Rembrant

Rembrant Harmenson van Rajn
Autoportret, 1658.
Lični podaci
Datum rođenja	(1606-07-15)15. jul 1606.
Mesto rođenja	Lajden, Holandija
Datum smrti	4. oktobar 1669.(1669-10-04) (63 god.)
Mesto smrti	Amsterdam, Holandija
Umetnički rad
Pravac	Barok
Epoha	Slikarstvo baroka
Regija	Holandsko slikarstvo
Uticaji od	Piter Lastman, Jakob van Svanenburh, Jan Livens
Uticao na	Ferdinand Bol, Gerit Dou
Najvažnija dela	Noćna straža • Jevrejska nevesta • Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa

Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; Lajden, 15. jul 1606 — Amsterdam, 4. oktobar 1669) bio je holandski barokni slikar i grafičar.

Jedan je od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena. Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive.

Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja.

Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.

Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom. Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja. Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.

Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti.

Ime Rembran(d)t

Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena.

Biografija

Detinjstvo i obrazovanje

Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum

Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu. Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad. Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara.

Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja.

Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburha. Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburhove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti. Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje. Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja.

Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom

Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu

Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu. Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike. Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici. Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630.

Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.

Rembrant i Rubens

Tokom Rembrantovog ranog amsterdamskog perioda često se osećalo moćno prisustvo Pitera Paula Rubensa. Dugo su istoričari umetnosti govorili o Rubensovom uticaju na Rembranta kad god su pokušavali da objasne rubensovske elemente u njegovom radu. Međutim, možda je prikladnije posmatrati Rembranta kao umetnika koji se merio sa Rubensom — što se može videti, na primer, u poređenju između Rembrantovog Skidanja s krsta (1632/33) i grafike nastale prema Rubensovom Skidanju s krsta, dela koje je Rembrant nesumnjivo koristio kao referencu. Takvo poređenje pokazuje kako temeljito je Rembrant transformisao Rubensov herojski patos u snažan realizam koji kod posmatrača izaziva dubok osećaj saosećanja s Hristovim stradanjem.

Ipak, Rembrant je tokom ovog perioda sigurno uzimao Rubensa kao model za sopstvene umetničke ambicije. Već pomenuta nedovršena serija grafika sa prizorima Stradanja Hristovog, za koju je Rembrant izradio različite uljane skice namenjene profesionalnim graverima, jedan je od primera toga, jer odražava grandioznost Rubensovih projekata. Tokom ranih godina u Amsterdamu, Rembrant je stvorio i nekoliko alegorijskih i istorijskih kompozicija sa figurama u prirodnoj veličini, što pokazuje ambiciju sličnu onoj koju je imao Rubens. Postoje različiti pokazatelji da je takva dela slikao iz sopstvene inicijative. U stvari, ona su možda prvenstveno služila kao demonstracioni radovi. U tom pogledu, Rembrant se oštro razlikuje od Rubensa, koji je svoja velika alegorijska i istorijska platna stvarao uz pomoć dobro organizovane radionice, proizvodeći ih za različite evropske dvorove i crkve.

Dokumentovano je da je Rembrant poklonio veliko platno Konstantajnu Hajgensu — koji je u to vreme bio sekretar princa Frederika Hendrika, holandskog namesnika — kao znak zahvalnosti što je Hajgens posredovao u njegovim kontaktima s dvorom. S obzirom na zabeležene dimenzije slike, moglo bi se raditi ili o Oslepljivanju Samsona ili o Danaji (obe slike iz 1636. godine, u svojim prvobitnim verzijama). Međutim, izgleda da Hajgens nije prihvatio poklon.

Pokajani Juda, ulje na panelu od hrastovine, 79 × 102,3 cm, Privatna zbirka u Engleskoj

Za razliku od Rubensa, koji je primao značajne narudžbine od različitih dvorova, Rembrant je dobio samo jednu važniju porudžbinu ovog tipa. Hajgens je u Rembrantovom ateljeu video njegovo lajdensko remek-delo Pokajani Juda (1628/29) i duboko ga je impresionirala njegova narativna snaga. Delujući kao posrednik dvora, od oko 1630. godine ohrabrivao je princa da otkupi nekoliko Rembrantovih slika. Ove kupovine su trajale sve do 1646. godine i većinom su se odnosile na slike koje su zajedno činile ciklus Stradanja sa sedam prizora iz Hristovog života. Međutim, kontakti sa dvorom ostali su sporadični. Ako se pretpostavi da je Rembrant imao ambiciju da postane dvorski slikar (ulogu koju je iz svoje utrehtske radionice ispunjavao Gerit van Hontorst), mora se zaključiti da nije uspeo. Štaviše, Rubens je za različite dvorove obično slikao velika platna sa figurama u prirodnoj veličini, dok je Rembrantov ciklus Stradanja za Frederika Hendrika bio skromnijih dimenzija i ispunjen mnoštvom sitnih figura.

