Pseće srce

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pseće srce (rus. Собачье сердце) je roman ruskog pisca Mihaila Bulgakova. Satira Novog sovjetskog čoveka napisana je 1925. na vrhu NEP perioda, kada je komunizam slabio u Sovjetskom Savezu.[1] Ona se generalno tumači kao alegorija komunističke revolucije i kao „pogrešan pokušaj revolucije da se čovečanstvo radikalno promeni.”[2] Njegovo objavljivanje je prvobitno bilo zabranjeno u Sovjetskom Savezu, ali cirkulisao je u samizdatu. Zvanično je objavljen u Rusiji 1987. godine. To je jedna od Mihail Bulgakovih najomiljenijih priča koja ističe psa lutalicu koji se zove Šarik koji poprima ljudski oblik. Predstavlja aljkavu i narcisoidnu inkarnaciju Novog sovjetskog čoveka. Roman je postao kulturni fenomen u Rusiji i predmet kritičke rasprave. Napisan je na ruskom i italijanskom jeziku i potom adaptirana na engleski jezik kao igra i opera.[3][4][5]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Knjiga je bila odbijena za objavljivanje 1925. delom i zbog uticaja Lav Kamenjeva, jednog od vodećih funkcionera ctranke. Bulgakov je kasnije napisao predstavu na osnovu priče 1926. godine za Moskovsko umetničko pozorište. Međutim, predstava je otkazana nakon što su rukopisi i kopije konfiskovani od strane tajne policije, ili OGPU-a. Na kraju je Maksim Gorki intervenisao da se rukopis vrati.

Priča ima sličnosti sa Faustom, Frankenštajnom i Ostrvom doktora Moroa. Objavljena je u Sovjetskom Savezu tek 1987. godine, više od 60 godina nakon njegovog kraja, ali je ranije bila dostupna ruskim čitaocima kao samizdat. Objavljena je na engleskom 1968. godine, od strane Harvil presa, u prevodu Mičaela Glenija.

Pravi životni prototip za profesora Preobraženskija moguće da je bio ruski hirurg Serž Voronof. On je bio poznat po eksperimentima sa implantacijom ljudskih testisa sa životinjskim i štitnih žlezda, mada su postojali i drugi koji su radili sličan posao.

Zaplet[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Moskva, 1924. Dok je bio u potrazi za nekim smećem, jednog zimskog dana psa lutalicu je pronašao kuvar i hteo da ga sluva u ključaloj vodi. Ležaći usamljen na prolazu vrata, preplavljen u samosažaljenju, pas je čekao svoj kraj. Na njegovo iznenađenje, hirurg Filip Filipovič Preobraženski (čije ime znači „onaj koji transformiše ili transfigurše”) stiže i nudi psu komad kobasice. Presrećan, pas prati Filipa do njegovog stana i tu dobija ime Šarik. To je bilo ironično, jer 'Šarik' se koristi da opiše razmaženo obično čistokrvnog psa.

U kući, Šarik je upoznavao doktor Preobraženskovo domaćinstvo, koje je uključivalo doktora Ivana Arnoldovič Bormentala, profesorovog studenta i štićenika i dve ženske sluškinje Zinajde Prokofevnu i Darju Petrovnu Ivanovu. Uprkos profesorovim anti-komunističkim stavovima, njegov čest medicinski tretman, vođstvom RCP-a, ga je činio nedodirljivim. Kao rezultat toga, on je odbijao da smanji svoj sedmosobni stan i tretirao boljševike, u komitetu na čelu sa Sčvoderom, sa otvorenim prezirom. Impresionirani njegovim novim gospodarom, Šarik lako staje u ulogu „psa za gospodu”.

Nakon nekoliko dana, jedan od sluga počinje da šeta Šarika kroz Moskvu. Doteran u svojoj novoj kragni, Šarik je bio ravnodušan za pse lutalice koje su prolazili mimo njega. Nakon poboljšanja profesorovog zdravlja, profesor na kraju otkriva svoje prave namere za Šarika. Kako je laboratorija bila spremna, on naređuje da Šarik bude zaključan u kupatilu.

Šarik, koji je kipeo, kuje zaveru kako da ponovo uništiti profesora. Vrata se otvaraju i Šarika počnu vući za vrat do laboratorije. Bio je pod sedativima i operacija je mogla da počne. Kako je Bormetail pomagao, profesor je počeo da izvršava trepamaciju Šarikove lobanje i da mu daje ljudsku hipofizu. Šarikov torzo je bio otvoren i tu su mu dati ljudski testisi. Ovi organi su sečeni bili od Klim Grigorijeviča Čugunkina- ubijenim u tuči recidivističkih lopova, alkoholičara i nasilnika. I samo ponovljene injekcije adrenalina sprečile su smrt psa na operacionom stolu.

