Меритократија

Меритократија је вођство, теоретски засновано на заслугама, таленту, вештини, интелигенцији и другим релевантним вештинама, пре него на наслеђу (аристократија), богатству (плутократија) или вољи већине (демократија). Појам је настао од латинске речи мерео што значи зарадити и старогрчке речи кратос снага, моћ. Меритократија наглашава једнакост шанси за све узимајући у обзир да се положај у хијерархији стиче као резултат постигнућа мереног универзалним и објективним критеријумима. Сам концепт овог појма вуче корене од кинеске династије Хан 200. пре нове ере, познат као Мандарински систем, који је наглашавао да владини званичници треба да буду високо образовани. У XVIII веку се овај концепт из Кине проширио кроз Британску Индију, где је постао доминантан фактор у британској владавини, а затим и у континенталну Европу. Меритократија је стигла и у Америку и промовисана је после убиства председника Џејмса Гарфилда 1881. године, када је уведена пракса да се посао у влади добија на основу испитивања способности, а не на основу политичких веза или по политичкој блискости.

Напредак у таквом систему заснива се на учинку, који се мери испитивањем или приказаним достигнућем. Мада је концепт меритократије постојао вековима, сам термин је 1958. сковао социолог Мајкл Данлоп Јанг у својој дистопијској политичкој и сатиричној књизи Успон меритократије.

Дефиниције

Ране дефиниције

Меритократију је најпознатије разматрао Платон у својој књизи Република и она је постала један од темеља политике у западном свету. „Најчешћа дефиниција меритократије концептуализује заслуге у смислу проверене компетенције и способности, и највероватније, мерено у виду IQ или стандардизованим тестовима постигнућа.“ У владиним и другим административним системима, „меритократија“ се односи на систем под којим се напредак унутар система базира на „заслугама”, као што су учинак, интелигенција, акредитиви и образовање. Они се често утврђују путем евалуација или испитивања.

У општијем смислу, меритократија се може односити на било који облик вредновања заснованог на постигнућу. Попут „утилитарног“ и „прагматичног“, реч „меритократски“ је такође развила ширу конотацију, а понекад се користи за означавање било које владе коју води „владајућа или утицајна класа образованих или способних људи“.

Ово је у супротности са оригиналном, осуђујућом употребом термина из 1958. од стране Мајкла Данлопа Јанга у његовом делу „Успон меритократије”, који је сатирисао тродеони систем образовања заснован на заслугама који се практиковао у Уједињеном Краљевству у то време. Он је тврдио да је у тродеоном систему „заслуга изједначена са интелигенцијом плус настојање, њени поседници се идентификују у раном узрасту и бирају за одговарајуће интензивно образовање, а постоји и опсесија квантификовањем, бодовањем на тестовима и квалификацијама.”

Меритократија у свом ширем смислу може бити било који општи чин просуђивања на основу различитих доказаних заслуга; таква дела се често описују у социологији и психологији.

У реторици, демонстрација нечије заслуге у погледу савладавања одређеног предмета је суштински задатак који је најдиректније повезан са аристотеловским термином Етос. Еквивалентна аристотеловска концепција меритократије је заснована на аристократским или олигархијским структурама, а не у контексту модерне државе.

Скорије дефиниције

У Сједињеним Државама, атентат на председника Џејмса А. Гарфилда 1881. подстакао је замену америчког система плена меритократијом. Године 1883, донесен је Пендлетонов закон о реформи државне службе, који предвиђа да се државни послови требају додељивати на основу заслуга кроз такмичарске испите, а не на основу веза са политичарима или политичким опредељењима.

Најчешћи облик меритократског скрининга који се данас налази је факултетска диплома. Високо образовање је несавршен меритократски систем скрининга из различитих разлога, као што су недостатак јединствених стандарда широм света, недостатак обима (нису укључена сва занимања и процеси) и недостатак приступа (неки талентовани људи никада немају могућност учешћа због трошкова, посебно у земљама у развоју). Без обзира на то, академске дипломе служе у одређеној мери меритократској сврси скрининга у недостатку префињеније методологије. Образовање само по себи, међутим, не представља комплетан систем, јер меритократија мора аутоматски пружити моћ и ауторитет, што диплома сама по себи не постиже.