Moguće je da su neke od Rembrantovih istorijskih prizora kupovali mecene koji su mu naručivali portrete. Povremeno se istorijske slike pominju u inventarima zajedno s portretima koje je naslikao Rembrant, što bi moglo ukazivati na to da su pojedini naručioci, uz portret, iskoristili priliku da nabave i neku od njegovih istorijskih kompozicija.

Samostalnost i brak

Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu

Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom. Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo. Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin.

Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina. Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka.

U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje. Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena. Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete. Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648. Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.

Finansijski problemi i poslednje godine

Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru.

Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija.

Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663.

Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu.

Rembrant kolekcionar

Već tokom svog perioda u Lajdenu, Rembrant je možda počeo da gradi ono što će postati bogato raznolika lična kolekcija. Od 1628. godine njegova dela prikazuju pažljivo oslikane etnografske i druge predmete. U tom periodu, moguće je da je počeo da stvara zbirku naturalija (prirodnih objekata poput školjki i korala) i artificijalija (rukotvorina i zanatskih dela, poput medalja, gipsanih odlivaka bista grčkih filozofa i rimskih careva, oružja i muzičkih instrumenata iz različitih kultura). Ova kolekcija je takođe sadržala brojne grafike i slike drugih umetnika ili one nastale po njihovim delima, kao i, između ostalog, nekoliko mogulskih minijatura. Veličina i obim ove zbirke poznati su iz popisa Rembrantove imovine iz 1656. godine, kada je, zajedno s kućom, cela zbirka morala biti prodata na aukciji u uzaludnom pokušaju da se podmire zahtevi njegovih poverilaca.

Rekonstrukcija Rembrantove zbirke — onako kako je možda izgledala oko 1650. godine i kako ju je on čuvao u svojoj „sobi umetnosti” (kunstkamer) — može se videti u Muzeju Rembrantove kuće u Amsterdamu.

Funkcionalni značaj ove zbirke za samog Rembranta još uvek nije sasvim jasan. Da li je to bio samo niz različitih rekvizita za atelje ili gomilanje dragocenih predmeta radi trgovine? Poznato je da je Rembrant bio aktivan i kao trgovac umetninama. Ili je to možda bila enciklopedijska zbirka, koja mu je omogućavala ulazak u više društvene krugove? Kada je reč o zbirci grafika i slika, ona je sigurno bila izvor Rembrantovog značajnog poznavanja istorije umetnosti, što se povremeno odražavalo i u njegovim delima. Teško je oteti se utisku da je za Rembranta kolekcionarstvo gotovo bila zavisnost. Nakon što je prodao svoju kuću i preselio se u mnogo manju iznajmljenu kuću, ubrzo je ponovo počeo da kupuje dela i stvari za svoju zbirku. Do trenutka njegove smrti, dve sobe te kuće bile su ispunjene novom zbirkom.

Ali, da li je on zaista bankrotirao isključivo zbog svoje kolekcionarske manije i lošeg upravljanja finansijama u vezi s kućom? Istorijski kontekst pruža još jedan trag o njegovom bankrotu: on se dogodio u vreme kada su mnogi drugi umetnici bankrotirali, a i razne druge poslovne delatnosti zapale u finansijske teškoće. Pokazalo se da je ovaj talas insolventnosti poklapao s Prvim anglo-holandskim pomorskim ratom (1652–54), kada je blokada holandske obale zadala ozbiljan udarac trgovini Holandije sa Istokom. Postoje dokazi da su upravo proizvođači luksuzne robe — a Rembrantove skupe slike svakako spadaju u tu kategoriju — najviše stradali usled toga. Ova opšta finansijska kriza, izazvana blokadom, dovela je do toga da poverioci zatraže povraćaj svojih dugova. Dokumentarni dokazi sugerišu da je upravo ovaj efekat rata bio fatalan za Rembranta.

Dela

Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.

Noćna straža

Noćna straža, 1642. Ulje na platnu, 363 × 437 cm, Rajksmuzeum

Jedno od najpoznatijih Rembranovih dela je Noćna straža. U deceniji pre izrade ovog velikog dela, posebno u drugoj polovini 1630-ih, umetnik čijim je delom Rembrant bio najviše zaokupljen bio je Leonardo da Vinči, naročito njegovom Tajnom večerom koju je poznavao iz jedne gravire-reprodukcije. Uradio je nekoliko skica (1635) ove Leonardove kompozicije gde se jasno vidi da ga je najviše intrigirao problem simetrije i asimetrije u grupisanju figura. Samsonova svadba iz 1638, može se smatrati Rembrantovim pokušajem da nadmaši Leonarda u rešavanju ovog kompozicionog problema i da postigne mnogo živopisniju scenu nego što je Leonardo postigao u Tajnoj večeri.