Priča se menja iz Šarikove perspektive u perspektivu Bormentaila uz belešu o slučaju, a onda konačno do perspektive treće osobe.

Nakon operacije, tokom nedelje, domaćinstvo se zaprepastilo kao se Šarik počeo pretvarati u neverovatno zapuštenog i na prvi pogled primitivnog čoveka. Nakon izgradnje saveza sa Sčvonderom, bivši pas potvrđuje apsurdni rad pod nazivom „Poligraf Poligrafovič Šarikov”.

Profesor i Blumental strpljivo pokušavaju da nauče Šarika osnovne stvari. Umesto toga, Šarikov se ruga relikviji diktature. On insistira da je bolje da se ponaša „prirodno”. Kao rezultat toga, Šarikov psuje pred ženama, odbija da se obrije, oblači i jede kao potpuni slob.

U međuvremenu, Šarikov postepeno pretvara profesorov život u pakao. Jednog dana, on je slučajno okreće slavinu dok juri mačku. Zaključanih vrata kupatila i u nemogućstvu da ih otključa, ceo stan je bio poplavljen. Kasnije bude uhvaćen kako pokušava da seksualno zlostavlja jednu od ženskih sluškinja. Besan, Blumental više puta udara Šarika i prisiljava ga da se izvini. Besan Šarikov napušta stan i odlazi na nekoliko dana.

Kasnije, Blumental moli profesora da dobije dozvolu da ubije Šarika sa dozom arsena, nazivajući ga „čovkom sa srcem psa”. Profesor je bio užasnut i naredio Blumentalu da ne „kleveti psa”. Objašnjava da su delovi ljudskog tela, koji su bili od pijanca, beskućnika sa boljševičkim simpatijama, odgovorni za sve Šarikove nedostatke. Bormental onda predlaže da doktor ponovi operaciju, koristeći telo genija. Profesor ponovo odbija, objašnjavajući da je je operacija trebalo da poboljša ljudsku rasu. Razbijenih bivših verovanja, profesor priznaje da bilo koja žena, niske klase, može da rodi genija i da je eugenika stoga gubljenje vremena. U zaključku, profesor odbija da da dozvolu za Šarikovo ubistvo ili da vrši operaciju, koja bi ga lako ubila.

Ubrzo nakon toga, Šarik se vraća objašnjavajući da mu je odobren posao od strane Sovjetske države. Provodio je dane tako što je davio mačke. Partija, kaže on, pretvara ih u jeftine bunde za radničku klasu. Ubrzo Šarik dovodi kući ženu saradnika, koje je priznaje profesora kao svog supruga.

Umesto da imaju svoju sobu, kako je Šarik zahtevao, profesor uzima ženu po strani i objašnjava da je Šarik, kao proizvod laboratorijskog eksperimenta, pošao naopako. Žena je rekla da Šarik bio povređen od borbe sa admiralom Belih Aleksandrom Kolčakom, u Sibiru. Nakon saznanja istine, ona ostavlja domaćinstvo u suzama. Prepun mržnje, Šarikov se zaklinje da će joj obezbediti otkaz. Opet Blumental je prebio Šarika i naterao ga da obeća da neće raditi ništa slično.

Narednog dana, visoki zvaničnik stranke, strpljiv i dobar prijatelj profesora Preobraženskog, Petar Aleksandrovič stiže i obaveštava profesora da ga je Šarik odao tajnoj policiji, ili ČEKA. Objašnjavajući da se ništa neće desiti sa njim zbog državnog nepoverenja u Šarika, zvanična partija odlazi. Kada se Šarikov vratio, profesor i Blumental su mu naredili da trajno napusti stan. Umesto toga, Šarik odbija i privlači revolver. Razbesneli, profesor i Blumental su krenuli da ga napadaju.

Te noći, zlokoban tišina vladala je u stanu i svetla su ostala upaljena mnogo nakon što se otišlo da se spava. U danima koji su sledili, profesor i Blumental izgledali su mnogo opušteniji nego u bilo koje vreme pre dolaska Šarika. Konačno, policija je došla u pratnji od strane Sčvondera.

Imajući nalog za pretres, oni zahtevaju da profesor i Blumental daju Šarika na hitno hapšenje. Bez treptaja, profesor naređuje Bormentalu da pozove Šarika, koji se menja nazad u psa. Profesor objašnjava promenu kao prirodni fenomen, iako im je bilo očigledno da su oni možda jednostavno preokrenuli operaciju. Policija je pošla natrag uvideći apoplektičnog Šarika.

Kao posledica, potpuno kao pas, Šarik blaženo nastavlja svoj status kao pas za gospodu. Međutim, u okončanju knjige opisuje se profesor kako donosi kući ljudski mozak i uklanja hipofizu. Ovo možda ukazuje da Šarik zadržava neke uspomene na svoje vreme kao čovek, ili da je Filip nameravao da sprovede sličan eksperiment.

