Ratovi ruža

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ratovi ruža
Deo
Apokrifna scena iz Šekspirove istorijske drame Kralj Henri VI, gde pristalice rivalskih frakcija biraju crvene ili bele ruže
Apokrifna scena iz Šekspirove istorijske drame Kralj Henri VI, gde pristalice rivalskih frakcija biraju crvene ili bele ruže
Vreme: 14551485.
Lokacija: Engleska, Vels, Kale.
Uzrok rata:
Rezultat: Osnivanje dinastije Tjudor
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
White Rose Badge of York.svg Dinastija Jork Red Rose Badge of Lancaster.svg Dinastija Lankaster
Zapovednici
Ričard Plantagenet
Edvard IV
Ričard III
Henri VI
Edvard Vestminsterski
Henri VII
Jačina
Gubici
{{{podaci}}}
Rat ruža
1. Sent AlbansBlor HitLudford BridžNortemptonVejkfildMortimers Kros2. Sent AlbansTautonHedžli MurHeksamEdžkot MurLoskot FildBarnetTevkesberiBosvortStouk Fild

Ratovi ruža, vođeni između 1455. i 1485. godine, bili su isprekidan građanski rat koji se vodio oko engleskog prestola između sledbenika dinastije Lankaster i dinastije Jork. Obe dinastije bile su ogranak kraljevske kuće Plantagenet, vukući svoje poreklo od engleskog kralja Edvarda III.

Naziv Ratovi dveju ruža nije bio korišćen u to vreme, ali njegov naziv nastao je naknadno budući da su se suprotstavljene strane u ratu predstavljale ružama crvene i bele boje. Crvena boja ruže je bila boja dinastije Lankaster, a bela boja ruže je bila boja dinastije Jork. Naziv je ušao u opštu upotrebu tokom 16. veka na temelju scene iz Šekspirove drame „Henri VI“ gde suprotstavljene strane u drami izaberu različito obojene ruže. Iako su se ruže povremeno koristile kao simboli tokom rata, ipak se većina učesnika služila grbovima svojih feudalaca.

U Ratovima dveju ruža učestvovalo je zemljoposedničko plemstvo i vojska njihovih vazala. Biti pobornik jedne od zavađenih dinastija umnogome je zavisilo od bračnih ili rodbinskih veza između porodica, obećanih feudalnih titula i dodela zemljoposeda. Tako je vođa dinastije Lankaster jedno vreme imao titulu grofa od Ričmonda, a vođa dinastije Jork titulu grofa od Kembridža. Dinastija Lankaster većinu saveznika je našla na severu i zapadu zemlje, dok je Jorku potpora stizala uglavnom s juga i istoka.

Uzroci sukoba[uredi]

Bela ruža kuće Jork
Crvena ruža kuće Lankaster

Uzroci sukoba nalazili su se u suparništvu između dva ogranka dinastije Plantagenet, dve dinastičke kuće Lankaster i Jork, a koje je počelo padom engleskog kralja Ričarda II kojeg je s vlasti srušio njegov bratanac Henri Bolingbrouk, vojvoda od Lankastera, 1399. godine, a koji je bio unuk Edvarda III po njegovom trećem sinu Džonu od Gaunta. Kako je krunu Edvarda III trebao prema redu prvenstva da nasledi drugi sin Lajonel, vojvoda od Klarensa, pobornici kuće Jork smatrali su da, po toj osnovi, kući Jork pripada jače pravo na engleski presto. Stoga je pravo Henrija Bolingbrouka (kasnije krunisanog kao Henrik IV) na engleski presto, prema mišljenju pobornika kuće Jork, stajalo na vrlo slabim temeljima. Vladavinu Lankastera pobornici Jorka su trpeli sve dok na vlast nešto kasnije nije došao izrazito nepopularani i duševno bolesni kralj Henri VI. Međutim, unutar tog razdoblja bilo je nekoliko ustanaka, koji su ugušeni, a u kojima su Jorkisti isticali svoje pravo na krunu.

