Romi čergari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Romi čergari
Cigani čergari (Aloiz Šon, 1856, ulje na platnu)

Romi čergari, poznati i kao Cigani čergari, naziv za Rome koji žive nomadskim načinom života, seleći se od mesta do mesta,[1] odnosno pod šatorom (čergom).[2] Ovakvim načinom života verovatno su živeli od kada su, prema najnovijim istraživanjima, pre oko 900 godina[3] napustili svoju postojbinu u Indiji. Neke romske zajednice prihvatile su sedelački način života i oni se u nekim krajevima nazivaju Kaloperima. One zajednice koje se i dalje sele od mesta do mesta nazivaju se Čergarima.[4] Tamo gde je to bilo moguće, Romi su nastavili sa svojim nomadskim životom, ali u mnogim slučajevima, pogotovo u istočnoj Evropi, oni žive sedelačkim životom u gotovo nepodnošljivim životnim uslovima. I dan danas postoje sukobi između Roma i sedelačkog stanovništva koje živi oko njih. Uobičajene žalbe su da Romi kradu i da žive od socijalne pomoći.[5]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč čerga je turskog porekla (tur. çerge) i znači šator.[2] Na prostorima Srbije, kada se kaže čergar obično se misli na Rome koji žive pod velikim šatorima napravljenim od nepromočivog materijala, međutim pojam čergar odnosi se na svaku osobu koja živi nomadskim načinom života, što podrazumeva da nema stalno mesto boravka, već da migrira iz jednog mesta u drugo.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Migracije Roma preko Srednjeg istoka i severne Afrike do Evrope

Jedan dokument iz 1422. godine, pronađeni u Forliju u Italiji, potvrđuje da su i u to vreme Romi znali da je Indija zemlja iz koje potiču. Novija istraživanja, naročito bliskoistočnih a pre svega arapskih dokumenata, pokazuju da su Romi ali i drugi, za njihovo indijsko poreklo znali još u sedmom ili osmom veku. O tome kada su, kako i zašto napustli Indiju postoje brojne predpostavke koje su očuvane i kroz njihove brojne legende, koje neretko šire i predrasude o razlozima njihovih lutanja.[6] Indijsko poreklo Roma potvrđuju i novija genetska istraživanja.[3] Neka od novijih istraživanja takođe pokazuju da su Romi potomci zarobljenika uzetih u roblje od strane muslimanskih osvajača severne Indije, koji su vremenom razvili posebnu kulturu. Zabeleženo je da je Mahmud od Gaznija[7] uzeo pola miliona romskih zarobljenika tokom tursko-persijske invazije na Sind i Pendžab u Indiji. Zašto se Romi nisu vratili u Indiju, birajući umesto toga da lutaju na zapad, u zemlje Evrope i dalje je zagonetka koja može biti povezana sa vojnom službom pod muslimanima, ili odbijanjem da se vrate u ponižavajuću kastinsku bedu iz koje su došli.[8] Romi, kao večiti nomadi, ni do dan danas nemaju svoju domovinu, već su razasuti po celom svetu. Neki od njih prihvataju sedelački način života i zovu se Kaloperi (u Bosni), a oni koji se i dalje sele od mesta do mesta nazivaju se Čergari.[4]

Romi Čergari u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Romska porodica u Srbiji, 1905. godine

Prema do sada poznatim dokumentima, prvi Romi pojavili su se na prostorima Evrope 1322. godine kao romska cirkuska trupa. Doputovala je iz Egipta u Carigrad, a brojala je 20 artista koji su izvodile smrtonosne igre u areni. Ta je trupa 1323. iz Carigrada, preko Trakije, došla u Makedoniju, a potom u Srbiju. U to vreme Srbijom je vladao kralj Stefan Uroš II (Stefan Dečanski). Grčki istoričar Nićifor Grigora opisao je taj cirkus u svojoj knjizi „Istorija Vizantije”. Na osnovu tih izvora Stanoje Stanojević i drugi srpski istoričari tvrde da je ta cirkuska družina došavši u Srbiju izvodila iste predstave koje je prikazala u Carigradu, a koje je opisao Grigora i da ih je gledala i srpska publika u Prizrenu, Skoplju, Nerodimlju i drugim gradovima. Iz Srbije je ta romska cirkuska trupa otputovala nekuda na Zapad, najverovatnije u Španiju. Ovaj zapis se može smatrati prvim sigurnim pisanim pomenom Roma na prostorima Srbije. U narednih vek i po zabeleženo je samo nekoliko pisanih tragova o boravku Roma u Srbiji. Tek iz vremena kada su Turci osvojili Srbiju potiču prvi pouzdani dokumenti koji pominju i Rome. Najstariji sačuvani turski popis Roma s prostora Srbije datira iz 1491. godine.[6] Sve do 19. veka, položaj Roma u Osmanskom carstvu bio znatno povoljniji nego u hrišćanskim zemljama zapadne Evrope. Iako su i tada bili socijalno marginalizovani, izolovani i stigmatizovani, Romi su uživali kakvu-takvu pravnu zaštitu i nisu trpeli sistematske progone i pogrome. Isto važi i za Srbiju kao osmansku provinciju, kako pre tako i posle sticanja autonomije.[9]

