Snovi (Fransisko de Kevedo)

Prvo izdanje "Snova"(1627).

Snovi je satirično prozno delo španskog baroknog pisca Fransiska de Keveda. Napisano je između 1605. i 1622. godine, i prvi put je objavljeno u Barseloni 1627. godine pod nazivom „Sueños y discursos de verdades descubridoras de abusos, vicios y engaños en todos los oficios del mundo“.

Zavidno znanje i popriličnu retoričku veštinu pisanja Fransiska de Keveda imamo priliku da upoznamo u ciklusu satiričnih dela pod zajedničkim naslovom „Snovi“, od kojih su prva tri, „San o Sudu“, „Opsednuti pandur“ i „Pakao predstavljena” u ovom članku. Imajući u vidu doba u kojem je pisac živeo, samim tim i stvarao svoja dela, najpoznatiji je po satiričnim, refleksivnim i ljubavnim pesmama, ali takođe i u dramskom stvaralaštvu kao i u političko-filozofskim i istorijskim delima. Najveća karakteristika koja ga je pratila tokom njegovog stvaralaštva je bila upravo to, satirička poezija koja je u velikoj meri prisutna i u ciklusu „Snova”. „San o Sudu”, „Opsednuti pandur” i „Pakao”, napisani između 1605. I 1608, prva su u nizu kratkih satiričnih dela koje je Kevedo stvarao i tokom narednih dvadesetak godina. Poslednji u ovom izboru, Pakao, napisao je u svojoj dvadeset i osmoj godini. Najčešći opis sa kojim su se sretala ova tri dela su naopako okrenuti svet, licemerje, pohlepa i taština čitavog sveta koja je uspešno i maksimalno dočarana u sva tri dela. Činjenica je, takođe, da „Snovi” nemaju pravi zaplet već podsećaju na „grotesknu povorku smešno-tragičnih likova”. Ono što treba istaći su neke od najdominantnijih karakteristika Kevedovog stila u Snovima:

• Ekonomičnost izraza
• Dvosmislenost rečenica
• Retorička pitanja i paralelizmi, karikiranje i hiperbola
• Spajanje naizgled nespojivog

Pisac je svojim neobičnim metaforama uspeo da navede čitaoce na istovremeno učenje i zabavu kroz svako delo sa kojim se srećemo.

San o Sudu

Ilustracija „Sna o Sudu“ iz 1699 (Amberes, Henrico y Cornelio Verdussen).

Čitajući knjigu 'Smak sveta i Hristov dolazak' pripovedač počinje da sanja sudnji dan. Zvuk trube budi mrtve i oni izlaze iz zemlje bežeći od svojih nekadašnjih delova tela. Tu su bivši vojnici, tvrdice, trgovci, dame, lekari, sveštenik, astrolog, sudije, krojači, lopovi i tako dalje. Deset Zapovesti su čuvale jedna uska vrata. Taj sud su činili su Bog, Anđeli, Juda, Muhamed i Luter. Osuđenici su bili sprovođeni u pakao i raj (pretežno pakao). Pripovedač se naglo budi iz sna, začuvši gromoglasan smeh.

Opsednuti pandur

Obraćanje njegovom Visočanstvu

Pripovedač se obraća njegovom Visočanstvu i govori da se svih 6 tipova demona poklapa sa redovima na koje se razvrstavaju rđavi panduri. Potom izgovara njihove nazive i pojedinačno ih opisuje. Sam pripovedač kaže da je ovaj spis prekor rđavim činovnicima pravde.

Opsednuti pandur.

Rasprava

Pripovedač ulazi u crkvu Svetog Petra i traži Kalabresa -opisuje ga detaljno i kaže da je od onih koje je Hrist nazvao lepim grobovima. Pronalazi ga u podrumu kako iz pandura isteruje đavola. Govori kako su đavoli i panduri slični, samo su panduri mnogo gori jer oni nanose zlo ljudima njima sličnima jer im je to posao, a đavoli rade to iz zabave. Objašnjava kako su đavoli postali iz težnje da budu veći od Boga. Zatim im đavo govori kako je ko raspoređen u paklu, gde su smešteni pesnici, ratnici, zaljubljeni pritom ih opisujući. Govori da đavoli ne izgledaju onako kako ih ljudi crtaju. Opisuje kakvi im sve razni ljudi dolaze u pakao i da većina njih traži đavola, a ne đavo njih. Pripovedač potom opisuje sistem raspodele ljudi u paklu. Duh im govori priču o Astraji, kako su istina i pravda dospele na zemlju. Govori kako pravda na zemlji nije našla utočište i da se stoga vratila na nebo, i kako je pohlepa ljude načinila alatkom za krađu. Govori da svako na neki način krade nekim delom tela, a da pandur krade celim telom i da ih od njih jedino štiti sveta Rimska crkva. Kevedo pita da li u paklu ima sirotinje, na šta mu duh odgovara da sirotinja nema ništa čak ni đavola. Nema ni dobrog ni zlog prijatelja. Raspravu završava mišljenjem da su ljudi sami sebi veći đavoli od njih samih.

