Pređi na sadržaj

Teodora Raul

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Teodora Paleologina Kantakuzina Raulaina (Grčki: Θεοδώρα Κομνηνή Καντακουζηνή Παλαιολογίνα Ραούλαινα, 1240–1300), bila je vizantijska plemkinja, sestričina cara Mihaila VIII Paleologa (1259–1282). Dva puta udovica, sukobila se sa svojim ujakom zbog njegove unionističke verske politike i postala monahinja. Obnovila je i manastir Svetog Andreja u Kriseju, gde je prenela mošti Patrijarha Arsenija Autorijana. Visoko obrazovana, bila je istaknuti član prestoničkih književnih krugova krajem 13. veka.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Porodica i mladost

[uredi | uredi izvor]

Teodora je rođena oko 1240. godine, u Nikejskom carstvu, treća ćerka Jovana Kantakuzina i Irine Komnine Paleologine. Njen otac je bio pinkern i kasnije duks Trakijske teme, dok je njena majka bila druga ćerka mega domestika Andronika Paleologa, a time i sestra budućeg cara Mihaila VIII Paleologa (1259–1282). Nakon što joj je muž umro (nešto pre 1257. godine), zamonašila se i ponela je ime Evlogija. Teodora je imala još tri sestre, Anu, Mariju i Evgeniju. Ana se udala za epirskog despota Nićifora I Komnina Duku (1267/1268 – oko 1297), a nakon njegove smrti postala je namesnica. Marija se udala za bugarskog cara Konstantina I Asena Tiha (257–1277), dok se Evgenija udala za kumanskog mega domestika Sirgiana, i bila je majka Sirgijana Paleologa.

Teodora se 1256. godine, udala za Đorđa Muzalona, ovaj brak je ugovorio car Teodor II Laskaris (1254–1258). Muzalon je bio skromnog porekla, ali se uzdigao do visoke službe protovestijara zahvaljujući naklonosti vizantijskog cara, čiji je bio prijatelj iz detinjstva. Brak, i slične za ostale careve „nove ljude“, car Teodor II je osmislio kao sredstvo za podizanje statusa svojih niskorođenih štićenika. Međutim, ovi bračni savezi, i Teodorova dosledna antiaristokratska politika, doveli su do neprijateljstva tradicionalnih plemićkih porodica. Nakon Teodorove smrti avgusta 1258. godine, Muzalon je postao namesnik Carstva u ime mladog cara Jovana IV Laskarisa (1258–1261), ali su ga vojnici zajedno sa ostalim članovima porodice ubili u dvorskom prevratu, koji su organizovali aristokrate, samo nekoliko dana kasnije tokom parastosa preminulom caru. Pokretačka snaga zavere aristokrata bio je Mihailo Paleolog, Teodorin ujak, koji je ubrzo nasledio Muzalona na mestu namesnika i krunisan je cara - savladara početkom 1259. godine. Tokom prevrata, Teodora je sama reagovala na ubistva, otišla je kod ujaka i zatražila da joj muža poštede. Mihailo ju je prekorio i rekao joj da ćuti da i ona ne bi podelila njegovu sudbinu.

Godine 1261., nakon što je car Mihailo VIII ponovo zauzeo Konstantinopolj i krunisao se kao jedini car obnovljenog Vizantijskog carstva, Teodora se ponovo udala za novoproglašenog protovestijara Jovana Raula Petralifa, potomka plemićke porodice Raul i višeg vojnog oficira. Pre njegove smrti, oko 1274. godine, rodila je dve ćerke, Irenu i Anu.

Sukob sa carem Mihailom VIII

[uredi | uredi izvor]

Po uobičajenoj praksi za plemenite žene tog vremena, kada joj je umro drugi muž, Teodora se povukla u manastir. U to vreme, međutim, ona je došla do javnog značaja kroz pitanje koje je podelilo vizantijsko društvo: pitanje unije sa Rimskom crkvom.

Još od oslobođenja Konstantinopolja, položaj cara Mihaila VIII bio je nesiguran: pretnja od obnovljenih pokušaja Latina da povrate grad bila je uvek prisutna, a pojačavala se usponom ambicioznog Karla Anžujskog koji je dominirao nad južnom Italijom i njegovom namerom da obnoviti Latinsko carstvo pod njegovim okriljem. Jedina sila koja je mogla da spreči takav napad bilo je papstvo, i tako se car Mihailo VIII uključio u pregovore za uniju crkava, koji su konačno urodili plodom 1274. godine, na Drugom lionskom saboru.[1] Unija, međutim, i ustupci koje je papstvo nametnulo u pitanjima doktrine, bili su duboko nepopularni među samim Vizantincima i pogoršavali su već napete Mihailove odnose sa pravoslavnim sveštenstvom zbog njegovog razrešenja patrijarha Arsenija Autorijana, koji je ekskomunicirao cara zbog uzurpacije prestola i zbacivanja car Jovana IV Laskarisa.[2]

