Pređi na sadržaj

San u crvenom paviljonu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Scena iz knjige

„San u crvenom paviljonu“ je kineski roman iz 18. veka. Pripada skupini četiri velika klasična kineska romana.[1]

Napisan je u sredinom 18. veka za vreme dinastije Ćing.[2] Autor je Cao Sjuećin, koji je roman objavio anonimno, ali se kasnije ustanovilo da je on autor. Počeo je da piše roman „Kamen“, ali ga nije završio. Napisao je 80 poglavlja, a nakon njegove smrti je dodano 40 novih poglavlja i naslov romana je promenjen u „San u crvenom paviljonu“.[3] Delom je autobiografski tekst. Postoji posebna nauka pod imenom „crvenologija“, koja se bavi proučavanjem ovog dela.[4] Roman ima 30 glavnih i preko 400 sporednih likova, uglavnom ženskih. Veoma je bogata psihološka karakterizacija likova. Detaljno prikazuje život i socijalnu strukturu tipičnog kineskog plemstva 18. veka.[5] Crveni paviljon je naziva za mesto stanovanja devojaka iz bogatih plemićkih porodica.

Sadržaj

[uredi | uredi izvor]

U romanu je detaljno opisan porodični klan Đa i njegova dva ogranka, kuće Ronguo i Ninguo. Ove porodice su smeštene u velikim kućama u glavnom gradu. Njihovi preci bili su vojvode. Na početku romana, obe kuće pripadaju najpoštovanijim porodicama u gradu. Opisano je njihovo bogatstvo i uticaj, koji traju sve dok ne dođe do sukoba sa carem. Nakon toga njihove kuće bivaju opljačkane i zaplenjene, a dešavaju se i zločini. Pri kraju romana, njihovo stanje se polako popravlja. Jedna od glavnih tema romana je i ljubavni trougao. Glavni lik Đa Baoju zaljubljen je u rođaku Lin Daiju, ali se ipak ženi rođakom Šue Baoćai. Njihova ljubavna priča se završava tragično.

Jezik

[uredi | uredi izvor]

Roman je napisan u pisanom vernakularu (baihua) umesto u klasičnom kineskom (wenyan). Cao Sjuećin je bio dobro upućen u kinesku poeziju i u klasični kineski, pošto je pisao traktove u polu-venjanskom stilu, dok je dijalog romana napisan u pekinškom mandarinskom dijalektu, koji je postao osnova modernog govornog kineskog. U ranom 20. veku, leksikografi su koristili ovaj tekst da uspostave rečnik novog standardizovanog jezika, a reformisti su koristili ovaj roman za promovisanje pisanog standardnog jezika.[6]

Prijem i uticaji u modernoj eri

[uredi | uredi izvor]

U kasnom 19. veku, uticaj romana Sna u crvenom paviljonu bio je toliko prodoran da ga je reformator Ljang Ćičao napao zajedno sa još jednom klasičnom novelom Priča o močvari zbog „podsticanja na pljačku i požudu”, kao i zbog zagušivanja uvođenja zapadnih romana, koje je on smatravo u većoj meri društveno odgovornim.[7] Ugledni naučnik Vang Guovej je međutim proizveo nov metod književnog tumačenja u svom inovativnom i revolucionarnom eseju iz 1904. godine, u kome se pozivao na filozofiju Artura Šopenhauera. Vang je nazivao ovu novelu „tragedijom tragedija”, koja je u kontrastu sa prosperitetnim završecima većine ranijih drama i dela fikcije.[8]

U ranom 20. veku, mada je Novi kulturalni pokret imao kritičko stanovište prema konfucijanskim klasicima, naučnik Hu Ših je koristio oruđa filološkog kriticizma da stavi roman pod potpuno drugačije svetlo, i da ga deklariše temeljom nacionalne kulture. Hu i njegovi učenici, Gu Đegang i Ju Pingbo, prvi su utvrdili da je Cao Sjuećin bio autor dela. Ozbiljan tretman pitanja autorstva je proizveo viši nivo poštovanja fikcije, s obzirom na to da manje obimni oblici književnosti tradicionalno nisu bili pripisivani specifičnim individuama.[9] Hu je zatim nadogradio Caj Juenpeja istraživanjima štampane istorije ranih izdanja da bi pripremio pozdane tekstove za čitanje. Finalni, i u nekim aspektima najvažniji zadatak, bilo je proučavanje rečnika i upotreba Cajevog pekinškog dijalekta kao osnove za moderni mandarinski.