Реј Далио користи термин „идејна меритократија” за систем који промовише добре идеје, а не само зачетника.

Литература

• Dalio, Ray (2017). Principles: Life and Work. New York: Simon & Schuster. ISBN 9781501124020. Приступљено 27. 12. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Furlong, Andy; Cartmel, Fred (2009-06-01). Higher education and social justice. Maidenhead: Open University Press. ISBN 978-0-335-22362-6. 
• Fontana Dictionary of Modern Thought. Fontana Press. 1988. стр. 521. ISBN 978-0-00-686129-4. 
• Levinson, David; Cookson, Peter W.; Sadovnik, Alan R. (2002). Education and Sociology: An Encyclopedia. Taylor & Francis. стр. 436. „most common definition of meritocracy conceptualizes merit in terms tested competency and power, and most likely as measured by IQ or standardized achievement tests.” 
• Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
• Burbank, Jane; Cooper, Frederick (2010). Empires in World History: Power and the Politics of Difference. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12708-8. 
• Kazin, Michael, Edwards, Rebecca; Rothman, Adam (2010). The Princeton Encyclopedia of American Political History Volume 2. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12971-6. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Kett, Joseph F. (2012). Merit: The History of a Founding Ideal From the American Revolution to the Twenty-First Century. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0801451225. 
• Lampert, Khen. (2012). Meritocratic Education and Social Worthlessness. ISBN 978-1137324887. , Palgrave-Macmillan, UK, 24 December.
• Mulligan, Thomas (2017). Justice and the Meritocratic State. New York: Routledge. ISBN 978-1-315-27000-5. doi:10.4324/9781315270005. .
• Schwarz, Bill (1996). The expansion of England: race, ethnicity and cultural history. Psychology Pres. ISBN 0-415-06025-7. 
• Ieva, Lorenzo (2018). Fondamenti di meritocrazia. Rome: Europa edizioni. ISBN 978-88-9384-875-6. 
• Sandel, Michael (2020). The Tyranny of Merit: What's Become of the Common Good?. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 9780374289980. 
• Barbieri-Low, Anthony, trans (2006). The Standard Measure of Shang Yang (344 B.C.). CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Creel, Herrlee G. (1953). Chinese Thought from Confucius to Mao Tsê-tung. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-12030-0. 
• Bodde, Derk (1986). „The State and Empire of Ch’in”. Ур.: Twitchett, Denis; Loewe, Michael. The Cambridge History of China Volume I: Ch'in and Han Empires, 221 B.C. -- A.D. 220. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24327-8. 
• Duyvendak, J.J.L., trans. (1928). The Book of Lord Shang: A Classic of the Chinese School of Law. London: Probsthain. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Eno, Robert (2010). Legalism and Huang-Lao Thought (PDF). Indiana University, Early Chinese Thought Course Readings. 
• Fu, Zhengyuan (1996). China's Legalists: The Earliest Totalitarians and Their Art of Ruling. M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-779-8. 
• Goldin, Paul R. (2011), „Persistent misconceptions about Chinese 'Legalism'” (PDF), Journal of Chinese Philosophy, 38 (1): 88—104, doi:10.1111/j.1540-6253.2010.01629.x  See also
  • Goldin, Paul R. (2011). Response to editor. Journal of Chinese Philosophy. 38. стр. 328—329. doi:10.1111/j.1540-6253.2011.01654.x. 
  • Cheng, Chung-ying (2011). Editor's discussion. Journal of Chinese Philosophy. 38. стр. 330. doi:10.1111/j.1540-6253.2011.01655.x. 
• Graham, A.C.,. Disputers of the TAO: Philosophical Argument in Ancient China. ISBN 0-8126-9087-7. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (Open Court 1993).
• Harris, Eirik Lang, Legalism (Oxford Bibliographies Online) (Oxford University Press, 2018).