Henri IV
Henri V

Počeci sukoba[uredi]

Kada je 1413. umro kralj Henrik IV nasledio ga je njegov sin i naslednik Henri V koji je bio veliki vojnik i koji je postigao velike vojne uspehe protiv Francuske u Stogodišnjem ratu koji su ga učinili popularnim vladarem, što mu je omogućilo da ojača položaj Lankastera u odnosu na kuću Jork.

Henri V vladao je kratko, a 1422. nasledio ga je duševno bolesni i nesposobni sin Henri VI koji je bio okruženim nepopularnim regentima i savetnicima. Najpoznatiji među njima su bili Edmund Bofort, drugi vojvoda Samerseta i Vilijem de la Poul, prvi vojvoda od Safoka, koji je bio okrivljen za loše vođenje vojnih operacija protiv Francuske u Stogodišnjem ratu.

Henri VI, kralj Engleske i Francuske

Tokom vladavine Henrija VI, svi raniji teritorijalni dobici i engleske vojne pobede u Francuskoj (za vreme Henrija V) bile su anulirane i izgubljene. Henrija VI su doživljavali kao slabog kralja. Povrh toga, on je patio od povremenih nastupa duševne bolesti koju je veronatno nasledio od svog dede Karla VI Ludog. Kako su pripadnici kuće Jork smatrali da je Henri VI nesposoban za vladavinu počeli su da postavljaju pitanje njegovog legitimiteta kao kralja i da ističu svoje pravo na krunu na osnovu porekla od već spomenutog Lajonela od Klarensa, drugog sina kralja Edvarda III Plantageneta.

Neslaganja na dvoru odražavala su se u celoj državi, gde je jačao partikularizam plemstva, a plemićke porodice ulazile su u sukobe zbog privatnih sukoba pri čemu su određene porodice jačale i pokazivale sve manje poštovanja prema dvoru i vlasti kralja. To doba je zapamćeno po mnogim privatnim ratovima vođenim među porodicama što je stvorilo anarhičnu situaciju u zemlji i konačno pobunu protiv Henrija VI. U ove sukobe naročito su bili uključeni vojnici poražene engleske vojske u Francuskoj.

Rastuće društveno nezadovoljstvo, otimanje hrane stanovništvu od strane plemića s privatnim vojskama, te korupcija na dvoru Henrija VI, stvorili su klimu za izbijanje građanskog rata.

Tokom 1453. Henri VI je doživeo prvi od nekoliko nastupa duševne bolesti, pa je tokom novonastale situacije imenovano Regentsko veće, na čelu sa moćnim i popularnim Ričardom Plantagenetom, vojvodom od Jorka kao Lordom Protektorom. Ričard je uskoro politički i fizički pasivizirao Lankastere na dvoru. Nakon što se Henri VI 1455. oporavio, Ričard je isteran sa dvora na nagovor Henrijeve žene Margarete Anžujske.

’’’Margareta od Anžuja’’’

Oružani sukobi[uredi]

Kako je Henri VI bio slab vođa, moćna, energična i agresivna kraljica Margareta Anžujska postala je faktični vođa lankasterskog klana. Margareta je izgradila savez protiv Ričarda od Jorka koji je bio prisiljen da mu se vojno suprotstavi, što je dovelo 1455. do prve bitke u ratu dveju ruža, prve bitke kod Sv. Albansa koja je označila početak glavnog razdoblja oružanog sukoba u Ratovima dveju ruža između 1455. i 1489.

Sv. Albans

Ričard, vojvoda od Jorka vodio je male vojne snage prema Londonu i sa Henrijevim snagama susreo se kod Sv. Albansa, severno od Londona. 22. maja 1455. gde se odigrala relativno mala prva bitka kod Sv. Albansa, ali je bila prvi otvoreni sukob građanskog rata. Cilj Ričarda je bio tobože ukloniti “loše Henrijeve savetnike”. Rezultat je bio lankasterski poraz. Nekoliko istaknutih lankasterskih vođa je poginulo, a kuća Jork i njihovi saveznici vratili su svoj uticaj, i neko vreme se činilo da su obe sukobljene strane šokirane bitkom koja se odigrala i činili su sve da bi se pomirile nastale političke razlike.