Tokom 1920-ih, naučnici i posvećeni čitaoci su razvili Hungsjue, ili redologiju u naučno polje i popularnu avokaciju. Među žudnim čitaocima je bio mladi Mao Cedung, koji je kasnije tvrdio da je pročitao novelu pet puta i veličao ju je kao jedno od najvećih kineskih književnih dela.[10] Uticaj tema i stila novele su evidentni u mnogim modernim kineskim proznim radovima. Početak 1950-ih je bio bogat period za redologiju. Tad je došlo do objavljivanja glavnih studija Ju Pingba. Džou Žučang, koji je kao mladi naučnik privukao pažnju Hu Šiha krajem 1940-ih, objavio je svoju prvu studiju 1953. godine, koja je postala bestseler.[11] Međutim, 1954. godine Mao je lično kritikovao Ju Pingba zbog njegovog „buržoaskog idealizma” u vidu propuštanja da naglasi da je roman izložio dekadenciju „feudalnog” društva, kao i odsustva razmatranja teme klasne borbe. Tokom Kampanje stotine cvetova, Ju je bio teško kritikovan, ali su napadi bili toliko ekstenzivni i puni citata iz njegovog rada da su zapravo širili Juove ideje do mnogih ljudi koji inače ne bi znali za njihovo postojanje.[12][13]

Tokom Kulturne revolucije, roman je inicijalno bio pod vatrom, ali je u narednim godinama brzo povratio svoj prestiž. Džou Žučang je nastavio svoj životni rad, i do kraja je objavio više od šezdeset biografskih i kritičnih studija.[11] Godine 2006, Džou, koji je dugo bili nepoverljiv prema Gaovim izdanjima, zajedno je sa novelistom Lju Sinvuom, autorom popularnih studija o romanu, proizveo je novu verziju 80 poglavlja. U tom radu je Džou eliminisao Čeng-Gaove izmene. Lju je kompletirao završetak koji je navodno bio verodostojniji prvobitnoj nameri autora.[14]

Prevodi i prijem na Zapadu

[uredi | uredi izvor]

Prevod Caove proze je veliki izazov, koja koristi mnoge nivoe kolokvijalnog i književnog jezika i inkorporira forme klasične poezije koje su sastavni deo romana.[16] Jedna nedavna studija je zaključila da je ovaj rad „izazov čak i za najsnalažljivije prevodioce, i da proces njegovog prevođenja na drugi jezik neumitno uzrokuje više prevodnih problema, tehnika i principa od procesa prevoda bilo kog drugog književnog rada.”[17]

Prvi zabeleženi pokušaj prevođenja romana na engleski je izvršio 1812. godine čuveni protestantski misionar i sinolog Robert Morison (1782–1834) kada je on preveo deo četvrtog poglavlja novele, s ciljem njegovog objavljivanja u drugom tomu svoje knjige Horae Sinicae (ova knjiga nikad nije bila objavljena). Godine 1816, Morison je objavio prevod konverzacije iz poglavlja 31 u svom udžbeniku kineskog jezika Dijalogi i samostalna rečenice na kineskom jeziku. Godine 1819, kratak odlomak iz poglavlja 3 preveo je poznati britanski diplomata i sinolog Džon Fransis Dejvis (1795–1890) i objavio je svoj prevod u časopisu Londonski žurnal kvartalnih pregleda (London Journal Quarterly Review). Dejvis je isto tako objavio poemu iz poglavlja 3 novele 1830. godine u žurnalu Transakcije u izdanju Kraljevskog azijskog društva.[18]

Sledeći prevod na engleski je bila doslovna translacija odabranih pasusa pripremljenih za strane studente kineskog jezika koju je objavila izdavačka kuća Štampa prezbiterijanske misije (Presbyterian Mission Press) iz Ningboa 1846. godine.[19] Edvard Čarls Baura iz Kineske pomorske carinske službe objavio je prevod prvih osam poglavlja 1868. godine,[20] a H. Benkroft Džoli prvih četrdeset šest poglavlja 1892. godine.[21]

Skraćeni prevod autora Vang Či-Čena, u kome je naglašena centralna ljubavna priča je objavljen 1929. godine, sa predgovorom koji je napisao Artur Vejli. Vejli je rekao da u odlomcima koji prenose snove „najviše osećamo simboličku ili univerzalnu vrednost” likova. „Pao Ju”, nastavio je Vejli, predstavlja „maštu i poeziju”, a njegov otac „sve te mračne moći pedanterije i ograničenja koja ometaju umetnika ...”[22] U jednom pregledu iz 1930. godine Vangove verzije prevoda, Hari Klemens iz časopisa Virdžinijski kvartalni pregled napisao je „ovo je sjajan roman,” i zajedno sa Romansom tri kraljevstva, on se „rangira među najvažnijim” novelama klasične kineske literature.[23] Mada je Klemens smatrao da je „značenje samo fragmentarno otkriveno” u engleskom prevodu proze i da je „veliki broj incidenata” i „većina poezije” izostavljena, ipak je smatrao da je „u svakom slučaju napor čitanja Sna u crvenom paviljonu eminentno vredan pravljenja.”[23] Godine 1958 Vang je objavio proširenu verziju svog ranijeg skraćenog izdanja, mada je ona još uvek bila skraćena za 60 poglavlja.