U razdoblju od 1640 do 1642. Rembrant je radio na velikom grupnom portretu koji prikazuje članove amsterdamske građanske (ili civilne) milicije. U porodičnom albumu koji pripada kapetanu ove milicije delo je opisano kao: „… kapetan izdaje naredbu svom poručniku… da povede svoju jedinicu milicije…”. Ovo implicira da su se 34 figure na slici — zapravo samo 18 milicajaca od oko njih stotinu koji su hteli da budu portretirani, plus 16 dodatnih figura koje je Rembrant po vlastitom kriterijumu dodao da bi sugerisao veliku grupu ljudi — okupile neposredno pre nego što će se jedinica sastati radi parade.

U slici ove scene, koja će kasnije dobiti ime Noćna straža, Rembrant je načinio revoluciju u grupnom portretu kao deo svog stalnog napora da postigne maksimalnu živopisnost u svojim delima. Rečima Van Hohstratena (Van Hoogstraten), jednog od Rembrantovih učenika, „Rembrant je portrete koji su naručeni podredio slici kao celini”.

Prema van Hohstratenu, Noćna straža je od početka zamišljena kao celina (eenwezich). Rembrantove namere u tom smislu teško su razumljive u današnjem stanju slike, budući da je skraćivana sa svih, a najviše s leve strane. Kao rezultat, figure kapetana i njegovog poručnika pomerene su u centar u sam prvi plan kompozicije. Kopija, koju je naslikao Gerit Lundens (Gerrit Lundens) ubrzo nakon završetka Noćne straže, pokazuje da je originalna kompozicija bila mnogo dinamičnija i skladnija nego što to trenutno stanje sugeriše.

Trenutno stanje slike otkriva ključni problem dela, koji je ujedno i najintrigantnija karakteristika. Dve intenzivno osvetljene figure dominiraju kompozicijom: devojka u srednjem planu i poručnik u prvom planu. Obe figure nose žute kostime, što pojačava efekat svetlosti. Zbog ovog dvostrukog „efekta reflektora”, ton slike kao celine deluje prigušeno. Posledično, slika ostavlja utisak tame, što je verovatno doprinelo da dobije naziv „Noćna straža”. Van Hohstraten, koji je hvalio jedinstvo u kompoziciji, kritikovao je svog učitelja rekavši: „Voleo bih da je [Rembrant] uneo više svetla u nju”. Van Hohstratenove primedbe objavljene su u njegovoj knjizi o umetnosti slikarstva. Njegove beleške o podređivanju portreta celini, kao i o nedostatku svetla na slici, doprinele su mitu o odbacivanju Noćne straže od njenih naručilaca i Rembrantovom kasnijem „padu”.

Portreti

Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda. Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika.

Bakropisi

Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649.

Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis. Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom. Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja. Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.

Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653.

U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.

Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu. Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea.

Rembrantovo nasleđe

Rembrant je poznat po izuzetnoj psihološkoj pronicljivosti, tj., sposobnosti da prikaže čoveka u njegovim raznovrsnim emocionalnim stanjima. Takođe je bio izuzetno nadaren i svestran kao umetnik; način na koji je koristio pero i mastilo ili kredu, iglu za bakropis ili slikarsku četkicu odražava veliku osetljivost i spontanost, dok njegova dela prenose osećaj slobode i stvaralačke snage. Rembrant je promišljao i eksperimentisao sa slikarskim pitanjima oštrom inteligencijom i originalnošću — sa mogućnostima kompozicije, ulogom tona i boje u stvaranju slikovnog prostora, svetla, senke i refleksije, kao i načinima variranja svojstava boje radi postizanja specifičnih efekata.

Još jedan aspekt Rembrantovog genija jeste njegova pronicljiva i puna ljubavi pažnja prema svetu koji ga je okruživao. U prikazima žena i dece, životinja i pejzaža, pokazao je duboko razumevanje značajnih detalja, ali ih je beležio s neverovatnom slobodom i ekonomičnošću izraza. Ova dvostruka osobina učinila ga je uzorom kasnijim umetnicima i, na određeni način, jednim od prvih „modernih” umetnika.