U trenucima kada je Henri VI trpio drugi nastup svoje duševne bolesti, Jorkisti su ponovo imenovali Lorda Protektora, a Margareta je bila gurnuta po strani zaokupljena negovanjem muža. Nakon prve bitke kod Sv. Albansa kompromis između sukobljenih strana imao je određeni uspeh, a Jorkisti su do Henrijeve oporavka imali dominantnu ulogu u regentskom veću.

No problemi koji su uzrokovali sukob uskoro su se ponovno pojavili, a posebno nerazjašnjeno pitanje ko će naslediti Henrija na prestolu, Ričard, vojvoda od Jorka ili Henrikov sin Edvard. Margareta je odbijala da prihvati bilo koje rešenje koje bi njenom sinu oduzelo pravo na nasledstvo. Samo vojna premoć kuće Jork održavala je „status quo“ na dvoru. No državne poteškoće i loša pozicija na spoljnopolitičkom planu učinili su svoje. Kralj i kraljica, da bi zaštitili svoju poziciju prvi puta su u engleskoj istoriji uveli su novačenje u vojsku. U međuvremenu Jorkistu Ričardu Nevilu, grofu od Vorvika (kasnije nazvanom „Kingmejker") rasla je popularnost u Londonu, naročito kod snažno rastućeg trgovačkog staleža.

Dvorac Ludlou

Neprijateljstva su se nastavila septembra 1459, u bici kod Blor Hita u Stafordširu, kada velika lankasterska vojska nije uspela da spreči Jorkiste predvođene lordom Silezberijem da se spoje sa drugim snagama Jorka u Dvorcu Ludlou.

Dvadesetak dana posle odigrala se sledeća bitka kod Ludford Bridža u kojoj su snage Lankastera odnele pobedu. Ričard od Jorka, Salizberi i grof od Vorvika su nakon bitke morali da pobegnu prema Kaleu. Kuća Lankaster je tada potpuno preuzela sveukupnu kontrolu, a Jorkisti su između 1459. i 1460. počeli seriju napada iz pravca Kalea na englesku obalu izazivajući pri tome haos i nered. 1460. Ričard od Jorka, Salizberi i Vorvik izvršili su invaziju Engleske, i brzo našli saveznike u Kentu i Londonu, gdje su i ranije uživali široku podršku. U tome ih je podržao i papski izaslanik, te su tako ohrabreni i vojno ojačani marširali na sever. Henri VI je vodio vojsku na jugu dok je Margareta sa sinom princom Edvardom ostala na severu. Bitka kod Nortemptona koja se odigrala 10. jula 1460. i pretrpljeni poraz bili su katastrofa za kuću Lankaster. Vojska Jorkista predvođena grofom od Vorvika, zbog izdaje u lankasterskim redovima, teško je porazila vojsku Lankastera, pri čemu je bio zarobljen kralj Henri VI i odveden kao zatvorenik u London Tauer.

Zakon o saglasnosti[uredi]

Ohrabreni ovim velikim vojnim uspehom, Jorkisti su sada otvoreno istakli svoje pravo na presto. Vojska Jorkista ušla je u London na čelu sa Ričardom od Jorka sa ceremonijom koja je obično priličila vladaru. Parlament se bio okupio i Ričard od Jorka je istakao svoje pravo na presto. Ali njegovi najveći saveznici lordovi Vorvik i Selizberi nisu se slagali sa njegovim zahtevom parlamentu. Oni u ovom trenutku nisu imali nameru da potpuno uklone Henrija nego ukloniti samo njegove uticajne savetnike iz klana Lankaster.

