Моје песме, моји снови

С Википедије, слободне енциклопедије

Моје песме, моји снови
енгл. The Sound of Music
Sound of music.jpg
Филмски постер
РежијаРоберт Вајс
СценариоЕрнест Лиман
ПродуцентРоберт Вајс
Главне улогеЏули Ендруз
Кристофер Пламер
МузикаРичард Роџерс
Оскар Хамерштајн II
Ирвин Костал
Издавачка кућаТвенти сенчури фокс
Година1965.
Трајање174 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет8,2 милиона долара
Зарада286,2 милиона долара
IMDb веза

Моје песме, моји снови (енгл. The Sound of Music) је амерички мјузикл из 1965. године, режисера Роберта Вајса.[1] Филм се темељи на истинитој причи Марије фон Трап и групи, која је у Америци деловала под називом Trapp Family Singers.[2] Главне улоге играју Џули Ендруз и Кристофер Пламер.[3]

Филм је доживео изузетно добре реакције критике и публике. Добитник је 5 Оскара, укључујући и оног за најбољи филм и најбољег режисера, 2 Златна глобуса, све заједно 5 оскара, 10 награда и 9 номинација.[4]

Радња филма[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

„Златне” тридесете године 20. века се у Аустрији ближе крају. Ране Првог светског рата су тек залечене, а над земљом се већ надвила претња немачке окупације. Међутим, породицу имућног умировљеног официра некадашње царске морнарице капетана фон Трапа (Кристофер Пламер), муче други проблеми. Након преране смрти супруге, бивши професионални војник покушава своје седмеро деце у доби од 4 до 16 година, подићи на непримерен начин - увођењем војне дисциплине. Јасно да је мала „постројба” лукавија и од свог „врховног заповедника” и од његових намесника, гувернанти, које „падају” једна за другом, све док се једног дана у тој незахвалној улози не појави лепа Марија (Џули Ендруз), новакиња (искушеница) оближњег католичког самостана (манастира), која својом животном радошћу прети строгим правилима реда, па је поглаварица (Пеги Вуд) радо шаље у „чистилиште” фон Трапових. Њен боравак у породици је требало да буде привремен, јер би очевим венчањем с испразном, али спољашњошћу блиставом бароницом Елзи (Еленор Паркер), деца ускоро требало да добију нову „мајку”. Али Маријина предивна и несебична природа не оставља у дворцу никог равнодушним и прича се окреће у непланираном смеру. Нацисти се строго придржавају планова и Аустрија постаје немачка покрајина. Фон Трап, као частан војник и домољуб (родољуб), не може прихватити тако нешто...[3][5]

Улоге[уреди | уреди извор]

Кристофер Пламер и Џули Ендруз
Глумац Улога
Џули Ендруз Марија
Кристофер Пламер капетан фон Трап[6]
Еленор Паркер бароница Елзи
Шарман Кар Лесил, најстарија ћерка

Стварна Марија фон Трап има кратку, незабележену сцену као пролазник, заједно са својом децом Розмари и Вернером фон Трапом током "Ја имам поуздање".[7]

Позадина[уреди | уреди извор]

Композитор Ричард Роџерс и лиричар Оскар Хамерстајн II

Прича Звука музике заснована је на мемоарима Марије фон Трап, Прича о певачима породице Трап, објављеним 1949. године како би помогла у промовисању певачке групе њене породице након смрти њеног супруга Џорџа 1947.[8] Холивудски продуценти изразили су интересовање за куповину само наслова, али је Марија то одбила, желећи да се исприча цела њена прича.[8] Године 1956. немачки продуцент Волфганг Либенајнер откупио је филмска права за 9.000 долара (еквивалентно 83.000 долара годишње 2018. године), ангажовао Џорџа Хардалека и Херберта Рајнекера да напишу сценарио, а Франца Гротеа да надзиру музику, која се састоји од традиционалних аустријских народних песама.[9] Драма Породица Трап је објављена у Западној Немачкој 9. октобра 1956. године и постигла је велики успех.[8] Две године касније, Либенајнер је режирао наставак, The Trapp Family in America, а та два филма су постали најуспешнији филмови у Западној Немачкој током послератних година.[8] Њихова популарност проширила се широм Европе и Јужне Америке.[8]

Године 1956, Парамаунт пикчерс је откупио филмска права у Сједињених Држава, намеравајући да произведе верзију на енглеском језику са Одри Хепберн као Маријом.[8] Студио је на крају одустао од своје опције, али је један од његових директора, Винсент Џ. Донеху, предложио причу као сценски мјузикл за Мари Мартин.[8] Продуценти Ричард Халидеј и Леланд Хејвард осигурали су права и ангажовали драмске писце Ховарда Линдсеја и Расел Круза, који су добитници Пулицерове награде за дело State of the Union.[9] Они су се обратили Ричарду Роџерсу и Оскару Хамерстајну II да компонују једну песму за мјузикл, али су композитори сматрали да два стила - традиционалне аустријске народне песме и њихова композиција - неће ићи заједно.[9] Они су понудили да напишу потпуно нову партитуру за целу продукцију ако су продуценти вољни да сачекају док заврше рад на Flower Drum Song.[10] Продуценти су брзо одговорили да ће чекати колико год је потребно.[10] Сценски мјузикл The Sound of Music отворен је 16. новембра 1959. у позоришту Лант-Фонтејн у Њујорку и приказивао се на Бродвеју са 1.443 извођења, освојивши шест награда Тони, укључујући и награду за најбољи музикал.[11] У јуну 1960. је предузеће Твентиет Сенчури Фокс откупило права на адаптацију сценског мјузикла за 1,25 милиона долара (еквивалентно 10,6 милиона долара 2018. године).[12][Note 1]

