Пређи на садржај

Технократија

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о политици
Основни облици владавине
Структура моћи
Аутономија
Федерализам
Интеграција
Административна подела
Извор моћи
Демократија
моћ већине
Олигархија
моћ мањине
Аутократија
моћ појединца
Хибриди
Остали
Идеологија моћи
Монархија и република
друштвено-политичке идеологије
Ауторитарност и либералност
друштвено-економске идеологије
Анархизам и етатизам
грађанско-слободарске идеологије
Глобална и локална
гео-културне идеологије

Технократија је друштво које воде научници и технократе. Технократским организацијама сматрају се оне организације које своје одлуке заснивају на научним и технолошким открићима и сазнањима пре него на социополитичким, те их не занима претерани утицај мера на друштвени, већ само технолошки напредак. Овај систем је експлицитно у супротности са представничком демократијом, идејом да би изабрани представници требало да буду примарни доносиоци одлука у влади,[1] иако не подразумева нужно елиминација изабраних представника. Доносиоци одлука се бирају на основу специјализованог знања и учинка, а не на основу политичких опредељења, парламентарних вештина или популарности.[2]

Термин технократија је првобитно коришћен да означи примену научног метода за решавање друштвених проблема. У свом најекстремнијем облику, технократија је читава влада која ради као технички или инжењерски проблем и углавном је хипотетичка. У практичнијој употреби, технократија је било који део бирократије којом управљају технолози. Влада у којој изабрани званичници именују стручњаке и професионалце да управљају појединачним владиним функцијама и препоручују законодавство, може се сматрати технократском.[3][4] Неке употребе речи се односе на облик меритократије, где су најспособније особе на власти, наводно без утицаја посебних интересних група.[5] Критичари су сугерисали да „технократска подела“ доводи у питање више партиципативне моделе демократије, описујући ове поделе као „празнине у ефикасности које и даље постоје између управних тела која примењују технократске принципе и чланова опште јавности који имају за циљ да допринесу доношењу одлука владе“.[6]

Историја појма

[уреди | уреди извор]

Термин технократија је изведен од грчких речи τέχνη, tekhne што значи вештина и κράτος, kratos што значи моћ, као у управљању или владавини. Вилијаму Хенрију Смиту, калифорнијском инжењеру, обично се приписује да је изумео реч технократија 1919. како би описао „владавину људи која је постала делотворна уз помоћ њихових слугу, научника и инжењера“, иако је та реч раније коришћена у неколико прилике.[5][7][8] Смит је користио термин технократија у свом чланку из 1919. „Технократија – начини и средства за стицање индустријске демократије“ у часопису Industrial Management (57).[9] Смитова употреба се односила на индустријску демократију: покрет за интеграцију радника у доношење одлука кроз постојеће фирме или револуцију.[9]

Током 1930-их, под утицајем Хауарда Скота и технократског покрета који је основао, термин технократија је почео да значи 'влада путем техничког одлучивања', користећи енергетску метрику вредности. Скот је предложио да се новац замени енергетским сертификатима деноминираним у јединицама као што су ергови или џули, што је у укупном износу еквивалентно одговарајућем националном нето енергетском буџету, а затим равномерно распоређено међу становништвом Северне Америке, према расположивости ресурса.[10][1]

У уобичајеној употреби налази се изведеница технократа. Реч технократа може да се односи на некога ко врши владина овлашћења због свог знања,[11] „члана моћне техничке елите“, или „некога ко се залаже за надмоћ техничких стручњака“.[12][3][4] Мaкдонел и Валбруци дефинишу премијера или министра као технократу ако „у време свог именовања у владу: никада нису обављали јавну функцију под заставом политичке странке; нису формални чланови ниједне странке; и за њих се каже да поседује признату непартијску политичку експертизу која је директно релевантна за улогу коју заузимају у влади“.[13] У Русији је председник Русије често именовао министре на основу техничке експертизе из спољних политичких кругова, а они су називани „технократама“.[14][15]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Технократе су појединци са техничком обуком и занимањима који доживљавају многе важне друштвене проблеме као решиве применом технологије и сродних апликација. Административни научник Гунар К. А. Њалсон теоретизира да су технократе првенствено вођене својим когнитивним „устројством за решавање проблема“ и само делом интересима одређене групе занимања. Сматра се да су њихове активности и све већи успех њихових идеја кључни фактор који стоји иза савременог ширења технологије и углавном идеолошког концепта „информационог друштва“. Технократе се могу разликовати од „еконократа“ и „бирократа“ чији се начин размишљања о решавању проблема разликује од оних код технократа.[16]

Примери

[уреди | уреди извор]

У 2013. години, библиотека Европске уније у једном информационим сижеу о својој законодавној структури навела је Комисију као „технократски ауторитет”, који има „законодавни монопол” над процесом доношења закона у ЕУ.[17] Ова дефиниција сугерише да је систем, који Европски парламент уздиже до тела са правом вета и амандмана, „првобитно укорењен у неповерењу у политички процес у послератној Европи“. Овај систем је необичан јер је једино право Комисије на законодавну иницијативу моћи која се обично повезује са парламентима.