• Lai, Karyn L. (2008). An Introduction to Chinese Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-47171-8. 
• Pines, Yuri (2018), „Legalism in Chinese Philosophy”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2018 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 2022-01-28 
• Pu-hai, Shen. "Appendix C: The Shen Pu-hai Fragments." Shen Pu-hai: A Chinese Political Philosopher of the Fourth Century B.C. Translated by Herrlee G. Creel. Chicago: The University of Chicago Press, 1974.
• Qian, Sima. Records of the Grand Historian, Qin Dynasty. Translated by Burton Watson. New York: Columbia University Press, 1993.
• Schwartz, Benjamin I. (1985). The World of Thought in Ancient China. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-96191-3. 
• Waley, Arthur (1939). Three Ways of Thought in Ancient China. London: G. Allen & Unwin.  Various reprints.
• Watson, Burton, trans. Han Fei Tzu: Basic Writings. New York: Columbia University Press, 1964.
• Potter, Pittman (2003). ISBN 978-0-8047-4500-0. 
• Xinzhong, Yao (2000). Introduction to Confucianism. ISBN 978-0-521-64312-2. 
• de Bary, William Theodore, ур. (1960). Sources of Chinese Tradition: Volume I. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10939-0. 
• Bol, Peter K. (2008). Neo-Confucianism in History. 
• Chaffee, John W. (1991). The Marriage of Sung Imperial Clanswomen. 
• Chaffee, John (1995). The Thorny Gates of Learning in Sung [Song] China. State University of New York Press. 
• Chaffee, John W. (2015). Sung Education: Schools, Academies, and Examinations. 
• Chaffee, John W. (2018). The Muslim Merchants of Premodern China. 
• Christie, Anthony (1968). Chinese Mythology. Feltham: Hamlyn Publishing. ISBN 0600006379. 
• Ch'ü, T'ung-tsu (1967) [1957]. „Chinese Class Structure and its Ideology”. Ур.: Fairbank, John K. Chinese Thoughts & Institutions. Chicago and London: University of Chicago Press. 
• Chu, Ming-kin (2020). The Politics of Higher Education. 
• Crossley, Pamela Kyle (1997). The Manchus. Cambridge, Mass.: Blackwell. ISBN 1557865604. 
• Denecke, Wiebke (2017). Shared Literary Heritage in the East Asian Sinographic Sphere. 
• Ebrey, Patricia Buckley (2010). The Cambridge Illustrated History of China (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Elman, Benjamin (2002). A Cultural History of Civil Examinations in Late Imperial China. University of California Press. ISBN 0-520-21509-5. 
• —— (2009). „Civil Service Examinations (Keju)” (PDF). Berkshire Encyclopedia of China. Great Barrington, MA: Berkshire. стр. 405—410. 
• Fairbank, John King (1992). China: A New History. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press/Harvard University Press. ISBN 0-674-11670-4. 
• Franke, Wolfgang (1960). The Reform and Abolition of the Traditional Chinese Examination System. Harvard Univ Asia Center. ISBN 978-0-674-75250-4. 
• Gregory, Peter N. (1993). Religion and Society in T'ang and Sung China. 
• Hartman, Charles (2015). Sung government and politics. 
• Hinton, David (2008). Classical Chinese Poetry: An Anthology. New York: Farrar, Straus, and Giroux. ISBN 9780374105365. 
• Ho, Ping-Ti (1962). The Ladder of Success in Imperial China Aspects of Social Mobility, 1368–1911. New York: Columbia University Press. 
• Hucker, Charles (1987). A Dictionary of Official Titles in Imperial China. 
• Huddleston, Mark W. (1996). The Higher Civil Service in the United States. 
• Ko, Kwang Hyun (2017). „A Brief History of Imperial Examination and Its Influences”. Society. 54 (3): 272—278. S2CID 149230149. doi:10.1007/s12115-017-0134-9. 
• Kracke, E. A. (1947). „Family vs. Merit in Chinese Civil Service Examinations under the Empire.”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 10 (2): 103—123. JSTOR 2718257. doi:10.2307/2718257. 