Pod turskom vlašću u Srbiji Romi Čergari su, kao i ostalo lokalno, nemuslimansko stanovništvo, plaćali porez, bez obzira da li su bili hrišćanske ili muslimanske veroispovesti, što je bio svojevrstan paradoks. U svrhu prikupljanja poreza Romi su upisivani u posebne spiskove, a naplaćivali su ga državni službenici koji su se nazivali džizjedari. Da bi se naplata osigurala, unutar manjih grupa od nekoliko porodica ili čergi određivan je jedan predstavnik, ceribaša, koji je predstavljao zajednicu i svojom imovinom garantovao za one koji bi izbegli plaćanje.[10]

U Kneževini Srbiji sredinom 19. veka sproveden je, pod uticajem sličnih procesa u Evropi, jedan vid sedenterizacije (prevođenje Roma iz nomadskog života u sedalački), uprkos otporu kako lokalnog stanovništva, tako i same vlasti. Do sredine 1870-ih sprovedena je sedentarizacija većine do tada nomadskih Roma. Romima je kao nadoknada za odricanje od nomadskog života davana zemlja, pa je ovaj proces sproveden bez sistematske prinude od strane vlasti.[11]

Danas se Romi se u Srbiji mogu podeliti u dve grupe:

  • Romi čergari ili kako još sebe nazivaju Tamari i Roma caranca (čovek iz čerge) i
  • nastanjeni Romi ili Arlije, koji su u većini i njihovi domovi se malo razlikuju od domova lokalnog stanovništva.[12]
Razglednica sa motivom jedne romske čerge s početka 20. veka u Engleskoj

Način života u čergama[uredi | uredi izvor]

Moderni Romi čergari

Romski način života u čergama je vrlo specifičan, iako danas čergara ima sve manje. Romska plemena u čergama su podeljena na klanove sastavljene od nekoliko porodica. Vođe klanova često dobijaju titulu „cara” ili „carice”. Takve titule odražavaju poštovanje od strane zajednice. Sporove između Roma rešava njihov neformalni sud, koji donosi odluke na osnovu običaja. Taj sud se izuzetno poštuje, a jedna od najsurovijih kazni je progon iz zajednice.

U čergarenje retko ide jedna porodica, već uvek idu po nekoliko u grupi. Često se kreću po vašarima, gde dolaze nekoliko dana ranije i u blizini vašarišta podignu svoje šatore. Mnogi dolaze na vašar da prodaju svoju robu ili da žene prikažu svoju veštinu gatanja, a mnogi dođu i samo da se zabave.[12]

Većina čergara tokom zime boravi na jednom mestu. Tipičan primer bili su koritari (poznati još i kao karličari ili kašikari), koji su sredinom 19. veka živeli u Srbiji. Oni su se izdržavali od izrade i prodaje drvenih predmeta za domaćinstvo. Dok su proizvodili svoju robu boravili bi na mestu gde ima pogodnog drveta i gde bi dobili dozvolu lokalnih vlasti da ga seku, a kada bi proizveli dovoljno zaliha putovali bi po zemlji dok sve ne rasprodaju. Zimu su skoro uvek provodili na istom mestu.[13]

Zanimanja Roma čergara[uredi | uredi izvor]

Romski muzičar
Festival Roma u Pragu

Zanimanja kojima se najčešće bave daju Romima čergarima poseban pečat. Krenuvši iz Indije i prelazeći preko teritorije Persije, vremenom su stekli određena znanja i veštine, koje su preneli kasnije po celom svetu. Najčešća zanimanja kojima se bave su kovački zanat, rudarstvo, drvodeljstvo, pletarstvo i naravno muzika. Ova zanimanja često su određivala i njihov naročiti društveni položaj svuda, pa i kod nas. Često su im prema zanimanju davali i imena: Kovači, Kotlari ili Kaldaraši, Pletari, Torbari, Mečkari, Banjaši (rudari), Džambasi (konjari)[6] itd. U Crnoj Gori su čak kovač i Ciganin nekada u svakodnevnom jeziku bili sinonimi.

