Pređi na sadržaj

Теорија доколичарске класе

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teorija dokoličarske klase
Teorija dokoličarske klase, 1924.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Theory of the Leisure Class: An Economic Study in the Evolution of Institutions
ZemljaSAD
JezikEngleski
Žanr / vrsta delaEkonomija i sociologija
Izdavanje
IzdavačMekmilan
Datum1899
Broj stranica400 pp
Tip medijaknjiga
Klasifikacija
OCLC ?17647347

Teorija dokoličarske klase: Ekonomska studija institucija (1899), Torstena Veblena, je rasprava o ekonomiji i detaljna društvena kritika upadljive potrošnje, kao funkcije društvene klase i konzumerizma, izvedena iz socijalne stratifikacije ljudi i podele rada, koje su društvene institucije feudalnog perioda (5 – 9. vek) koje su se nastavile do moderne ere .

Veblen tvrdi da su savremeni gospodari plemićkih imanja, biznismeni koji posjeduju sredstva za proizvodnju, uposlili sebe u ekonomski neproduktivnim praksama upadljive potrošnje i izražene dokolice, koje su beskorisne aktivnosti koje ne doprinose niti ekonomiji niti materijalnoj proizvodnji korisnih dobara i usluga potrebnih za funkcionisanje društva, dok su srednja klasa i radnička klasa te koje su korisno uključene u industrijalizovana, produktivnija zanimanja koja podržavaju čitavo društvo.

Sprovedena krajem 19. veka, Veblenova socio-ekonomska analiza poslovnih ciklusa i rezultujuće cenovne politike američke ekonomije, kao i nastajuće podele rada, potehnokratskim specijalnostima - naučnik, inženjer, tehnolog i dr. - pokazala su se kao tačna sociološka predviđanja ekonomske strukture industrijskog društva.[1]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Teorija dokoličarsske klase: Ekonomska studija institucija (1899) predstavlja evolucijski razvoj ljudskih institucija (socijalnih i ekonomskih) koje oblikuju društvo, kao na primer način na koji građani zarađuju za život, a gde su tehnologija i industrijske umetnosti kreativne snage ekonomske proizvodnje. Objašnjava da takva proizvodnja dobara i usluga nije bila samo sredstvo zadovoljavanja materijalnih potreba društva, već i zarade vlasnika sredstava za proizvodnju. Takođe govori da je industrijski proizvodni sistem zahtevao da radnici (muškarci i žene) budu marljivi, efikasni i kooperativni, dok su se vlasnici (privrednici i privrednice) brinuli o zarađivanju novca i javnom prikazivanju svog nagomilanog bogatstva; i da su takva ponašanja ( upadljiva potrošnja i očigledna dokolica ) preživela iz predatorske, varvarske prošlosti plemenske faze modernog društva.[2]

Sociologija i ekonomija koju primjenjuje Veblen pokazuju dinamičan, intelektualni uticaj Čarlsa Darvina, Karla Marksa, Adama Smita i Herberta Spensera ;[3] njegove teorije socio-ekonomije naglašavaju evoluciju i razvoj, kao karakteristiku ljudskih institucija.[4] Zato je Veblen kritikovao savremene ekonomske teorije 19. veka kao intelektualno statične i hedonističke, i rekao da ekonomisti treba da uzmu u obzir kako se ljudi ponašaju, društveno i kulturno, umesto da se oslanjaju na apstraktne teorijske dedukcije prilikom objašnjavanja ekonomskog ponašanja društva .[3] Dok neoklasična ekonomija definiše ljude kao racionalne subjekte koji traže korisnost i maksimalno zadovoljstvo od svojih ekonomskih aktivnosti, Veblen je ljude doživljavao kao iracionalne, ekonomske subjekte koji teže društvenom statusu i prestižu svojstvenom mestu u društvu (klasni i ekonomski sloj) s vrlo malo obzira za svoju sreću. Ta upadljiva potrošnja nije predstavljala društveni napredak, jer je američki ekonomski razvoj bio pod neopravdanim uticajem statičke ekonomije britanske aristokratije; stoga je upadljiva potrošnja bila neamerička aktivnost suprotna dinamičnoj kulturi individualizma u zemlji.[4]