Opozicija Uniji pojavila se čak i unutar Mihailove porodice: među najfanatičnijim neistomišljenicima bila je Teodorina majka, Irena, nekada Mihailova omiljena sestra. Teodora je čvrsto podržavala svoju majku, zajedno sa Manojlom i Isakom Raulom, braćom njenog pokojnog muža Jovana. Zbog svog neprijateljskog delovanja, majka i ćerka su prognane u tvrđavu Svetog Đorđa na obali Crnog mora. Irena je, međutim, uspela da pobegne iz zatvora na dvor svoje ćerke carice Marije u Bugarsku, odakle je čak planirala vojnu koaliciju sa Mamelucima da zbaci svog brata sa vlasti.[3]

Aktivnosti tokom vladavine cara Andronika II

[uredi | uredi izvor]

Teodorino izgnanstvo je trajalo do Mihailove smrti 1282. godine. Njegov sin i naslednik car Andronik II Paleolog (1282–1328) poništio je versku politiku svog oca u vezi sa Unijom. Ostao je problem Arsenita, pristalica svrgnutog patrijarha Arsenija, koji su odbili da priznaju njegove naslednike. Car Andronik II je pokušao da posreduje i sazvao je Crkveni sabor u Adramitiju 1284. godine. U tome su učestvovale i Teodora i njena majka Irina, ali to nije uspelo da ublaži raskol. Sama Teodora je bila arsenijka, ali umerenija od svoje majke. Zaista, uspostavila je blisku vezu sa novim patrijarhom Grigorijem II, čijim se naučnim sposobnostima divila i koji će postati njen duhovni otac.[4]

Teodora i njena sestra Ana su se posle sabora vratile u Carigrad, dok je njihova majka ostala u Adramitiju, gde je kasnije iste godine umrla.[5] Otprilike u isto vreme Teodora je obnovila manastir Svetog Andreja u Kriseju u Carigradu i pretvorila ga u metoh. Tamo je prenela mošti patrijarha Arsenija (koji je preminuo 1273. godine) iz hrama Svete Sofije i provela ostatak svog života, predana svojim monaškim dužnostima i naučnim poslovima.[6][4][5] 1289. godine, kada je njen prijatelj, patrijarh Grigorije II, podneo ostavku, ona mu je dala utočište u takozvanom Aristinskom dvoru, koji je ležao pored manastira Svetog Andreja.[4][7]

Poslednje Teodorino javno pojavljivanje dogodilo se 1295. godine. Na osnovu njegovih uspeha protiv Turaka i nezadovoljstva stanovnika Male Azije sa Paleolozima, general Aleksije Filantropin se proglasio za cara. Teodoru je poslao car Andronik II, zajedno sa njenim deverom Isakom Raulom, koji je takođe bio umešan u neuspelu zaveru i bio je oslepljen, da se sastanu sa njim i ubede ga da se preda. Njena misija je propala, a Filantropin je ubrzo potom izdan i oslepljen.[4][8] Ništa se dalje ne zna o njenom životu do njene smrti, 6. decembra 1300. godine.[9]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Geanakoplos 1959, str. 175–180, 237–245, 264, 277
  2. ^ Nicol 1994, pp. 34, 36; Geanakoplos 1959, pp. 268ff.
  3. ^ Geanakoplos 1959, str. 274
  4. ^ a b v g Katsiampoura 2002, Chapter 2.
  5. ^ a b Nicol 1994, str. 40
  6. ^ ODB, str. 1772.
  7. ^ Nicol 1994, str. 44
  8. ^ Nicol 1994, str. 46–47
  9. ^ Nicol 1994, str. 47

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  • Geanakoplos, Deno John (1959). Emperor Michael Palaeologus and the West, 1258–1282 – A Study in Byzantine-Latin Relations. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
  • Katsiampoura, Yanna (1 August 2002). "Theodora Raoulaina". Encyclopedia of the Hellenic World, Asia Minor. Athens, Greece: Foundation of the Hellenic World. Retrieved 26 April 2012.
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Nicol, Donald M. (1994). "Theodora Raoulaina, Nun and Scholar, c. 1240–1300". The Byzantine Lady: Ten Portraits, 1250–1500. Cambridge and New York: Cambridge University Press. . str. 33—47. ISBN 0-521-45531-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теодора_Раул&oldid=28816684”