Salcburški festival

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Salcburški festival
ŽanrDrama, Klasična muzika i Opera
Osnovan1920.
Tipfestival
LokacijaAustrija Salcburg, Austrija
www.salzburgerfestspiele.at
Jederman, predstava koja se izvodi svake godine (snimak iz 2014.)

Salcburški festival (nem. Salzburger Festspiele) je festival muzike i drame osnovan 1920. godine. Održava se svakog leta u austrijskom gradu Salcburgu, rodnom mestu Volfganga Amadeusa Mocarta.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Muzički festivali su se održavali u Salcburgu u nepravilnim intervalima od 1877. u organizaciji Međunarodne Mocarteum fondacije, ali su prekinuti 1910. godine. Iako je festival bio planiran za 1914. godinu, otkazan je kada je izbio Prvi svetski rat. Fridrih Gemaher i Hajnrih Damiš su 1917. osnovali organizaciju poznatu kao Salcburger Festšpilhaus-Gemajnde (nem. Salzburger Festspielhaus-Gemeinde) u cilju redovnog održavanja festivala drame i muzike.[1] Na kraju rata 1918. godine, oživljavanje festivala zagovarala ja petorka koja se danas smatra njegovim osnivačima:[2]

Prema Hofmanstalovim političkim spisima, Salcburški festival treba da istakne vekovne habzburške principe „živi i pusti da žive“ u odnosu na etničke grupe, narode, manjine, religije, kulture i jezike.[3] [4] [5] Salcburški festival je zvanično otvoren 22. avgusta 1920. Rajnhartovom izvedbom Hofmanstalovog Jedermana na stepenicama Salcburške katedrale, sa Aleksandrom Moisijem u glavnoj ulozi. Predstave se sada izvode na Sabornom trgu.

Prva opera izvedena je 1922. godine, sa Mocartovim Don Đovanijem pod dirigentskom palicom Riharda Štrausa. Pevači su uglavnom bili iz Bečke državne opere, uključujući Riharda Taubera u ulozi Don Otavija.

Pozorište Škola jahanja Felzen (nem. Felsenreitschule)

Prva festivalska sala podignuta je 1925. u nekadašnjim nadbiskupskim ergelama na severnom podnožju planine Mensberg, na osnovu planova Klemensa Holmajstera. Salu je svečano otvorila izvedba Gocijevog Turandota u dramatizaciji Karla Volmelera. U to vreme festival je već razvio veliki program uključujući direktne prenose austrijske radio mreže RAVAG. Sledeće godine susedna Škola jahanja Felzen, uklesana u stenu Mensberga, pretvorena je u pozorište i svečano otvorena predstavom Sluga dva gospodara Karla Goldonija.

Između 1934. do 1937. godine, poznati dirigenti kao što su Arturo Toskanini i Bruno Valter dirigovali su mnogim nastupima. Godine 1936. na festivalu su nastupili pevači porodice Trap, čija je priča kasnije prikazana u mjuziklu Moje pesme, moji snovi (sa scenom pevanja porodice Trap u Škola jahanja Felzen).

Popularnost festivala pretrpela je veliki udarac posle Anšlusa Austrije od strane nacističke Nemačke 1938. godine. Toskanini je podneo ostavku u znak protesta, umetnici jevrejskog porekla poput Rajnharta i Georga Šoltija morali su da emigriraju. Ipak, festival je ostao u funkciji sve dok 1944. nije otkazan naredbom ministra Rajha Jozefa Gebelsa kao reakcija na zaveru od 20. jula. Na kraju Drugog svetskog rata, Salcburški festival je ponovo otvoren u leto 1945.

Festival posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Posleratni festival polako je sticao značaj kao letnji operski festival, posebno za izvedbe Mocartovih dela. Dirigent Herbert fon Karajan je postao umetnički direktor 1956. godine. 1960. godine otvorena je velika festivalska dvorana (nem. Großes Festspielhaus). Nakon Karajanove smrti 1989. godine, festival je drastično modernizovao i proširio reditelj Žerar Mortije, koga je 2001. nasledio Peter Ružička.

Festival u 21. veku[uredi | uredi izvor]

Plasido Domingo, Frančesko Meli, Ana Netrebko i Dajana Haler u novoj produkciji Il trovatore na festivalu 2014. godine.

2006. godine festival su vodili njegov direktor Jirgen Flim i koncertni direktor Markus Hinterhojzer. Te godine, Salcburg je proslavio 250 godina od Mocartovog rođenja stavivši na repertoar sva 22 njegova operska dela, uključujući dve nedovršene opere.[6]

Ekonomska računica[uredi | uredi izvor]

Salcburški festival izveštava da je prihod od prodaje ulaznica u 2017. iznosio oko 27 miliona evra, i godišnje donosi 183 miliona evra gradu Salcburgu. Svojim delovanjem u drugim sektorima, direktno i indirektno obezbeđuju javnom sektoru oko 77 miliona evra u porezima i doprinosima.[7]

Salcburški festival za Praznik Duhova[uredi | uredi izvor]

Ulaz u Veliku festivalsku dvoranu na Herbert-fon-Karajan-Placu u Salcburgu.

Salcburški festival za Praznik Duhova (nem. Salzburger Pfingstfestspiele) je osnovan po nalogu Herberta fon Karajana 1973. kao kratka serija koncerata. Danas se ovaj festival odvija pod okriljem glavnog (letnjeg) Salcburškog festivala.

