Power and Prehistory. Cambridge: Cambridge University Press: 51—68. 
  • Miller, Daniel (1984). Miller and Tilley, ur. „Modernism and suburbia as material ideology”. Ideology, Power and Prehistory. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Leach, E. R. (1973). Colin Renfrew), ur. „Concluding address”. The Explanation of Culture Change: Models in Prehistory. London: Duckworth. 
  • Lucy, Sam (1997). Moore, J; Scoot, E., ur. „Housewives, warriors and slaves? Sex and gender in Anglo-Saxon burials”. Invisible People and Processes: Writing Gender and Childhood into European Archaeology. London and New York: Leicester University Press: 150—168. 
  • Thomas, Julian (2000). M. B. Schiffer, ur. „Reconfiguring the social, reconfiguring the material”. Social Theory in Archaeology. Salt Lake City: University of Utah Press: 143—155. 
Na srpskom
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Постпроцесна_археологија&oldid=27674231”