Tok prevoda i književnih studija na Zapadu je stalno rastao, potpomognut povećanim stepenom poznavanja kineskog jezika. Prevod na nemački jezik iz 1932. godine autora Franca Kuna[24] bio je baziran na skraćenoj verziji. Prevod Sna u crvenom paviljonu autora Florens i Isable Makhju objavljen 1958,[25] i kasnija francuska verzija Bramvela Sitona Bonsala, kompletirali su translaciju dela u 1950-tim, koja je u današnje vreme dostupna na vebu.[26] Kritičar Antoni Vest pisao je u časopisu Njujorčanin 1958. godine da je ova novela za kinesku književnost „poput onog što je rad Braća Karamazovi za rusku i U traganju za izgubljenim vremenom za francusku literaturu”, i „da je to bez sumnje jedan od najvećih romana u celokupnoj književnosti.”[15] Kenet Reksrot je u jednom pregledu iz 1958. godine napisao da Makhjuev prevod, svrstava novelu među „najveće radove prozne fikcije u celokupnoj istoriji književnosti”, zbog njegove „duboke humanosti”.[27]

Prvi kompletni prevod na engleski je objavio Dejvid Hoks, nekih vek i po nakon prvog engleskog prevoda. Hoks je već bio priznati redolog i prethodno je preveo Ču Ci kad mu je izdavačka kuća Pingvin klasici predložila 1970. godine da pripremi prevod koji bi mogao privući čitaoce na engleskom jeziku. Nakon što je ostavio svoj profesorski položaj, Hoks je objavio prvih osamdeset poglavlja u tri knjige (1973, 1977, 1980).[28] Priča o kamenu (The Story of the Stone) (1973–1980), prvih osamdeset poglavlja koje je Hoks preveo i zadnjih četrdeset koje je preveo Džon Minford sastoji se od pet tomova, 2.339 strana stvarnog osnovnog teksta (ne računajući predgovor, uvode i apendikse).[29] Ukupni broj reči u ovom izdanju engleskog prevoda Pingvin klasika se procenjuje da je 845.000. Godine 1980. u jednom pregledu Hoksovog i Minfordovog prevoda objavljenom u magazinu Njujork rivju of buks, Frederik Vejkman mlađi opisuje novelu kao „remek-delo” i rad „književnog genija”.[30] Sintija L. Čenault sa Univerziteta u Floridi je izjavila da je „San priznat kao jedan od najviše psihološki penetrirajućih romana svetske književnosti”.[31] Majkl Ortofer sa onlajn književnog sajta Kompletni pregled proglašava ovu novelu jednom od nekoliko dela koja se mogu uzeti u obzir za naslov „knjige milenijuma”, kao i retkim književnim komadom „u kome osoba može u potpunosti da izgubi sebe”.[32]