Pakao

Obraćanje licencijatu

Pripovedač se prvo obraća licencijatu (obrazovan čovek, titula koja se koristi pri oslovljavanju advokata) i u tom obraćanju kaže da mu šalje ovu raspravu (Pakao), treću po redu (posle Sna i Pandura). Cilj mu je da tekst bude prosleđen i prihvaćen kao i ostali njegovi spisi, i skreće pažnju na to da ima dosta neprijatelja koji klevetaju njegov rad.

Pakao.

Prolog

U prologu se obraća opsednutom i paklenom čitaocu i kaže da želi da razgovara otvoreno. Navodi da je ova rasprava pakao, i traži da mu se ne uzima za zlo što ružno priča o ljudima u njemu jer nije moguće da se u njemu nađe iko dobar. Daje čitaocu slobodu da uzme onoliko pakla koliko mu odgovara (ako mu se tekst učini dugačkim), da ispravi ono što mu se čini pogrešnim ili da se napravi da nije video delove koji mu se ne dopadaju. Od čitaoca samo zahteva da ne izvrće i vređa njegov dobronamerni napor da napiše tu raspravu. Obraćanje završava rečenicom: „ i konačno, ako ti se bude dopala ova rasprava – ti ćeš uživati, a ako ne – vrlo važno, jer ni od tebe ni od nje nemam vajde.“

Rasprava

Postoje dva puta, jedan je uzak, strm, trnovit, ljudi koji idu njime su goli, bosi, izubijani, krvavi i mnogo se muče da bi njime hodali. Drugi put je širok, ravan, lagan i ljudi koji njime idu su gospoda, u kočijama, lepo obučeni, bogati. Pripovedač prvo kreće uskim putem ali kada uvidi da mu je teško prebacuje se na onaj lagan i širok. U svakom trenutku se može skrenuti sa jednog puta na drugi. Kako on šeta otkriva se da je jedan put dobar (onaj težak) i da vodi u raj, a da je ovaj drugi loš i da vodi u Pakao. Pripovedač prvo nije siguran koji je put dobra, a koji zla, zbog toga što ga zbunjuju neki ljudi koje sreće, ali što više šeta i upoznaje se sa svetom shvata koji je koji i shvata da je krenuo u pakao. Na kraju tih puteva, onaj težak se širi, a onaj lak sužava i u poslednjem trenutku to ume da zbuni čoveka i natera ga da promeni stranu (u prenesenom značenju, ljudi koji su sve vreme bili na putu zla mogu da uvide da je taj put loš i da se brzo pokaju i promene).

Potom pripovedač ulazi u pakao. Ostatak rasprave je nista drugo do jedva velika šetnja pripovedača kroz pakao, koji je podeljen na mnoštvo delova i odaja kako ima milion ljudi koji su pakao zaslužili na različite načine. Svaku tu grupu ljudi čuva po neki đavo i pripovedač tako ide, šeta, priča sa đavolima i raznim ljudima. (U paklu se nalaze uglavnom svi: astrolozi, panduri, apotekari, krojači, pisari, sudije, advokati, ulizice...) Svi se muče na različite načine. Žene koje su mnogo blebetale i tračarile tokom života kažnjene su tako sto su postale žabe koje krekeću u gadnom jezeru. Postoji kategorija: "eh da sam" tu su na primer oni koji stalno govore: Eh da sam bio bolji, eh da sam davao sirotinji. Na samom kraju, nakon što je sreo mnoge poznate ličnosti koje su svojim životom zaslužile da budu u paklu pripovedač nailazi na Muhameda koji je navodno najveći zlikovac od svih jer je najviše duša sproveo u pakao. Takođe upoznaje i Lucifera samog ali ništa posebno ne razgovara sa njim. Lucifer, okružen đavolicama, naređuje da pripovedač obiđe njegovu odaju da bi imao o čemu da propoveda na onom svetu. To je bila neobična odaja, puna pandura, rogonja, malo lekara. U četiri ćoška umesto baklji goreli su rđavi istražitelji. Takođe je tu bilo i devica, raznih ličnosti.

Pripovedač kaže:„Kada bi trebalo da pobrojim šta sam sve video u toj sobi nikada ne bih prestao da pričam. Potom zgranut izlazi iz pakla, moli čitaoce da pažljivo čitaju i da izvuku pouku iz rasprave, i kaze da mu je jedina namera bila da sve ove loše ljude i poroke izloži bruci koju zaslužuju“.

Spoljašnje veze

• Cela onlajn knjiga „Snovi“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. avgust 2014)
• Opis i viđenje knjige od strane Luisa J. del Kastiljo
• Kraći pregled knjige