Сликарство барока

С Википедије, слободне енциклопедије
Микеланђело Каравађо, Позивање Светог Матеја, око 1600, уље на платну, Капела Контарели у цркви Св. Луја Француског у Риму. Ова слика се сматра првом барокном сликом и уједно првим барокним делом уопште.

У барокном сликарству су карактеристичне јаке боје, снажни светлосни контрасти и илузија дубоког простора која се добија применом радикалних перспективних решења. Тематски преовлађују сакралне и митолошке композиције у којим се преплићу религиозно патетични занос и сензуалност нагих актова. Пејзажи и мртве природе постају самосталне сликарске теме, а одређеним графичким делима се постиже савршенство ликовног израза.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Барокни начин изражавања најлакше је објаснити у његовој супротности с ренесансом. За ренесансу је типично јасно оцртавање линија (линеарност) док се то у бароку замењује стапањем и меканим обрисима и ренесансно површинско обликовање се мења у барокно дубинско, са затвореним и многоликим композицијама а отворено и јединствено, јасно обликовање постаје нејасно.


Најпознатији представници Барокног сликарства[уреди | уреди извор]

Ђовани Батиста Гаули, Тријумф Исусовог имена, 1676-79. фреска са штуко украсима, Ил Ђезу, Рим.

Италија

Француска

Шпанија

Фландрија и Холандија

Немачка и Аустрија

Барокно сликарство се развило најприје у Италији, а за нагло ширење зидног сликарства најзаслужнији су били Исусовци који су, борећи се за победу противреформације, оснивали бројне манастире и градили уз њих блиставе и раскошне цркве по целој Европи. Чак, Ватикан и католичка црква су одредили строга иконографска правила у сликарству и захтевали су да се на сликама изрази снажан верски занос или скрушена побожност.

Илузионизам[уреди | уреди извор]

Прво правило су за идеал узели сликари илузионистичких композиција на сводовима цркава. То су биле слике које су тежиле за покретом, сензуалношћу и спектакуларношћу; слике које су „отварале“ зидове, сводове и куполе и сугерисале су да се унутрашњи простор цркве или двора прелива и стапа са спољашњим просторима. Уз комбинацију одговарајуће архитектуре и сликаних скулптура и понекад је тај илузионизам био тако успешан да је код посматрача изазивао оптичку варку, као да се меша стварност и насликано.

Врхунац илузионистичког сликарства налазимо у делу Пјетра да Кортоне „Величање владавине Урбана VIII”. у палати Барберини у Риму. Насликана и стварна архитектура се мешају, све је узнемирено вртлогом ликова који се уздижу ка бескконачном небу. Неки ликови као да лебде унутар дворане. Да Кортонино сликарство је епска поезија покрета, геста и израза који се лако читају.

Микеланђело Каравађо, „Давид са Голијатовом главом”, 1606, уље на платну, 125 × 100 cm, Галерија Боргезе у Риму.

Интимизам[уреди | уреди извор]

Жорж де Латур, Свети Јосиф као столар, око 1635-1640, уље на платну, 137 × 101 cm, Лувр, Париз.

Уметник којег зовемо првим барокним сликаром, Микеланђело Мериси да Каравађо, пристао је уз други принцип – скрушену побожност. Каравађо је унео крајњи реализам у сликарство – његове ликове на сликама оцртава необично светло и тама интимне сенке у које су уроњени. Библијске ликове је приказивао као обичне људе, обично на основу посматрања људи са улице, па и у случају ликова апостола и самог Христа, што је производило негодовање и презир римске публике према његовим делима.

Такви ликови су и на његовим првим религиозним радовима: Позивање Св. Матеја и Свети Матеј и анђео. На првој слици су ликови Матеја и пријатеља чак приказани у одећи из времена кад је слика настала, а светост Христовог лика постигао је приказом светлосне траке која као да долази с неког прозора поред слике. Управо та лежерна религиозност је одговарала Против- реформаторским тежњама (као код Француза Жорж де Латура), али и протестантским сликарима као што је био Низоземац Рембрант. Слике су му често биле и аутобиографске (Голијат на слици Давид с Голијатовом главом). Својим сликама је унео својеврсну револуцију у сликарство која се проширила изван граница Италије, до Шпаније, Француске и наравно Фландрије и Холандије.