Teme[uredi | uredi izvor]

Roman je tumačen i kao satiru na račun komunističkih pokušaja da se stvori Novi sovjetski čovek i kao kritika eugenike. Opšteprihvaćeno tumačenje je da je Bulgakov pokušavao da pokaže sve nedoslednosti sistema u kojem je Šarik, kao čovek sa inteligencijom psa, mogao postati važan deo. Šarik se predstavlja kao „reinkarnacija odbojnog proletera”, a profesor predstavlja „hiperboličnu viziju buržoaskog sna”, prema Dž.A.E. Kertisu.

Imena su bila uočljivo shvaćena u priči. Preobraženski, ime, potiče od ruske reči za „preobraženja”. „Šarik” je zajednički naziv za sve pse u Rusiji.

Ime i patronimik „Poligraf Poligrafovič” podseća na tradiciju besmislenih, dvostrukih imena u ruskoj literaturi koja sežu do Nikolaja Gogolja, junaka Akakii Akakievich u „Šinjelu”. Ime je takođe satira o novim imenovanju konvencija u ranom Sovjetskom Savezu. Ipak, naziv je odabran prema staroj ruskoj tradiciji za „svetodavni kalendar”, sa imendanom Poligrafa, 4. marta.

Ime davaoca ljudskih implantata, alkoholičara i skitnice, je Čugunkin („čugun” je liveno gvožđe) koji se može posmatrati kao parodija na ime Staljina („Stal” je čelik).

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Komična opera, Ubistvo druga Šarika, Vilijama Bergsma (1973), zasniva se na delovima priče. Priča je režirana na italijanskom 1976. godine kao -{Cuore di cane]_ u kojoj je glumio Maks von Sidov kao Preobraženski.

Veoma popularan 1988 sovjetski film, Sobachye Serdts, je režiran (u sepiji) od strane Vladimira Bortkoa. Glavne sekvence u filmu su bile iz neprirodno niske tačke gledišta psa.

U 2007. godini, Guerilla Opera izvela je premijeru „Pseće srce” kao nova opera u sastavu Rudolfa Rojahna, u režiji Sali Stunkel. U 2010. godini, drugu je režirao Kopelan Vudruf.

U 2010. De Nederlandse Opera izvela je premijeru „Pseće srce” kao nove operu u sastavu Aleksandaa Raskatova, u režiji Simon EmSiBurneija. Ponovo je izvedena od strane Opéra de Lyon u januaru 2014. godine.

U martu 2011. godine, „Pseće srce” ppredstavljen je na Univerzitetu u Lidsu, u režiji Džejmsa Ahearne i Beaumonta.

Nova muzička adaptacija „Psećeg srca” je razvijena u Australiji i premijerno je prikazana u maju. Napisana od strane Džim EmSiGratha, sastavljena od Marka Robertsona i režiran od strane Nika Birna.

Greške pri prevodu[uredi | uredi izvor]

U Majkl Glenijevom engleskom prevodu, kada Preobraženski pita Šarika šta su on i njegovi saradnici radili sa mrtvim mačkama, on odgovara: „Oni idu u laboratoriju, gde su ih napravave u protein za radnike”. U originalnom ruskom tekstu (kao i u Vladimir Bortkovom filmu) Šarikov odgovor je bio: „Oni će biti krznene ogrlice na kaputima, a radnici će ih kupiti kao veverice”. Ovde je reč bélok pogrešno preveden (belok, ruski genitiv množine za belka (veverica)) za belók (proteina). Ove reči se razlikuju samo u naglasku koji obično nije obeležen u pisanom ruskom i oba su homografički shvaćena kao belok (Belok), u većini knjiga.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cornwell, Neil; Nicole Christian (1998). Reference Guide to Russian Literature. Taylor & Francis. str. 103. ISBN 978-1-884964-10-7. 
  2. ^ Haber, Edythe C. (1998). Mikhail Bulgakov: The Early Years. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-57418-2. 
  3. ^ Schoofs, Mark (20. 5. 2008). „In Moscow's Metro, a Stray Dog's Life Is Pretty Cushy, and Zoologists Notice”. The Wall Street Journal. Dow Jones. str. A1. Pristupljeno 20. 5. 2008. 
  4. ^ Serebriakov, Alexandr. „Sobačьe serdce kak zerkalo russkoй kontrrevolюcii”. Scepsis.ru. Pristupljeno 20. 5. 2008. 
  5. ^ Yankova, Tatiana. „Avtor i geroй v "Sobačьem serdce"”. Scepsis.ru. Pristupljeno 20. 5. 2008. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pseće srce na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Псеће_срце&oldid=26984139”