Награда Оскар[уреди | уреди извор]

Освојени[уреди | уреди извор]

  • Robert Wise - најбољи филм
  • Robert Wise - режија
  • William Raynolds - монтажа
  • Irwin Kostal - музика
  • James Corcoran, Fred Hynes - звук

Номинације[уреди | уреди извор]

  • Julie Andrews - главна женска улога
  • Peggy Wood - споредна женска улога
  • Boris Leven, Walter M. Scott, Ruby R. Levitt - уметнички директор
  • Ted D. McCord - фотографија
  • Doroty Jeakins - костими[1]

Оставштина[уреди | уреди извор]

Године 1966, Американ Екпрес је створио прво вођено путовање на тему Sound of Music у Салцбургу.[13] Од 1972. Панорама Тоурс је водећа компанија са аутобуским турама Sound of Music у граду, која годишње услужује приближно 50.000 туриста на различитим филмским локацијама у Салцбургу и околини.[13] Прва оживљавајућа пројекција Sing-along Sound of Music одвила се на Лондонском фестивалу лезбејских и геј филмова 1999. године,[14] што је довело до успешног приказивања у биоскопу Принц Чарлс, које је у настављњено током 2018.[15][16] Током пројекција, чланови публике су често били обучени као часне сестре и деца фон Трапа и охрабривани су да певају уз текстове на екрану.[16] У јулу 2000. године, у Бостону и Остину у Тексасу, отворене су емисије Sing-along Sound of Music.[16] Неки чланови публике су били одевени као чланови екипе и ступили у интеракцију са радњом приказаном на екрану.[16] Филм је започео успешно приказивање у позоришту Зигфелд у Њујорку, септембра 2000. године, а отварању су присуствовали чланови глумачке екипе Чармијан Кар (Лиесл), Даниел Трухит (Ролф) и Ким Карат (Гретл).[17] Пројекције типа Sing-along Sound of Music су постале међународни феномен.[18]

Конгресна библиотека Сједињених Држава одабрала је овај филм 2001. године за очување у Националном филмском регистру, класификујући га „културно, историјски или естетски значајним”.[19] Академска филмска архива сачувала је The Sound of Music 2003. године.[20]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Twentieth Century Fox also purchased the rights to the two German films for distribution in the United States. Fox combined the two films, Die Trapp-Familie and Die Trapp-Familie in Amerika, dubbed them in English, and released them as a single 106-minute film titled The Trapp Family, which was released on April 19, 1961.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 441. 
  2. ^ Yoffe, Emily (1993-08-08). „Hollywood's Widower Fantasy”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2017. Приступљено 2017-02-05. 
  3. ^ а б „Моје песме, моји снови”. РТС. Приступљено 26. 1. 2020. 
  4. ^ Bernstein, Adam (16. 9. 2005). „'Sound of Music,' 'West Side Story' Director Robert Wise Dies”. The Washington Post. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2020. Приступљено 28. 12. 2020. 
  5. ^ „Моје песме, моји снови”. Тв Профил. Приступљено 26. 1. 2020. 
  6. ^ „The Unsung Overdub Star In 'Sound Of Music'. NPR. 24. 11. 2012. Архивирано из оригинала на датум 30. 11. 2012. Приступљено 10. 5. 2019. 
  7. ^ Aman, Melanie (23. 9. 2018). „The Real Maria Von Trapp Made a Cameo in 'The Sound of Music' — Did You Catch It?”. Woman's World. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2020. Приступљено 8. 12. 2020. 
  8. ^ а б в г д ђ е Hirsch 1993, p. 4.
  9. ^ а б в Hirsch 1993, p. 6.
  10. ^ а б Santopietro 2015, p. 27.
  11. ^ Hirsch 1993, pp. 7–8.
  12. ^ а б Hirsch 1993, p. 8.
  13. ^ а б Maslon 2015, p. 172.
  14. ^ Singalonga.net
  15. ^ „Why fans are still singing along to the Sound of Music”. BBC News. 19. 9. 2016. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2016. 
  16. ^ а б в г Vinciguerra, Thomas (20. 8. 2000). „Do You Really Call That Sound Music?”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2015. Приступљено 27. 1. 2015. 
  17. ^ Asch, Amy; Ehren, Christina (7. 9. 2000). „Crowds Turn Out for Opening of 'Sing-a-Long Sound of Music' in NYC”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2015. Приступљено 27. 1. 2015. 
  18. ^ Maslon 2015, pp. 157–158.
  19. ^ Santopietro 2015, p. 253.
  20. ^ „Preserved Projects”. Oscars.org. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2016. Приступљено 5. 8. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]