Sledeći dan Ričard od Jorka je kao dokaz svog prava izneo detaljna rodoslovlja svoje porodice koja upućuju na to da on vuče poreklo od Lajonela od Klarensa, drugog sina Edvarda III. Parlament je pristao da uzme u razmatranje njegov zahtev, ali je ipak izglasao da Henri VI treba da ostane kralj. Kompromis je postignut u oktorbu 1460. donošenjem Zakona o saglasnosti (The Act of Accord), koji je propisao da će nakon Henrijeve smrti Ričard od Jorka naslediti krunu i oduzeo je pravo nasledstva Henrijevom sinu Edvardu. Ričard od Jorka je prihvatio ovaj kompromis. On mu je dao mnogo od onoga što je i sam tražio, a posebno je bilo važno da je za Henrijeva života dobio položaj Zaštitnika kraljevstva što mu je davalo moć upravljanja u Henrijevo ime. Henrijeva žena Margareta je zajedno sa sinom Edvardom bila izgnana iz Londona. ‘’Zakon o saglasnosti’’ je bio neprihvatljiv za pobornike Lankastera, koji su se okupili oko Margarete i na severu Engleske okupljali veliku vojsku.

Ričard od Jorka zajedno sa lordom Salizberijem napustio je pred kraj 1460. London kako bi utvrdio svoje položaje prema lankasterskim snagama na severu, koncentrišući se blizu grada Jorka. Ričard od Jorka je predvodio odbrambene položaje pored dvorca Sandal blizu Vejkfilda na Božić 1460. Iako lankasterska vojska predvođena Margaretom brojem dvostruko nadmašivala Ričardove snage 30. decembra 1460., Ričard je zapovedio napuštanje dvorca i napad svim snagama. Njegova vojska u bici je razdvojena i potpuno poražena. Ova bitka je kasnije nazvana bitkom kod Vejkfilda. Ričard od Jorka, Salizberi i mlađi Ričardov 17-godišnji sin poginuli su u bici. Margareta je zapovedila da se glave sve trojice istaknu na ulazu u Jork.

Edvard IV[uredi]

Edvard IV

Zakon o saglasnosti i događaji kod Vejkfilda su 18-godišnjeg Ričardovog najstarijeg sina Edvarda, grofa od Marča, učinila vojvodom od Jorka i prestolonaslednikom. Salizberija je nasledio grof od Vorvika kao najveći zemljoposednik u Engleskoj. Margareta je nakon tih događaja otputovala u Škotsku kako bi pregovarala o mogućoj škotskoj pomoći. Marija, kraljica Škotske je pristala da vojno pomogne Margareti pod uslovom određenih teritorijalnih koncesija i pod uslovom udaje njene ćerke za Henrijevog i Margaretinog sina Edvarda. Margareta je pristala na te uslove.

Edvard od Jorka je u međuvremenu pristigao sa svojom vojskom iz Velsa i porazio vojsku Lankastera u bici kod Mortimers Krosa u Herefordširu. Margaret se sa svojom vojskom kretala prema jugu uz put pljačkajući i pustošeći zemlju. U Londonu grof od Vorvika nije uspeo prikupiti vojsku za sukob sa Margaretom, te joj se bez Edvarda nije mogao suprotstaviti nadomak Londona u drugoj bici kod Sv. Albansa. Margareta je u toj bici izvojevala glatku i po svemu sudeći presudnu pobedu nad snagama Jorka. Snage Jorka su pobegle i napustile London te iza sebe ostavile čak i zatočenog kralja Henrija VI, kog su neozleđenog pronašli pod jednim drvetom.

Kako su snage Lankastera napredovale prema jugu, u Londonu je rastao strah od odmazde, a širile su se glasine da će grad biti opljačkan. Stanovništvo Londona je zatvorilo gradske ulaze i odbilo da Margaretinoj vojsci dostavi hranu, pa je usledila pljačka okolnih krajeva, Hertfordšira i Midleseksa. U međuvremenu Edvard od Jorka je napredovao prema Londonu sa zapada gde je udružio snage s poraženim grofom od Vorvika što se poklipilo sa Margaretinim povlačenjem prema Danstejblu. To je omogućilo Edvardu od Jorka i grofu od Vorvika da uđu s vojskom u London gde su oduševljeno dočekani i dobili opremu i novac.