Izvorno objavljena kao Teorija dokoličarske klase: Ekonomska studija u evoluciji institucija (1899), ova knjiga je nastala iz tri članka koje je Veblen objavio u Američkom sociološkom žurnalu : (1.) „Početak vlasništva“, (2.) “Varvarski status žena” i (3.) “Instinkt izrade i dosada rada” (1898–99),[5] koji su predstavili glavne teme ekonomije i sociologije koje je kasnije razvio u delima kao što su: Teorija poslovnog preduzeća (1904), koja govori o nespojivosti težnje za profitom i stvaranjem korisnih dobara; kao i Instinkt izrade i stanje industrijskih umetnosti (1914), u kom piše o fundamentalnom konfliktu između ljudske predispozicije za korisnu proizvodnju i društvenih institucija koje troše korisne proizvode ljudskog napora.[6][7]

Štaviše, Teorija dokoličarske klase je društveno-ekonomska rasprava koja je rezultat Veblenovog posmatranja Sjedinjenih Američkih Država kao društva ekonomskih i društvenih institucija koje se brzo razvijaju.[4] Kritičarima njegove reportaže o sociologiji i ekonomiji SAD kao potrošačkog društva, posebno se ne dopada satirični ton njegovog književnog stila, i kažu da je Veblenova kulturološka perspektiva bila pod lošim uticajem njegovog detinjstva u norveško-američkoj zajednici, koju čine praktični, štedljivi i utilitarni ljudi koji su pretrpeli antimigrantske predrasude u toku integracije u američko društvo.[8][9]

Teza[uredi | uredi izvor]

U raslojanom društvu, profesija oružja (vojni oficir) je zanimanje dokoličarske klase.
Manufaktura je ekonomski produktivno zanimanje za stručnog radnika u stratifikovanom društvu. (Un patron, by [./https://en.wikipedia.org/wiki/Jean-Eug%C3%A8ne_Buland Jean-Eugène Buland].)
Upadljiva dokolica: pobožno poštovanje verskih rituala je aktivnost za ženu dokoličarske klase. (L'offrande, by Jean-Eugène Buland, 1885.
Stratifikovano društvo

Krajem 19. veka, Teorija dokoličarske klase: Ekonomska studija u evoluciji institucija (1899) utvrdila je da se ekonomski život modernog društva zasniva na društvenoj stratifikaciji plemenskih od feudalnih društava, a ne po zaslugama, ili po socijalnoj i ekonomskoj koristi. Antropološki primeri Torstena Veblena pokazuju da mnoga ekonomska ponašanja savremenog društva proizlaze iz srodnog ponašanja plemenskog društva, gde su muškarci i žene praktikovali podelu rada prema svojoj statusnoj grupi ; Ljudi visokog statusa bavili su se lovom i ratovanjem, što su ekonomski neproduktivna zanimanja, dok su ljudi sa niskim statusom praktikovali poljoprivredu i proizvodnju, što su ekonomski produktivna zanimanja.

(1) Zanimanje

U slojevitom društvu, podela rada svojstvena varvarskoj kulturi osvajanja, dominacije i eksploatacije imala je radno naporna zanimanja za osvojene ljude, i laka radna zanimanja za osvajače, koji su tako postali dokoličarska klasa . Štaviše, bilo je društveno nevažno to što su su nisko-statusna, produktivna zanimanja (mislilac, krojač, svećar) imala veću ekonomsku vrednost za društvo nego što su to imala visoko-statusna, neproduktivna zanimanja (profesija oružja, sveštenstvo, bankarstvo, itd.); ipak, zbog socijalne kohezije, dokoličarska klasa je povremeno obavljala produktivan rad koji doprinosi funkcionisanju društva, ali je taj rad bio više simbolično učešće u ekonomiji, nego praktična ekonomska proizvodnja.

(2) Ekonomska korisnost

U vršenju političke kontrole, dokoličarska klasa je zadržala svoj visok društveni status direktnom i indirektnom prinudom, sačuvavši za sebe profesiju oružja, i tako uskrativši oružje i vojne veštine nižim društvenim slojevima. Takva podela rada (ekonomska korisnost) učinila je niže klase zavisnim od dokoličarske klase i tako se uspostavila, opravdala i održala uloga dokoličarske klase kao branitelja društva od prirodnih i natprirodnih neprijatelja, jer je sveštenstvo takođe pripadalo dokoličarskoj klasi.