Prvi koncerti na festivalu za Praznik Duhova bili su usredsređeni na tri Bruknerove simfonije, sve pod dirigentskom palicom Karajana. 1990-ih godina akcenat se daje na dela iz baroknog repertoara. 2005. godine, Salcburški festival za Praznik Duhova je predstavio Hendlove Acis i Galateju i oratorijum Solomon.

Godine 2007. Rikardo Muti je postao umetnički direktor festivala po petogodišnjem ugovoru tokom kojeg je predstavio kompletne predstave operskih rariteta iz Napuljske škole opere 18. i 19. veka. Nasledila ga je mecosopran Sesilija Bartoli, takođe na period od pet godina, koja je po prvi put u istoriji festivala, predstavila jednu plesnu predstavu (Balet Kirov). Bartoli je 2012. pevala Kleopatru u Hendelovom Juliju Cezaru, 2013. naslovnu ulogu u Normi Vinčenca Belinija, a 2014. Rosinijevu Senerentolu. Godine 2015. izvela je naslovnu ulogu u Ifigeniji Tauridi Kristofa Vilibalda Gluka, a 2016. pevala je Mariju u Priči sa zapadne strane Leonarda Bernštajna.[8]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Salzburger Festspiele: Das große Welttheater – 90 Jahre Salzburger Festspiele. Eigenverlag, Salzburg 2010, OCLC 845844257.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1945–1960. Jung+Jung, Salzburg 2007, ISBN 978-3-902497-30-7.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1960–1989 – Die Ära Karajan. Jung+Jung, Salzburg 2009, ISBN 978-3-902497-32-1.
  • Robert Kriechbaumer (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele 1990–2001 – Die Ära Mortier/Landesmann. Jung+Jung, Salzburg 2011, ISBN 978-3-902497-33-8.
  • Robert Kriechbaumer: Zwischen Österreich und Grossdeutschland. Eine politische Geschichte der Salzburger Festspiele 1933–1944. Böhlau, Wien/ Köln/ Weimar 2013, ISBN 978-3-205-78941-3.
  • Marina Auer: Die Salzburger Festspiele im Schatten der Politik (1933–1945). LMU-Publikationen, München 2003. (Volltext).
  • Edda Fuhrich, Gisela Prossnitz (Hrsg.): Die Salzburger Festspiele. Ihre Geschichte in Daten, Zeitzeugnissen und Bildern. Band 1. 1920–1945. Residenz, Salzburg 1990, ISBN 3-7017-0630-1.
  • Stephen Gallup: Die Geschichte der Salzburger Festspiele. Orac, Wien 1989, ISBN 3-7015-0164-5.
  • Josef Kaut: Die Salzburger Festspiele. Bilder eines Welttheaters. Residenz, Salzburg 1973, ISBN 3-7017-0047-8.
  • Andreas Novak: Salzburg hört Hitler atmen. Die Salzburger Festspiele 1933–1945. DVA, München 2005, ISBN 3-421-05883-0.
  • Andress Müry (Hrsg.): Kleine Salzburger Festspielgeschichte. Pustet, Salzburg 2002, ISBN 3-7025-0447-8.
  • Michael P. Steinberg: Ursprung und Ideologie der Salzburger Festspiele 1890–1938. Pustet, Salzburg/ München 2000, ISBN 3-7025-0410-9.
  • Harald Waitzbauer: Festlicher Sommer. Das gesellschaftliche Ambiente der Salzburger Festspiele von 1920 bis zur Gegenwart. Schriftenreihe des Salzburger Landespressebüros, Salzburg 1997.
  • Wilfried Posch: Clemens Holzmeister. Architekt zwischen Kunst und Politik. Mit einem Werkverzeichnis von Monika Knofler. Salzburg 2010, ISBN 978-3-99014-020-8.
  • Robert Hoffmann (Hg.): Festspiele in Salzburg. Quellen und Materialien zur Gründungsgeschichte. Band 1: 1913-1920, Böhlau Verlag, Wien, Köln, Weimar 2020, ISBN 978-3-205-21031-3

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Eisen, Cliff; Keefe, Simon P., ur. (2006). The Cambridge Mozart Encyclopedia. Cambridge: Cambridge University Press. str. 443. ISBN 978-0-52185-659-1. 
  2. ^ Lütteken, Laurenz (2014). Richard Strauss: Musik der Moderne (na jeziku: nemački). Reclam. str. 138. ISBN 978-3-15-010973-1. 
  3. ^ William M. Johnston "Zur Kulturgeschichte Österreichs und Ungarns 1890–1938." (2015), ISBN 978-3-205-79378-6, p. 46.
  4. ^ Thomas Thiel "Hugo von Hofmannsthal im Ersten Weltkrieg – Requiem auf eine zerbrechliche Idee", Frankfurter Allgemeine Zeitung, 18 April 2014.
  5. ^ Kurt Ifkovits in: "Hofmannsthal. Orte" (Hemecker/Heumann, 2014), p 336.
  6. ^ „Mozart 22” (Saopštenje) (na jeziku: nemački). Berlin. 18. 7. 2006. Pristupljeno 1. 10. 2018. 
  7. ^ „Report Salzburg Festival: Economic engine, excellence infusion for the location” (PDF). Wirtschaftskammer Salzburg. 28. 6. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 03. 2018. g. Pristupljeno 16. 5. 2018. 
  8. ^ Salzburg Whitsun Festival. Program detail: West Side Story. Retrieved 9 September 2015.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Салцбуршки_фестивал&oldid=26997895”