Nakon smrti njegova oca Ričarda i mlađeg brata u bici kod Vejkfilda i nakon ulaska u London. Edvardovi apetiti su se povećali i on je za sebe počeo zahtevati englesku krunu bez ikakvih uslova. Edvard je sada trebao neki autoritet koji će potvrditi njegove aspiracije, pa je londonski biskup tražio od stanovnika Londona mišljenje o tome na što su navodno stanovnici Londona odgovorili povicima “Kralj Edvard!”. To je ubrzo potvrdio i Parlament pa je Edvard bio neslužbeno krunisan u ubrzano pripremljenoj ceremoniji u Vestminsterskoj opatiji uz veliko slavlje. Osnovni argument Parlamenta za prihvaćanje Edvarda za kralja je bilo to što se Margareta pobunila protiv zakonitog naslednika krune, pokojnog Ričarda od Jorka, pa je stoga bio prekršen Zakon o saglasnosti. Ali situacija na terenu je nalagala Edvardu da će svoje krunisanje morati da potvrdi na bojnom polju.

Stoga su Edvard i grof od Vorvika krenuli na sever, predvodeći veliku vojsku i kod Tautona se susreli sa isto tako impresivno velikom lankasterskom vojskom predvođenom kraljicom Margaretom. Bitka kod Tautona, pokraj Jorka, bila je do tada najveća bitka Ratova dveju ruža. Procenjuje se da je u bici učestvovalo 40.000 – 80.000 ljudi i u jednom danu (koliko je bitka trajala) poginulo je preko 20.000 ljudi. U bici kod Tautauna pobedu su izvojevali Edvard i njegova vojska. Vojska Lankastera bila je desetkovana a većina njihovih vojskovođa je poginula. Henri VI i njegova žena Margareta koji su za vreme bitke bili u Jorku, kada su čuli za rezultat bitke pobegli su na sever. Većina lankasterskih plemića prisegnula je na vernost Edvardu. Nakon bitke Edvard je krenuo prema Jorku gde su još uvek bile istaknute odsečene glave njegovog oca i mlađeg brata koje je zamenio glavama omrznutih lankasterskih vođa.

Beg Henrija VI i vladavina Edvarda IV[uredi]

Henri VI i Margareta pobegli su prema Škotskoj gde su ih primili na dvoru Džejmsa III od Škotske, odakle su neuspešno pokušali napad na Karlisleja kasnije iste godine.

Zvanično krunisanje Edvarda IV dogodila se u junu 1461. gde je oduševljeno prihvaćen kao novi kralj Engleske. Edvard IV je nakon toga vladao u relativnom miru sledećih desetak godina.

Godine 1464. došlo je prvih ustanaka poraženih lankasterskih plemića. Da bi ih suzbio Edvard IV je morao angažovati znatne snage. Najjači sukobi odigrali su se u bitkama kod Hedžli Mura 25. aprila i Heksama 15. maja u kojima su Edvardove snage izvojevale pobede. Oba neuspešna ustanka bila su pod vodstvom Džona Nevila, prvog markiza od Montagua, inače brata velikog Edvardovog saveznika, grofa od Vorvika. Godine 1465. na severu, Edvard IV je uspeo da zarobi svog prethodnika Henrija VI, zatočio ga u London Tauer i postupao sa njim prilično blago.

Razdoblje od 1467. do 1470. je bilo označeno zahlađenjem odnosa i političkim sukobom između Edvarda i njegovog mentora i velikog dotadašnjeg saveznika, moćnog Ričarda Nevila, grof od Vorvika. Bilo je nekoliko uzroka za ovaj sukob a jedan je bio što se Edvard 1464. potajno, (protivno grofovim savetima i željama da oženi pripadnicu francuske kraljevske porodice zbog savezništva sa Francuskom), oženio sa udovicom Elizabet Vudvil, i omogućio rođacima svoje nove supruge veliki uticaj na vlast, čak dajući prednost na dvoru Vudvilovima pred Vorvikom. Drugi faktori za ovaj sukob bili su Edvardove želje za savezništvo sa Burgundijom a ne sa Francuskom i nevoljnost Edvarda da omogući kćerima grofa od Vorvika da se udaju za Edvardovu braću Džordža i Ričarda III. Nadalje, Edvardova opšta popularnost je u to doba već polako iščezavala zbog uvođenja viših poreza i narasle korupcije i bezakonja.