Džambasi se bave se trgovinom i dresurom konja, dok su Mečkari nekada vodili dresirane mečke po vašarima, gde su zarađivali novac tako što bi davali ritam dairama, a dresirana životinja je uz taj ritam „igrala”.[14] Čak je postojalo i verovanje da kada mečka dođe u selo da igra, ona odnese svu bolest.[a] Danas je ovakav tretman životinja zabranjen u većini zemalja u svetu. Ono po čemu su Romi uopšte, pa samim tim i čergari, najpoznatiji je muzika, a mnoge Romkinje se bave i proricanjem sudbine, gatanjem, vračanjem, ali i vidanjem rana uz pomoć lekovitih trava.[12]

Predrasude[uredi | uredi izvor]

Jedna od najčešćih predrasuda vezanih za Rome čergare je ta da „kradu decu”. Nekada je pretnja „ukrašće te Cigani” bila glavno „sredstvo” za plašenje neposlušne dece.[14] Predstava o Romima kao kradljivcima dece stari je rasistički stereotip, koji se zadržao do današnjih dana. Postoji u svim evropskim i mnogim vanevropskim društvima i kulturama.[15]

Ubrzo pošto su se u 15. veku pojavili u zapadnoj Evropi, Romi su vrlo brzo bili socijalno marginalizovani i stigmatizovani, po istom obrascu po kome se hrišćanska zajednica odnosila prema Jevrejima. Najteža od brojnih stereotipnih optužbi protiv Jevreja bila je da ubijaju hrišćansku decu a njihovu krv koriste u svojim verskim ritualima. A Romi su optuživani da hrišćansku decu kradu i prodaju Jevrejima. Martin Luter je u jednoj propovedi 1528. godine, izjednačujući Jevreje i Rome kao lutalice i neprijatelje Hrista, Rome optužio između ostalog i za krađu dece. Zahvaljujući brojnim istraživanjima, danas je poznato kada i kako se ono pojavilo, koje je oblike poprimalo i kakve je recidive ostavilo.[9]

Verovanje da Romi kradu decu se, izgleda, prenosilo i učvršćivalo prvenstveno preko lepe književnosti. Jedan nemački autor je ubedljivo pokazao da se motiv ukradenog deteta ne javlja u narodnim umotvorinama, a da se prvi put sreće u Servantesovoj noveli „Cigančica” (šp. La Gitanilla, 1613), a zatim prolazi kroz bezbrojne varijacije i kulminira u poplavi petparačkih romana koja traje od kraja 18. veka, pa manje-više sve do danas, naročito u književnosti za decu i mlade. S vremenom, priča o ukradenom detetu postaje sve zloćudnija. Dok Servantesovu junakinju Romi odgajaju s mnogo ljubavi i sve se završava hepiendom, u kasnijim delima sudbina ukradenog deteta se pogoršava, a priča o ukradenom detetu postaje pedagoško sredstvo i pretnja neposlušnoj deci. U drugoj polovini 19. veka, fikcija o ukradenom detetu prelazi iz literature u medije i postaje „stvarnost”. Novine redovno objavljuju „vesti” o detetu koje su ukrali Romi, uz navođenje datuma, mesta i imena, nudeći tako neoborive „dokaze” za ova zlodela. To, naravno, dovodi do povremenih moralnih panika, pa i do nasilja prema demonizovanim Romima, naročito od kraja 19. i u 20. veku, kada verovanje o inferiornosti i zloćudnosti Roma dobija „naučno” utemeljenje u eugeničkim i rasnim teorijama. Ovaj proces kulminira u vremenu između dva svetska rata i završava se nacističkim genocidom nad Romima.

U zapadnoj Evropi, kako u književnosti tako i u medijima, javlja se motiv ukradenog deteta koje se primorava da radi i krade. Međutim, u Srbiji se kao bitan i obavezan motiv priče o ukradenom detetu javlja i sakaćenje. Do pred kraj 19. veka u različitim izvorima mogu se naći gotovo redovne optužbe Roma za krađu, ali ne i za krađu dece, uprkos činjenici da je i u Srbiji postojalo neko difuzno verovanje da Romi kradu i decu. Motiv ukradenog deteta se u Srbiji javlja tek krajem 19. veka i to u dnevnim novinama, u formi „vesti”, a zatim u petparačkoj literaturi, da bi se u prvoj polovini 20. veka razvio u čitav jedan kriminalistički žanr. Iako su te vesti bile potpuno izmišljene, u njima se navode jezivi detalji o sakaćenju dece. Stalnim ponavljanjem u štampi, priče o deci koju su ukrali i osakatili Romi dobijale su na uverljivosti i doprinosile stigmatizaciji romske populacije. Ove vesti su, učestalošću i dramatičnošću, izazivali talase moralne panike, pa i masovne histerije u javnosti i često dovodile do izliva nasilja nad osumnjičenim Romima. Ovakvih progona Roma u vremenu između dva svetska rata bilo je svuda u Evropi.[9]