U tom događaju, savremeno društvo nije psihološki zamenilo plemensku podelu rada, već je samo razvilo različite oblike navedene podele rada po statusu. Tokom srednjovekovnog perioda (5.-15. vek) samo su plemići koji su posedovali zemlju imali pravo da love i nose oružje kao vojnici; status i prihod bili su paralelni. Slično tako, u savremenom društvu, veštim radnicima iz radničke klase obično se plaćao prihod koji je inferiorniji u odnosu na plate koje su dobijali obrazovani stručnjaci (kao inženjeri, menadžeri, trgovci, kadrovski službenici, itd) čiji je ekonomski značaj indirektno produktivan za celo društvo; prihodi i status su paralelni.

(3) Novčana imitacija

Da bi postigli i zadržali veći društveni status u okviru svoje društvene klase, ljudi sa niskim statusom oponašaju uvažavane, visoko-statusne članove svoje društveno-ekonomske klase, tako što konzumiraju preskupe marke robe i usluga koje se percipiraju kao boljeg kvaliteta, dakle višeg društvenog statusa. U težnji ka većem društvenom statusu, ljudi kupuju proizvode visokog statusa (robu i usluge) koje ne mogu priuštiti, uprkos pristupačnosti proizvoda koji se doživljavaju kao lošijeg kvaliteta i manjeg društvenog prestiža, a time i niže društvene klase. U potrošačkom društvu, biznismen je bio najnoviji član dokoličarske klase, varvarin koji je koristio svoju snagu (poslovnu sposobnost) i kompetitivne veštine (marketing) za povećanje profita, manipulišući ponude i potražnje među društvenim klasama i njihovim slojevima, za iste proizvode po različitim cenama.

Savremene prakse varvarsko-plemenskog konzumerizma
  • Potčinjavanje žena : Budući da su žene bile ratni plen koji su varvari zarobili, u savremenom društvu, nezaposlena domaćica je ekonomski trofej koji svedoči o društveno-ekonomskoj snazi muškarca. Time što ima ženu bez samostalnog ekonomskog života (profesija, zanat, posao), muškarac može svoj status nezaposlenog prikazati kao oblik svoje vidne dokolice i kao predmet njegove upadljive potrošnje .
  • Popularnost sporta : U slučaju američkog fudbala, bavljenje sportom je društveno i psihološki povoljno za koheziju zajednice; ipak, sam po sebi, sport je ekonomski sporedan efekat očigledne dokolice koji troši materijalne resurse.
  • Pobožni obredi : Organizovana religija je vrsta upadljive dokolice (protraćenog vremena) i upadljive potrošnje (potrošenih resursa); to je društvena aktivnost bez ekonomskih posledica, jer crkva je neproduktivna upotreba zemljišta i resursa, a sveštenstvo (muškarci i žene) rade neproduktivni posao.
  • Socijalne formalnosti : U savremenom društvu, društveni maniri su ostaci barbarske formalne, društvene prakse "odavanja poštovanja" društveno snažnim pojedincima. Sama po sebi, etiketa ima malu vrednost (praktičnu ili ekonomsku), ali je mnogo kulturno važna u identifikaciji, uspostavljanju i sprovođenju razlike u mestu (društvenom sloju) u okviru društvene klase; tako praksa "Pozdrav glavaru!" postavlja svakoga na svoje mesto.

Tematski pregled[uredi | uredi izvor]

Društveno-uočljiva ekonomska ponašanja

Krajem 19. veka, kroz ovu knjigu, Torsten Veblen je uveo, opisao i objasnio pojmove „uočljive potrošnje“ i „upadljive dokolice“ novoj akademskoj disciplini sociologije . Upadljiva potrošnja je primena novca i materijalnih resursa na iskazivanje višeg društvenog statusa (npr. srebrni pribor za jelo, odeća izrađena po meri, prevelika kuća); a upadljiva dokolica je primena dužeg vremena na traganje za zadovoljstvom (fizičkim i intelektualnim), kao što je sport i likovna umetnost. Stoga, takve fizičke i intelektualne aktivnosti pokazuju slobodu bogatog muškarca i žene da ne moraju da rade ekonomski produktivna zanimanja.[10]