Dvorac Midleham

Godine 1469. grof od Vorvika urotio se protiv Edvarda i dobrog saveznika. Sa Edvardovim bratom Džordžom okupio je vojsku nezadovoljnika koja je Edvarda IV porazila u bici kod Edžkot Mura. Pri tome je Edvard zarobljen i zatočen u dvorcu Midlhem u Jorkširu. Grof od Vorvika je, prethodno ga zarobivši, zapovedio pogubljenje kraljičinog oca, Ričarda Vudvila, prvog grofa Riversa. Nakon toga prisilio je Edvarda da sazove parlament u Jorku na kojem će Edvard biti proglašen nezakonitim kraljem, a krunu bi preuzeo Edvardov brat Džordž, vojvoda od Klarensa, u zemlji u kojoj su vladali metež i anarhija. Edvard IV je u međuvremenu uspeo pozvati na lojalnost svoga brata Ričarda III, vojvodu od Glostera i veliku većinu plemića. Ričard III je okupio značajnu vojsku, porazio grofa od Vorvika u bici kod Loskot Filda 12. marta 1470. i na čelu vojske oslobodio Edvarda iz zatočeništva.

Kratki povratak Henrija VI na vlast[uredi]

Grof od Vorvika i Edvardov brat Džordž, vojvoda od Klarensa su proglašeni izdajnicima i bili su prisiljeni da pobegnu u Francusku. U međuvremenu je, 1470. godine, Henrijeva žena Margareta vršila pritisak na francuskog kralja Luja XI da joj pomogne da izvrši invaziju na Englesku i vrati Henri VI na presto.

Luj XI je predložio savez između, do tada najvećih neprijatelja, grofa od Vorvika i Margarete, čemu su se u početku opirali ali na kraju pristali. Margareta se nadala vratiti sina Edvarda na presto a grof se nadao da će vladati pomoću Henrija VI kao marionete. Čak je i dogovoren brak između mladog Edvarda i grofove kćeri. Rezultat dogovora bilo je uključivanje Francuske u sukob i invazija Engleske u jesen 1470.

Edvard IV nije bio vojno spreman za tako veliku invaziju i bio je prisiljen da pobegne nakon što su ga izdali ključni saveznici i podržali grofa od Vorvicka. Edvard IV i njegov brat Ričard, vojvoda od Glostera, pobegli su u Nizozemsku, a nakon toga u Burgundiju. Plan Margarete i grofa od Vorvika bio je pred ostvarenjem. Henri VI je kao osloboditelj prošao ulicama Londona i u oktobru 1470. ponovo vraćen na presto. Edvard IV i Ričard proglašeni su izdajnicima.

Povratak Edvarda IV[uredi]

Bitka kod Teksberija

No uspjeh grofa od Vorvika je bio kratkotrajan. Precenivši svoje mogućnosti, predložio je francuskom kralju Luju XI zajednički napad na Burgundiju u kojoj je bio Edvard IV. Međutim Karlo Smeli, koji je bio Edvardov domaćin u Burgundiji, iskrcao se sa Edvardom u Engleskoj i u bici kod Barneta 14. aprila 1471. porazio grofa Vorvika, a preostale je lankasterske snage porazio i potpuno raspršio u bici kod Tevkesberija, 4. maja 1471. u kojoj je poginuo i Henrijev sin Edvard, lankasterski prestolonaslednik. Edvard IV je ubrzo izdao naređenje da se pogubi i sam Henri VI (21. maja 1471.)

Povratak na vlast Edvarda IV 1471. godine bio je kraj jedne faze građanskog rata. Mir je bio obnovljen te je stvorena određena stabilnost, ali kada on je naglo umro 1483., politički i dinastički sukobi i metež ponovno su se razbuktali.