Rembrant je bio inovator u tehnici u sva tri medija u kojima je stvarao. Od svojih ranih, živopisnih istorijskih slika do svetlucavih tkanina kasnih dela, jasno je da je neprestano tragao za novim stilskim izrazima i da pripada onoj retkoj grupi umetnika čiji se razvoj nikada nije zaustavio. Njegova umetnička evolucija dostigla je vrhunac u njegovom izuzetnom kasnom stilu, koji se obično smatra zenitom njegovog stvaralaštva. U tom smislu, može se uporediti sa slikarima poput Ticijana i Goje ili kompozitorima poput Betovena i Verdija.

Atribucija i istraživanja

Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika, dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža.

Paradoksalno, Rembrantov neprestano promenljivi stil, koji deluje toliko lično, njegovi učenici su verno oponašali u svakoj njegovoj fazi. To je bilo u skladu sa uobičajenom radioničkom praksom njegovog vremena. Međutim, pošto su mnogi mladi umetnici želeli da se školuju u Rembrantovoj radionici, ova praksa — u kojoj su učenici proizvodili slike i bakropise koji su se mogli prodati kao dela u Rembrantovom stilu — kasnije je izazvala veliku konfuziju (koja još uvek nije u potpunosti razrešena) u pogledu autentičnosti mnogih dela koja su tradicionalno pripisivana Rembrantu.

Istraživački projekat o Rembrantu (Rembrandt Research Project) sproveo je detaljno istraživanje autentičnosti slika koje su mu pripisivane. Međutim, mnoga dela koja su preživela dovoljno dugo da budu ispitana pretrpela su značajna oštećenja usled okolnosti vremena. Neka su potamnela, druga su promenjena u formatu, a neka su previše agresivno čišćena i restaurisana. Ipak, jedno je sigurno: broj lažnih Rembrantovih slika je zanemarljiv, jer su se mnogi radovi iz njegove škole mogli lako — često sa lošim namerama — unaprediti u „prave” Rembrante ili su dugo ostajali neprepoznati kao školski radovi zbog svoje sličnosti sa (iskrivljenom) predstavom o Rembrantovom ličnom stilu.

Slični problemi atribucije, koji se odnose na Rembrantove slike, nastavili su da prave poteškoće i u proučavanju njegovih crteža. Dodatni izazov predstavlja činjenica da je veliki broj njegovih crteža izgubljen.

Pitanja autentičnosti pojavila su se i kod Rembrantovih bakropisa, mada u manjoj meri nego kod slika i crteža. Posthumna otiskivanja sa njegovih bakroreznih ploča, koja su nastavljena sve do 19. veka, kao i proizvodnja fotografskih faksimila, izazvala su dodatnu konfuziju. Istraživači su uspeli da identifikuju oko 80 sačuvanih Rembrantovih bakroreznih ploča.

Nekada su istraživači imali poteškoća u pronalaženju metoda za rešavanje pitanja atribucije i umetničke prakse Rembranta. Ovaj problem delimično je proistekao iz činjenice da je vrlo malo Rembrantovih dela tako jasno dokumentovano da ne bi bilo nikakve sumnje u njihovu autentičnost. Zbog toga je temelj za rekonstrukciju njegovog opusa veoma sužen. Istovremeno, Rembrantove pisane izjave o umetničkim i biografskim pitanjima izuzetno su retke. Sačuvano je samo nekoliko njegovih (poslovnih) pisama, a ona retko dotiču umetničke teme. Zbog ove oskudice savremenih izvora, istraživači su se dugo osećali primoranim da spekulišu o pitanjima autentičnosti.

Istraživanje Rembranta napravilo je značajan pomak u kasnijim decenijama 20. veka, kada su njegova dela i dela njegove škole počela da se ispituju kao materijalni objekti podložni naučnim metodama istraživanja. Ove analize pružile su dragocene informacije o umetnikovoj tehnici i, posredno, o njegovim idejama o umetnosti i podučavanju. Povezujući ove nalaze sa savremenim umetničkim traktatima (posebno sa knjigom o slikarstvu Rembrantovog bivšeg učenika van Hogstratena, objavljenom 1678. godine), istraživači su uspeli da rekonstruišu određene aspekte tadašnje umetničke teorije i terminologije koje su mogle oblikovati Rembrantove ideje i praksu. Otkrivena je velika količina notarskih izveštaja i drugih dokumenata o pravnim, finansijskim i porodičnim pitanjima, a sve veći broj pronađenih arhivskih zapisa osvetljava rane vlasnike Rembrantovih dela. Kao rezultat, proučavanje Rembranta nastavilo je da se razvija i u 21. veku. Rezultati ovih istraživanja uvek će ostaviti prostor za nova tumačenja, jer se istorijske perspektive neprekidno menjaju.