Štaviše, od upadljive potrošnje neophodne, korisne robe (hrana, sklonište, odeća, itd.) koja zadovoljava zahteve fizičkog preživljavanja, pojavila se i upadljiva potrošnja " veblenske robe ", koja, kako je definisano novčanim kanonima ukusa dokoličanske klase, su potrošna dobra koja se vrednuju jer su skupa za proizvodnju, prodaju i kupovinu; vlasništvo nad veblenskim proizvodima odiše superiorni socio-ekonomski status, bilo klase, stratuma, ili oboje.

Da čovek dobio i zadržao poštovanje, nije dovoljno samo da poseduje bogatstvo ili moć. Bogatstvo i moć se moraju dokazati, jer se poštovanje dodjeljuje samo na osnovu dokaza.

— Thorstein Veblen, The Theory of the Leisure Class (1934 ed.), p. 36.[11]
Teza Teorije dokoličarske klase kroz svojih četrnaest poglavlja
  • 1. poglavlje: Uvodno

Moderno industrijsko društvo se razvilo iz barbarskog plemenskog društva, koje je imalo dokoličarsku klasu koju su izdržavale podređene radničke klase zaposlenie u ekonomski produktivnim zanimanjima. Dokoličaraska klasa sastoji se od ljudi koji su oslobođeni od manuelnog rada i obavljanja ekonomski produktivnih zanimanja, jer pripadaju dokoličarskoj klasi.

  • 2. poglavlje: Imovinska emulacija

"Pojava dokoličarske klase podudara se sa početkom vlasništva", u početku zasnovano na braku kao obliku vlasništva - nad ženama i njihovom imovinom - kao dokaz junaštva. Kao takva, materijalna potrošnja dokoličarske klase nema mnogo veze sa komforom ili opstankom, već ima veze sa društvenim poštovanjem od strane zajednice, a time i sa samopoštovanjem .

Novčani kanoni ukusa dokoličarske klase pripisuju monetarnu i estetsku vrednost objektu umetnosti, kao što je Matildin krst (1000 god.n.e.), koji prikazuje uočljivu dokolicu i upadljivu potrošnju u jednom objektu.
  • 3. poglavlje: Upadljiva dokolica

Među nižim društvenim klasama, ugled čoveka kao marljivog, efikasnog i produktivnog radnika je najviši oblik novčane emulacije dokoličarskoj klasi koji mu je dostupan u društvu. Sa druge strane, među društvenim slojevima dokoličarske klase, fizički rad se smatra znakom društvene i ekonomske slabosti; odatle se objašnjava da su društvene karakteristike dokoličarske klase "izuzetak korsne zaposlenosti" i da je praksa upadljive dokolice "neproduktivna utrošnja vremena".

  • 4. poglavlje: Upadljiva potrošnja

Teoretski, konzumacija luksuznih proizvoda (roba i usluga) ograničena je na dokoličarsku klasu, jer radničke klase imaju druge, važnije stvari i aktivnosti na koje troše svoje ograničene prihode, svoje plate. Ipak, to nije tako u praksi, jer niže klase konzumriaju skupa alkoholna pića i narkotike. Pri tome niže klase nastoje da oponašaju standarde života dokoličarske klase, jer su to ljudi "na vrhu društvene strukture po pitanju ugleda". U toj imitaciji dokoličarske klase, društveni maniri su rezultat neproduktivne potrošnje vremena viših društvenih klasa; dakle, društvena korisnost uočljive potrošnje i upadljive dokolice leži u njihovom trošenju vremena i resursa.

  • 4. poglavlje: Materijalni standard života

U društvu industrijalizovane proizvodnje (roba i usluga), uobičajena potrošnja proizvoda uspostavlja životni standard osobe; stoga je teže živeti bez proizvoda nego stalno dodavati proizvode svom načinu života. Štaviše, kada se postigne samo-očuvanje (hrana i sklonište), "potrebe upadljivog otpada" određuju ekonomska i industrijska poboljšanja u društvu.