Godine 2014, jedan skraćeni prevod Sna autora Lina Jutanga ponovo se pojavio u japanskoj literaturi. Linov prevod, oko polovine sadržaja originala, se ne smatra doslovnim.[33]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „From West to East: Conservation of the Chinese novel 'Dream of the Red Chamber'”. British Library. 
  2. ^ Jonathan D. Spence (1966). Ts'ao Yin [Cao Yin] and the K'ang-Hsi Emperor: Bondservant and Master. New Haven: Yale University Press.  is a study of Cao's grandfather.
  3. ^ David Hawkes (1973). „Introduction”. The Story of the Stone. I. Penguin Books. str. 15—19. 
  4. ^ Jonathan Spence (1990). The Search for Modern China. New York: Norton. str. 106–110. ISBN 9780393027082. 
  5. ^ „CliffsNotes, About the Novel: Introduction”. Cliffsnotes.com. Pristupljeno 02. 11. 2017. 
  6. ^ „Vale: David Hawkes, Liu Ts'un-yan, Alaistair Morrison”. China Heritage Quarterly of the Australian National University. 
  7. ^ Leo Ou-fan Lee, "Literary Trends I: The Quest for Modernity, 1895–1927," in John K. Fairbank, ed., Cambridge History of China. 12 Republican China 1912–1949 Pt I. Cambridge: Cambridge University Press. 1983. str. 455. .
  8. ^ Yu (1997), str. 119–121.
  9. ^ Saussy, Haun (2003). „The Age of Attribution: Or, How the Honglou Meng Finally Acquired an Author”. Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews (CLEAR). 25: 119—132. JSTOR 3594284. doi:10.2307/3594284. 
  10. ^ Li Zhisui (1994). The Private Life of Chairman Mao. New York: Random House. str. 82. 
  11. ^ a b Editor's Preface, Ruchang Zhou, Between Noble and Humble: Cao Xueqin and the Dream of the Red Chamber. Between Noble and Humble: Cao Xueqin and the Dream of the Red Chamber. New York: Peter Lang. 2009. str. xiv. ISBN 9781433104077. 
  12. ^ Bonner, Joey (1976). „Yü P'ing-po and the Literary Dimension of the Controversy over Hung lou meng”. The China Quarterly. 67: 546—581. S2CID 154507643. doi:10.1017/S0305741000035517. 
  13. ^ Merle Goldman (1967). Literary Dissent in Communist China. Cambridge, MA.: Harvard University Press. .
  14. ^ Conspiracy of the Red Mansions Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jun 2016). Danwei (December 6, 2006).
  15. ^ a b West, Anthony (22. 11. 1958). „Through a Glass, Darkly”. The New Yorker. 
  16. ^ Li Liyan. „The Stylistic Study of the Translation of A Dream of Red Mansions” (na jeziku: kineski). „伟大不朽的古典现实主义作品《红楼梦》是我国古典小说艺术成就的最高峰。” 
  17. ^ Wong (2014), str. 12.
  18. ^ Gray, Ronald. „The Stone's Curious Voyage to the West: A Brisk Overview of Honglou Meng’s English Translation History and English Hongxue.”. Journal of Sino-Western Communication.  3.2 (December, 2011).
  19. ^ Robert Thom (1846). The Chinese Speaker; or, Extracts from Works Written in the Mandarin Language, as Spoken at Peking. Ningpo: Presbyterian mission Press. 
  20. ^ E. C. Bowra The China Magazine (Hong Kong: Noronha & Sons, 1868–1870) University of Virginia Chinese Text Initiative (This etext contains only the Preface and Chapter 1) „Chinese Text Initiative”. Arhivirano iz originala 14. 10. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2011. 
  21. ^ The Dream of the Red Chamber or (Hung Lou Meng). . Hong Kong: Kelly & Walsh.  1891, 1892. Hung Lou Meng, from the Project Gutenberg, Hong Kong: Kelly & Walsh, 1892–1893, paper published edition is also available. . Wildside Press. ISBN 978-0-8095-9268-5. ; and Hard Press, November 3. 2006. ISBN 978-1-4069-4079-4.. Text of the 1892–1893 English translation Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. септембар 2015) at University of Adelaide; rpr. with a new foreword by John Minford, Tokyo; North Clarendon, Vt.:. 2010. ISBN 978-0-8048-4096-5.
  22. ^ Dream of the Red Chamber (Wang Chi-Chen), (New York: Doubleday; London: Routledge, 1929) enlarged version (New York: Twayne:. 1958. ISBN 978-0-385-09379-8.).
  23. ^ a b Clemons, Harry (1930). „Book Reviews: The Dream of the Red Chamber”. The Virginia Quarterly Review. 6 (2). Arhivirano iz originala 06. 04. 2012. g. Pristupljeno 02. 11. 2018. 
  24. ^ Der Traum Der Roten Kammer (Leipzig: Insel-verlag, 1932).
  25. ^ (New York: Pantheon:. 1958. ISBN 978-0-8371-8113-4.). Available at Open Library (link).
  26. ^ „Red Chamber Dream. Translation from Chinese by B.S. Bonsall”. Lib.hku.hk. Arhivirano iz originala 01. 01. 2013. g. Pristupljeno 10. 04. 2013. 
  27. ^ Rexroth, Kenneth. „The Chinese Classic Novel in Translation”. University of Pennsylvania School of Arts and Sciences, original from Kenneth Rexroth 1958. 
  28. ^ Gittings, John (25. 08. 2009). „Obituary for the Scholar and translator David Hawkes”. The Guardian. Pristupljeno 16. 07. 2011. 
  29. ^ (Penguin Classics and Bloomington: Indiana University Press, five volumes, 1973–1980. ISBN 978-0-14-044293-9. ISBN 978-0-14-044326-4. ISBN 978-0-14-044370-7. ISBN 978-0-14-044371-4. ISBN 978-0-14-044372-1.).
  30. ^ Wakeman Jr., Frederic (12. 06. 1980). „Review (Book review): The Genius of the Red Chamber”. The New York Review of Books. 
  31. ^ Chennault, Cynthia. „CHT 4111, "Dream of the Red Chamber"” (PDF). University of Florida. 
  32. ^ „The Story of the Stone (The Dream of the Red Chamber)”. Complete review. 
  33. ^ 庄春雷. „Lin Yutang's 'Red Chamber Dream' discovered”. www.szdaily.com. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
San u crvenom paviljonu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сан_у_црвеном_павиљону&oldid=28471767”