Poznata dela

Rembrantova kuća u Amsterdamu

• Noćna straža
• Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa
• Jevrejska nevesta
• Ana i Tobija
• Žena uhvaćena u preljubi
• Belsazarova gozba
• Bludni sin u krčmi
• Povratak bludnog sina
• Zavera Klaudija Civilisa
• Avram i Isak
• Skidanje sa krsta
• Artemizija
• Danaja
• 36 autoportreta

Galerija

• 
  Noćna straža
• 
  Jevrejska nevesta
• 
  Povratak bludnog sina
• 
  Grafika-Rembrant crta uz prozor
• 
  Rembrant, autoportret
• 
  Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa
• 
  Belesazarova gozba
• 
  Hristos u Emausu

Literatura

• Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. 
• Tümpel, Christian (1977). Rembrandt in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Reinbek: Rowohlt. str. 19. ISBN 978-3-499-50251-4. 
• Rembrandt; White, Christopher; White, Gabriel (1969). The Late Etchings of Rembrandt: A Study in the Development of a Print ; 20 March - 11 May 1969. 
• Ackley, Clifford (2004). Rembrandt's Journey. Museum of Fine Arts, Boston. ISBN 978-0-87846-677-1. -
• Adams, Laurie Schneider (1999). Art Across Time. Volume II. McGraw-Hill College, New York, NY. 
• Bull, Duncan, et al., Rembrandt-Caravaggio, Rijksmuseum, 2006.
• Clark, Kenneth (1969). Civilisation: a personal view. New York: Harper & Row. ISBN 9780060108014. 
• Buvelot, Quentin, White, Christopher (eds), Rembrandt by himself, 1999, National Gallery
• Clark, Kenneth, An Introduction to Rembrandt, 1978, London, John Murray/Readers Union, 1978
• Clough, Shepard B. (1975). European History in a World Perspective. D.C. Heath and Company, Los Lexington, MA. ISBN 978-0-669-85555-5. 
• Driessen, Christoph (2012). Rembrandts vrouwen. Bert Bakker, Amsterdam. ISBN 9789035136908. -
• Durham, John I. (2004). Biblical Rembrandt: Human Painter In A Landscape Of Faith. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-886-2. 
• Gombrich, E.H. (1995). The Story of Art. Phaidon. ISBN 978-0-7148-3355-2. -
• Hughes, Robert (2006), „The God of Realism”, The New York Review of Books, Rea S. Hederman, 53 (6) 
• The Complete Etchings of Rembrandt Reproduced in Original Size. New York: Dover. 1988. ISBN 978-0-486-28181-0. , Gary Schwartz (editor).
• Bomford, D. et al., Art in the making: Rembrandt, New edition, Yale University Press, 2006
• Rembrandt. Images and metaphors. 2006. ISBN 978-1-904950-92-9. , Christian and Astrid Tümpel (editors), Haus Books London.
• Van De Wetering, Ernst (2004) (2nd paperback printing in 2016). The Painter At Work. University of California Press, Berkeley and Los Angeles. University of California Press, London, England. By arrangement with Amsterdam University Press. O-520-22668-2.
• Amore, Anthony M.; Mashberg, Tom (2012). Stealing Rembrandts: The Untold Stories of Notorious Art Heists. ISBN 978-0230339903. 

Spoljašnje veze

• -author= -
• A biography of the artist Rembrandt Harmensz. van Rijn from the National Gallery, London
• A biography of Rembrandt from the British Museum, London
• The Rembrandt Database. A Web site with research data on the paintings, including the full contents of the first volumes of A Corpus of Rembrandt Paintings by the Rembrandt Research Project.
• Works and literature on Rembrandt from Pubhist.com
• The Drawings of Rembrandt: a revision of Otto Benesch's catalogue raisonné by Martin Royalton-Kisch (in progress)
• Rembrandt's Late Religious Portraits at the National Gallery of Art, Washington
• Rembrandt's house in Amsterdam Site of the Rembrandt House Museum in Amsterdam, with images of many of his etchings]
• Rembrandt, a documentary about his life and works, and an interview with Gary Schwartz.
• Rembrant na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Rembrant na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Rembrandt van Rijn, General Resources
• Gary Schwartz The transparent connoisseur 3: the 30 million pound question
• Rembrant i njegove boje (Jutjub; engl. jezik)
• Rembrantov portret Saskije u arkadijskoj haljini (Flora) u Nacionalnoj galeriji u Londonu (jutjub: engl.)