Ričard III[uredi]

Ričard III

Naime, u vreme njegove preuranjene smrti, njegov naslednik i sin, Edvard V je bio star samo 12 godina, pa je došlo do sukoba oko toga ko će upravljati zemljom kao namesnik mladog kralja. S jedne strane svoje pravo isticala je porodica kraljeve majke Vudvil (koja je među plemstvom smatrana skorojevićkom), a sa druge strane svoje pravo istakao je brat pokojnog Edvarda IV Ričard III, vojvoda od Glostera, koji je tvrdio da mu je pravo Lorda protektora namenio na samrti brat Edvard.

Edvard V i njegov brat Ričard zatočeni u London taueru na slici Pola Delakroa

Uz pomoć Vilijema Hejstingsa i Henrija Staforda, vojvode od Bakingema, Ričard je oteo Vudvilovima mladog kralja Edvarda V te ga zarobio i zatočio u London taueru, gde mu se nešto kasnije pridružio i mlađi brat, 9-godišnji Ričard. Uz pomoć Henrija Staforda, vojvode od Bakingema (koji je imao lični i porodični sukob sa Edvardovom majkom Elizabetom Vudvil) Ričard je pred Parlamentom pokrenuo postupak kojim je želio da dokaže da njegov nećak nema legitimitet da nasledi englesku krunu. 25. juna 1483. godine Parlament je proglasio mladog Edvarda V i njegovog mlađeg brata Ričarda, (ostala deca bila su ženskog pola), nelegitimnim naslednicima krune, jer je dokazano da je Ričardov pokojni brat Edvard IV, pre nego što se oženio sa Elizabetom Vudvil već bio oženjen sa Ledi Eleonor Batler, pa je stoga brak sa Elizabet bio nevaljan i deca rođena u tom braku nezakonita. Kako su druga Ričardova braća umrla pre pokojnog Edvarda IV, Ričard III je bio jedini zakoniti naslednik krune jer nije imao protivkandidata za presto. Zatočeni mladi kralj Edvard V i njegov brat Ričard (znani kao Prinčevi iz kule) nikada više nisu viđeni. Najverovatnije su ubijeni, a za šta su optuživali Ričarda i vojvodu od Bakingema, ali bez dokaza, što je ostalo kao jedna od najvećih enigmi u engleskoj istoriji. Ričard se, sledom navedenih događanja, 6. jula 1483. krunisao za engleskog kralja pod imenom Ričard III.

Ričarda III su smatrali jednim od najboljih vojnih zapovednika na strani Jorka pa su ga zbog toga lakše prihvatili jer su držali da će zbog svojih sposobnosti i energičnosti moći održati kuću Jork na vlasti, pre nego mladi Edvard V i Regentsko veće.

Henri Tjudor[uredi]

Henri Tjudor
Ruža Tjudora.

Lankasterski pobornici su, s druge strane, sve svoje nade polagali na Henrika Tjudora, čiji je otac Edmund Tjudor bio nezakoniti polubrat Henrika VI, a poticao je iz velške porodice Tjudor iz Penmunuda. Edmund Tjudor bio je za života oženjen Henrikovom majkom Margaretom Bofort, naslednicom bočne srodničke linije klana Lankaster koja vuče poreklo od Džona od Gaunta, drugog sina Edvarda III

Novi vođa kuće Lankaster Henrik Tjudor se, kako bi ugrozio Ričarda III, obratio prvo za pomoć Franji II, vojvodi od Bretanje koji mu je pomogao u prvom, neuspešnom pokušaju invazije na Englesku u kojem je Ričard III Henrikove snage odbacio nazad. U tome trenutku Henrik Tjudor obratio se za pomoć Francuskoj kako bi obezbedio svoje snage dodatnom vojskom i opremom za novi pokušaj invazije na Englesku u avgustu 1485.

Henrik Tjudor se iskrcao sa vojskom od nekih 5.000 vojnika na englesko tlo. Pojačan snagama odanim klanu Lankaster u samoj Engleskoj, 22. avgusta 1485. u bici kod Bosvorta teško je porazio i ubio na bojnom polju Ričarda III, kojeg su u ključnom trenutku izdali najverniji saveznici. Ovom bitkom poražena je kuća Jork.