Индивидуализам[уреди | уреди извор]

Петер Паул Рубенс, Подизање крста, 1611, уље на платну, 462 × 341 cm, црква Онзе Лиеве Вруве, Антверпен.
Рембрант, Ноћна стража, 1642, уље на платну, 3,71 x 4,37 m, Ријксмузеум у Амстердаму.
Рембрант, Повратак блудног сина, 1662, уље на платну, 262 × 206 cm, Музеј Ермитаж у Санкт Петербургу.

У Бароку особито важан постаје субјективни утисак, тако се личнини стилови неких уметника разликују и управо је у томе богатство барокне уметности. То је најочитије у сликама двојице сликара који су пореклом из истог подручја и сликали су у готово исто вриеме, али потпуно различитим стилом.

Тако је велики фламански сликар Петер Паул Рубенс, сликар барокне покренутости, неумереног богатства и раскоши, јарких боја, усмерен ка спољашњим и ка често претрпаним композицијама историјских, алегоријских, митолошких или религијских тема. Последицом живописног пута, Рубенс, дете из протестантске породице, постао је ревносан католик који је сваким својим делом величао веру. Истински против- реформатор, Рубенс је свет доживљавао као позорницу и његове слике су препуне драме. Тако његово дело Подизање крста изгледа као пирамида тела која таласају и као да излазе изван слике, укључујући и посматрача у своју драму.

Док Холанђанин Рембрант, највећи је геније низоземског сликарства, истражује унутрашње духовно богатство, вечиту људску драму, подједнако у портретима и аутопортретима, као и у библијским призорима, а његово главно изражајно средство су племените златно- смеђе боје и драматичан однос пробијања зрака свјетлости у претежно мрачан простор слике. Један од најплодоноснијих сликара свих времена сликао је небројене теме из Библије, израдио многа графичка дела, а занимљиви су и његови бројни аутопортрети по којима тачно можемо видети како се човек мења од младости до најдубље старости. Његова највећа слика Ноћна стража је једно од најуспелијих барокних дела с покретом и светлошћу које му даје никад пре виђену драму. Управо по тој тами и сензуалној светлости се увелико разликовао од свог савременика Рубенса којег је доживљавао као ривала. Пред крај живота слика најдирљивије слике, као што је Повратак блудног сина која је тако јака у осјећају њежне тишине да се посматрач спонтано интимно веже са групом на слици. У овој слици богатство људског разумевања кроз целокупно животно искуство сликара се претаче у јединствен израз туге и опроштаја. Можда најинтимније дело у историји уметности до тога времена.

Самосталност[уреди | уреди извор]

Јакоб ван Ројсдал, Пејзаж с млином, 1670, уље на платну, 83 × 101 cm, Ријксмусеум, Амстердам.
Дијего Веласкез, Лас Менињас (Аутопортрет с краљевском породицом), 1656-1657, уље на платну, 318 × 276 cm, Музеј Прадо, Мадрид.

У бароку се осамостаљују бројне сликарске теме, као што су портрет, акт, пејзаж или мртва природа. Чак се неки сликари опредјељују и специјализују за само једну од тих тема, или унутар њих још уже. Тако се Француз Жорж де Латур базирао на контрастну игру светлости и сенке у ноћној расвети, Холанђанин Франс Халс је хватао људске емоције на лепршавим портретима, а Јоханес Вермер је опевао лепоту интимности људског дома.

Најпознатији Шпански сликар је Дијего Веласкез. Његова рана „жанровска дела“ (нпр. Водоноша из Севиље) која су приказивала сиромашне поседовала су више духа и емоција од његових касних дела када је постао краљевски сликар у Мадриду. Ипак је био најбољи сликар светла, што се види на његовим течним и богатим сликама (нпр. Лас менинас - Принцеза и слушкиње).

Литература[уреди | уреди извор]

  • Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982.
  • Opšta istorija umenosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
  • Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]