  • 6. poglavlje: Novčani kanoni ukusa

Za dokoličarsku klasu, materijalni objekat postaje proizvod upadljive potrošnje kada se integriše u “kanon počasnog otpada”, tako što se smatra ili lepim ili vrednim posedovanja samim po sebi. Posledično, za niže klase posedovanje takvog objekta postaje vežba u novčanom oponašanju dokoličarske klase. Zbog toga je objekat umetnosti od plemenitog metala i dragog kamenja više popularan nego što je predmet umetnosti napravljen od jednako lepih, ali manje skupih materijala, jer se visoka cena može prerušiti u lepotu koja izaziva osećaj društvenog prestiža vlasnika-potrošača.

  • 7. poglavlje: Oblačenje kao izraz materijalne kulture

U potrošačkom društvu, funkcija odeće je da definiše nosioca kao osobu koja pripada određenoj društvenoj klasi, a ne radi zaštite od okoline. Odeća takođe ukazuje da životna primanja nosioca ne zavise od ekonomski produktivnog rada, kao što su poljoprivreda i proizvodnja, aktivnosti koje zahtevaj zaštitnu odeću. Štaviše, simbolička funkcija odeće ukazuje da nosilac pripada dokoličarskoj klasi i može da priušti da kupuje novu garderobu kako se moda menja.

  • 8. poglavlje: Industrijsko izuzeće i konzervativizam

Društvo se razvija kroz uspostavljanje institucija (socijalnih, vladinih, ekonomskih, itd.) koje su modifikovane samo u skladu sa idejama iz prošlosti, kako bi se održala društvena stabilnost. Politički gledano, dokoličarska klasa održava svoju društvenu dominaciju zadržavajući zastarele aspekte političke ekonomije, kao i protivljenjem socio-ekonomskom progresivizmu do te mere da politički konzervativizam i političku reakciju smatraju počasnim odlikama dokoličarske klase.

  • 9. poglavlje: Očuvanje arhaičnih osobina

Postojanje dokoličarske klase utiče na ponašanje pojedinaca, putem društvenih ambicija. Da bi se uzdigla u društvu, osoba iz niže klase emulira karakteristike željene više klase; on ili ona preuzimaju navike ekonomske potrošnje i društvenih stavova (arhaične osobine ponašanja u govoru, oblačenju i ponašanju). U potrazi za društvenim napretkom, i prateći društveni prestiž, muškarac i žena koji su se otarasili skrupula i iskrenosti lakše će se uzdignuti do nekog stratuma dokoličarske klase.

  • 10. poglavlje: Moderna preživljavanja junaštva

Kao vlasnici sredstava za proizvodnju, dokoličarska klasa ima koristi od, ali ne radi u industrijskoj zajednici i materijalno ne doprinosi zajedničkom dobru (blagostanju javnosti), ali konzumira robu i usluge koje proizvodi radnička klasa. Kao takav, individualni uspeh osobe (socijalni i ekonomski) proizlazi iz njene lukavosti i okrutnosti, što su karakterne osobine koje neguje novčana kultura potrošačkog društva.

Žena dokoličarske klase kao subjekt i objekt upadljive potrošnje i vidne dokolice: (Nerad, Jon Viliam Godvard, 1900)
  • 11. poglavlje: Verovanje u sreću

Verovanje u koncept "sreće" ( Fortuna) je jedan od razloga zašto se ljudi kockaju; isto tako postoji verovanje da je sreća deo postizanja društveno-ekonomskog uspeha, a ne da su to društvene veze koje proizlaze iz društvene klase i društvenog sloja osobe. Unutar društvenih slojeva dokoličarske klase, vera u sreću je veća kada je u pitanju sport (u kom fizička veština nije bitna) zbog ličnog ponosa i praćenja društvenog prestiža; otuda je kockanje prikaz upadljive potrošnje i vidne dokolice. Ipak, kockanje (vera u sreću) je društvena praksa zajednička svakoj društvenoj klasi.

  • 12. poglavlje: Pobožni rituali

Postojanje, funkcija i upražnjavanje religije u društveno raslojenom društvu je oblik apstraktne upadljive potrošnje za i među članovima zajednice te osobe, prestavlja posvećenost sistemu vrednosti koji opravdava postojanje njegove ili njene društvene klase. Kao takvi, prisustvovanje crkvenim službama, učestvovanje u verskim obredima i plaćanje desetka su oblik upadljive dokolice.