Henrik Tjudor se osiljen vojnom pobedom krunisao za kralja Engleske pod imenom Henrik VII. Ubrzo je nastojao da ojača svoj položaj sklopivši godine 1486. brak sa kćerkom Edvarda IV, Elizabetom od Jorka (bez obzira što su odlukom Parlamenta za vreme Ričarda III sva deca Edvarda IV proglašena nezakonitom) čime je pridobio na svoju stranu mnoge pripadnike klana Jork ili je barem otupio oštricu njihove borbenosti. Time je simbolično ponovno sjedinio dve suparničke kraljevske kuće, stapajući Lankastersku ružu crvene boje i belu boju ruže Jorka u novu Tjudorsku ružu crvene i bele boje.

Mnogi istoričari smatraju dolazak na vlast Henrika VII krajem Ratova dveju ruža, dok ostali dokazuju da su Ratovi dveju Ruža konačno završeni tek s bitkom kod Stouka godine 1487. u kojoj je Henrik VII, porazio Lamberta Simnela, samozvanog pretendenta na engleski presto koji je svoj zahtev, zbog fizičke sličnosti, potkrepljivao tvrdnjom da je on unuk grofa od Vorvika, pa bi time, u tome trenutku, bio jedini kandidat kuće Jork za presto. Plan pretendenta je bio razotkriven od samog početka, jer mladi je grof bio živ i u Henrikovom zatočeništvu. Stoga je bilo opštepoznato da je Simnel obični šarlatan. Nakon što je bio poražen Simnela je Henrik VII pomilovao i poslao da radi u dvorskoj kuhinji. Još jedna, doduše manja pobuna, ugrožavala je Henrika i to ona Perkina Vorbeka koji se 1491. izdavao za Ričarda, mlađeg sina Edvarda IV i jednog od „Prinčeva iz kule“. Njega je 1499. godine Henrik zarobio i naredio pogubljenje.

Kraj Ratova dveju ruža doveo je do konačnog i nepovratnog pada dinastije Plantagenet s istorijske engleske scene te do inauguracije nove dinastije Tjudor koja će dinastički obeležiti naredni period engleske istorije. Rat je imao katastrofalne posledice za tada već opadajući uticaj Engleske u Francuskoj jer su teritorijalni gubici doveli do toga da je u engleskoj vlasti ostao još samo grad Kale sa okolinom isključivo zahvaljujući činjenici što su u njemu prebivali isključivo Englezi.

Henrik VII je tokom svoje vladavine oštro suzbijao sve partikularističke težnje visokog plemstva i nastojao je, vrlo uspešno, smanjivanjem naoružavanja, onemogućiti jačanje privatnih plemićkih vojski vazala koje su, u najvećoj meri i stvarale sukobe tokom Ratova dveju ruža. Uveo je čvrst sistem rešavanja međusobnih plemićkih sukoba autoritetom vladara i njegovih odluka.

Posledice[uredi]

Surovost i velika stradanja u ratovima dveju ruža ostavila su teške i traumatične posledice u engleskom društvu, što je omogućilo Henriku VII da, delujući mirotvorno, uguši nove pojave pobune i donese toliko željeni mir Engleskoj. Posledice rata manje su se odrazile na stalež trgovaca i druge staleže koji su živeli od svog rada, budući da su se bitke odvijale uglavnom u manje naseljenim delovima zemlje, a sve iz razloga što bi obe strane, vodeći rat u naseljenim područjima, naštetile same sebi i imale šta da izgube, pa su tražile rešenje sukoba kroz brze i nepromišljene bitke među vojskama.

Doba Ratova dveju Ruža, čiji su rezultat bile velike žrtve među plemstvom, bilo je doba velikih društvenih promena u feudalnoj Engleskoj. Ovo razdoblje je oslabilo uticaj Engleske na kontinentalni deo Evrope, slabilo je snagu i uticaj plemstva i jačalo druge staleže u društvu kao, na primer, sve jači trgovački stalež.

Ono je nagovestilo kraj srednjovekovnog razdoblja u Engleskoj i početak novog veka i renesanse.[1]

Reference[uredi]

  1. ^ Lehman (2005), str. 202.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Ratovi ruža