Da su ove predrasude preživele i do danas svedoči poznati slučaj koji se desio 2013. godine. Te godine je u jednom romskom naselju u Grčkoj otkrivena plavokosa devojčica. Porodica u kojoj je devojčica živela odmah je optužena za otmicu, a mediji su je nazvali „Plavi anđeo”. Odmah posle ovog slučaja pokrenuta je prava hajka na roditelje Rome koji imaju plavokosu decu. Inače, plavokosa romska deca nisu tako česta, ali neisu ni malobrojna, posebno u Velikoj Britaniji, odnosno u Irskoj, gde su česte veze izmeću Roma čergara i Irskih čergara (engl. Irish Travellers), koji nisu genetski povezani sa Romima, već su irskog porekla.[16] Uprkos tvrdnjama navodnih otmičara i romske zajednice u kojoj su živeli da je devojčica neformalno usvojena, pošto je napuštena po rođenju, socijalne službe zahtevale su DNK analizu. Inače, neformalno usvajanje među Romima nije retkost, najčešće zbog složenih birokratskih procedura koje se Romi najčešće trude da izbegnu (što nije čudno, obzirom na činjenicu da su često izopšteni iz obrazovnog sistema). Ubrzo je i u drugim romskim zajednicama u Evropi počelo odvođenje plavokose dece i zahtevi za DNK analizu. Epilog ovog slučaja bio je da je DNK analizom ustanovljeno je da je devojčica iz Grčke biološko dete romskog para iz Bugarske, a iste rezultate dali su i testovi druge plavokose romske dece.[15]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ I danas postoji narodna izreka „Zaigraće i vama mečka pred vratima”. Ona se koristi sa pretećom konotacijom - i vama će se nešto loše dogoditi (verovatno u smislu „samo će vam mečka pomoći”)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Čergar, šta je to zapravo? Saznajte tačno značenje navedenog pojma”. Veliki rečnik. Pristupljeno 7. 4. 2020. 
  2. ^ a b Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 1037. COBISS.SR 30905103
  3. ^ а б „Роми пре 900 година из Индије дошли на Балкан”. Новости. 14. 12. 2012. Приступљено 7. 4. 2020. 
  4. ^ а б „Upoznajmo se .... Romi”. TUZLARIJE. 8. 4. 2011. Приступљено 7. 4. 2020. 
  5. ^ „ISTORIJA, KULTURA, I TRADICIJA ROMA” (PDF). Zvanični veb-sajt. OSVIT - Udruženje Romkinja. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 2. 2015. г. Приступљено 7. 4. 2020. 
  6. ^ а б в „Istorija”. Oficijalni veb-sajt. Romski Savjet u Crnoj Gori. Архивирано из оригинала 07. 04. 2020. г. Приступљено 7. 4. 2020. 
  7. ^ „Mahmud od Gaznija”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 7. 4. 2020. 
  8. ^ Radojlović, Vesna. „Priča o Ciganima”. Zaveštanja predaka. Приступљено 7. 4. 2020. 
  9. ^ а б в „Odakle je potekla čuvena dečija pretnja - Ukrašće te Cigani i zbog čega?”. Bebac. Приступљено 7. 4. 2020. 
  10. ^ Janković 2016, стр. 300
  11. ^ Janković 2016, стр. 313-314
  12. ^ а б в TEMATSKO VEČE „GIPSY NIGHT” (PDF). Novi Sad: UNIVERZITET U NOVOM SADU PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET. 7. 5. 2006. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 04. 2020. г. Приступљено 7. 4. 2020. 
  13. ^ Janković 2016, стр. 312
  14. ^ а б Mladenović, Saša (28. 10. 2017). „Detinjstvo-Cigani Čergari”. SASA MLADENOVIC - Putopis o Africi. Приступљено 7. 4. 2020. 
  15. ^ а б Borev, Filip (27. 10. 2013). „Ja sam beli Rom”. Peščanik. Приступљено 7. 4. 2020. 
  16. ^ „Taoiseach formally recognises ethnic status”. The Independent. 1. 3. 2017. 

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]