  • 13. poglavlje: Preživljavanje nezlonamernog interesa

Sveštenstvo i žene koje su članice dokoliačarske, klase funkcionišu kao objekti namesničke dokolice, tako da je moralno nemoguće za njih da rade i produktivno doprinose društvu. Kao takvo, održavanje visoke društvene klase važnije je za ženu dokoličarske klase, nego za muškarca dokoličarske klase. Žene su, prema tome, najveći pokazatelji socio-ekonomskog položaja muškarca u njegovoj zajednici. U potrošačkom društvu, kako žena troši svoje vreme i na koje aktivnosti, ukazuje na društveni položaj njenog muža, porodice i njenu društvenu klasu.

  • 14. poglavlje: Više obrazovanje kao izraz materijalne kulture

Obrazovanje (akademsko, tehničko, versko) je oblik vidljive dokolice jer ne doprinosi direktno ekonomiji društva. Dakle, visoko-statusni, ceremonijalni simboli formalnog obrazovanja kao što su odore i akademske kape koje dobijaju akademski građani obrazovani o apstraktnim predmetima (nauka, matematika, filozofija itd.) se veoma poštuju, dok sertifikati i nisko-statusni ceremonijalni simboli pratkičnog obrazovanja (tehnologija, manufaktura itd) nisu u toj meri cenjeni jer je savremeni univerzitet instutucija dokoličarske klase.

Literarni stil[uredi | uredi izvor]

U knjizi Teorija dokoličarskog društva: Ekonmska studija institucija (1899), Torsten Veblen je koristio idiosinkratski i satirički jezik kako bi predstavio konzumeristička pravila modernog američkog društva; o nepraktičnosti etikete, kao vidnoj dokolici, Veblen je rekao da:

A better illustration [of conspicuous leisure], or at least a more unmistakable one, is afforded by a certain King of France who was said to have lost his life in the observance of good form. In the absence of the functionary whose office it was to shift his master's seat, the King sat uncomplaining before the fire, and suffered his royal person to be toasted beyond recovery. But, in so doing, he saved his Most Christian Majesty from menial contamination.

— Thorstein Veblen, The Theory of the Leisure Class, p. 33[12]

Nasuprot tome, Veblen je koristio objektivan pristup u Teoriji poslovnog preduzeća (1904), u kojoj analizira poslovno-ciklična ponašanja preduzetnika; ipak za uvod u Teoriju dokoličarskog društva izdanja iz 1967. godine, ekonomista Robert Lekacman rekao je da je Torsten Veblen bio mizantrop i da:

As a child, Veblen was a notorious tease, and an inveterate inventor of malicious nicknames. As an adult, Veblen developed this aptitude into the abusive category and the cutting analogy. In this volume [The Theory of the Leisure Class] the most striking categories are four in number: [i] Conspicuous Consumption, [ii] Vicarious Consumption, [iii] Conspicuous Leisure, and [iv] Conspicuous Waste. It is amazing what a very large proportion of social activity, higher education, devout observance, and upper-class consumer goods seemed to fit snugly into one, or another, of these classifications.

— Robert Lekachman, Introduction to The Theory of the Leisure Class (1967 ed.)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Benét's Reader's Encyclopedia Third Edition (1987) p. 970.
  2. ^ "The New Encyclopædia Britannica", 15th Edition. Volume 12, p. 287.
  3. ^ a b Ritzer 2004
  4. ^ a b v Gross 2009.
  5. ^ Fine 1994, str. 160–1.
  6. ^ The New Encyclopædia Britannica 15th Edition. Volume 12, pp. 286–87.
  7. ^ Vernon 1974, str. 53.
  8. ^ "The New Encyclopædia Britannica", 15th Edition. Volume 12, pp. 286–87.
  9. ^ Fredrickson 1959.
  10. ^ Chao & Schor 1998, str. ?.
  11. ^ Veblen 1934, str. 36
  12. ^ Veblen 1934, str. 33

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_доколичарске_класе&oldid=27824579”