• Kracke, E. A., Jr. (1967) [1957]. „Region, Family, and Individual in the Chinese Examination System”. Ур.: Fairbank, John K. Chinese Thoughts & Institutions. Chicago: University of Chicago Press. 
• Kuhn, Dieter (2009). The Age of Confucian Rule. 
• Lagerwey, John (2019). Paradigm Shifts in Early and Modern Chinese Religion. 
• Lee, Thomas H.C. (1985). Government Education and Examinations in Sung [Song] China. Hong Kong: Chinese University Press. 
• Li, Yu (2020). The Chinese Writing System in Asia. 
• Liu, Haifeng (2007). Influence of China's imperial examinations on Japan, Korea and Vietnam. 
• Lorge, Peter (2015). The Reunification of China: Peace through War under the Song Dynasty. Cambridge University Press. 
• Man-Cheong, Iona (2004). The Class of 1761: Examinations, the State and Elites in Eighteenth-Century China. Stanford: Stanford University Press. 
• Miyazaki, Ichisada (1976). China's Examination Hell: The Civil Service Examinations of Imperial China. Превод: Conrad Schirokauer. Weatherhill; reprint: Yale University Press, 1981. ISBN 9780300026399. 
• Murck, Alfreda (2000). Poetry and Painting in Song China: The Subtle Art of Dissent. Cambridge, Massachusetts and London: Harvard University Asia Center for the Harvard-Yenching Institute. ISBN 0-674-00782-4. 
• Paludan, Ann (1998). Chronicle of the Chinese Emperors: The Reign-by-Reign Record of the Rulers of Imperial China. New York: Thames and Hudson. ISBN 0-500-05090-2. 
• Rossabi, Morris (1988). Khubilai Khan: His Life and Times. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-05913-1. 
• Smith, Paul Jakov (2015). A Crisis in the Literati State. 
• Tackett, Nicholas (2014). The Destruction of the Medieval Chinese Aristocracy. 
• Teng, Ssu-yu (1942—1943). „Chinese Influence on the Western Examination System”. Harvard Journal of Asiatic Studies. 7: 267—312. JSTOR 2717830. doi:10.2307/2717830. 
• Wang, Rui (2013). The Chinese Imperial Examination System: An Annotated Bibliography. Lanham: Scarecrow Press. ISBN 9780810887022. 
• Wu, K. C. (1982). The Chinese Heritage. New York: Crown Publishers. ISBN 0-517-54475X. 
• Yao, Xinzhong (2003). The Encyclopedia of Confucianism. 
• Yang, C. K. (1967) [1961]. Religion in Chinese Society: A Study of Contemporary Social Functions of Religion and Some of Their Historical Factors. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. 
• Yu, Pauline (2002). „Chinese Poetry and Its Institutions”. Ур.: Fong, Grace S. Hsiang Lectures on Chinese Poetry, Volume 2. Montreal: Center for East Asian Research, McGill University. 
• Yu, Jianfu (2009). „The influence and enlightenment of Confucian cultural education on modern European civilization”. Front. Educ. China. 4 (1): 10—26. S2CID 143586407. doi:10.1007/s11516-009-0002-5. 
• Zi, Etienne (1896), Pratique Des Examens Militaires En Chine (9), Shanghai: Variétés Sinologiques . „University of Oregon Libraries (not searchable)”. Архивирано из оригинала 15. 04. 2014. г. Приступљено 30. 07. 2022. , American Libraries Internet Archive Google Books (Searchable).
• This article incorporates material from the Library of Congress that is believed to be in the public domain.

Спољашње везе

• Економист о меритократији у САД
• Часопис Куш
• Quinion, Michael (2001-07-21). „World Wide Words: Meritocracy”. World Wide Words. Приступљено 2016-02-17. 
• Bent, Nick. „Time for a more inclusive and progressive definition of meritocracy”. Progress Online. Архивирано из оригинала 5. 6. 2008. г. Приступљено 2016-02-17. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Markovits, Daniel (2019-08-19). „How Life Became an Endless, Terrible Competition”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-26.