Бивша влада Совјетског Савеза називана је технократијом.[18] Совјетски лидери попут Леонида Брежњева често су имали техничку позадину. Године 1986. 89% чланова Политбироа су били инжењери.[18]

Лидери Комунистичке партије Кине били су углавном професионални инжењери. Према анкетама општинских управа градова са 1 милион или више становника у Кини, утврђено је да је преко 80% владиног особља имало техничко образовање.[19][20] У оквиру петогодишњих планова Народне Републике Кине, завршени су пројекти као што су Национални систем магистралних аутопутева, Кинески систем брзе железнице и Брана три клисуре.[21] Током 20. Националног конгреса Кине, класа технократа у финансијама и економији је замењена у корист технократа високе технологије.[22][23]

Неколико влада у европским парламентарним демократијама означено је као „технократске“ на основу учешћа неизабраних стручњака ('технократа') на истакнутим позицијама.[3] Од 1990-их, Италија је имала неколико таквих влада (на италијанском, governo tecnico) у временима економске или политичке кризе,[24][25] укључујући формацију у којој је економиста Марио Монти председавао кабинетом неизабраних професионалаца.[26][27]] Израз „технократски“ је примењиван на владе у којима кабинет изабраних професионалних политичара води неизабрани премијер, као што је случај са грчком владом 2011-2012 коју је предводио економиста Лукас Пападемос и владом Чешке Републике 2009-2010 којом је председавао главни државни статистичар, Јан Фишер.[4][28] У децембру 2013. године, у оквиру националног дијалога који је водио Туниски национални квартет дијалога, политичке странке у Тунису су се сложиле да успоставе технократску владу на челу са Мехдијем Јомом.[29]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Berndt, Ernst R. (1982). „From technocracy to net energy analysis: engineers, economists and recurring energy theories of value” (PDF). Alfred P. Sloan School of Management, Massachusetts Institute of Technology. hdl:1721.1/2023 Слободан приступ. 
  2. ^ „Questioning of M. King Hubbert, Division of Supply and Resources, before the Board of Economic Warfare” (PDF). 1943-04-14. Архивирано из оригинала (PDF) 2019-03-31. г. Приступљено 2008-05-04.  pp. 35 (p.44 of PDF), pp. 35
  3. ^ а б в „Who, What, Why: What can technocrats achieve that politicians can't?”. BBC News. BBC. 14. 11. 2011. Приступљено 23. 4. 2013. 
  4. ^ а б в „Technocrats: Minds like machines”. The Economist. 19. 11. 2011. Приступљено 21. 2. 2012. 
  5. ^ а б „History and Purpose of Technocracy by Howard Scott”. Technocracy.org. Архивирано из оригинала 22. 4. 2009. г. 
  6. ^ Obar, Jonathan A. (2016). „Closing the Technocratic Divide? Activist Intermediaries, Digital Form Letters, and Public Involvement in FCC Policy Making”. International Journal of Communication. 10. 
  7. ^ „Who Is A Technocrat? – Wilton Ivie – (1953)”. 2001-03-11. Архивирано из оригинала 30. 12. 2004. г. Приступљено 2012-05-16. 
  8. ^ Barry Jones (1995, fourth edition). Sleepers, Wake! Technology and the Future of Work, Oxford University Press, p. 214.
  9. ^ а б Oxford English Dictionary 3rd edition (Word from 2nd edition 1989)
  10. ^ „Technocracy - Define Technocracy at Dictionary.com”. Dictionary.com. 
  11. ^ „Technocracy facts, information, pictures | Encyclopedia.com articles about Technocracy”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2017-01-09. 
  12. ^ Wickman, Forrest (11. 11. 2011). „What's a Technocrat?”. Slate. The Slate Group. 
  13. ^ McDonnell, Duncan; Valbruzzi, Marco (2014). „Defining and classifying technocrat-led and technocratic governments”. European Journal of Political Research. 53 (4): 654—671. doi:10.1111/1475-6765.12054. 
  14. ^ Peleschuk, Dan (14. 6. 2017). „If Putin Died Tomorrow, Who Would Take Over? These Technocrats Have a Chance”. Ozy. Архивирано из оригинала 25. 04. 2019. г. Приступљено 11. 04. 2023. 
  15. ^ „The plight of Russia's technocrats”. Intersection Project. 2017-08-15. Архивирано из оригинала 2019-04-25. г. Приступљено 2018-01-07. 
  16. ^ Njálsson, Gunnar K. A. (2005). „From Autonomous to Socially Conceived Technology: Toward a Causal, Intentional and Systematic Analysis of Interests and Elites in Public Technology Policy”. Theoria: A Journal of Social and Political Theory. 52 (108): 56—81. JSTOR 41802302. doi:10.3167/th.2005.5210805. 
  17. ^ „Parliament's legislative initiative” (PDF). Library of the European Parliament. 24. 10. 2013. Приступљено 24. 5. 2019. 
  18. ^ а б Graham, Loren R. (1993). The Ghost of the Executed Engineer: Technology and the Fall of the Soviet UnionНеопходна слободна регистрација. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 73-74. ISBN 9780674354364. 
  19. ^ Cheng, Li; White, Lynn (1990). „Elite Transformation and Modern Change in Mainland China and Taiwan: Empirical Data and the Theory of Technocracy”. The China Quarterly. 121 (121): 1—35. JSTOR 654061. S2CID 154544102. doi:10.1017/S0305741000013497. 
  20. ^ „Why do Chinese leaders have a degree in engineering and American leaders have degrees in law?”. Gigazine. 2016-03-01. Приступљено 2018-03-18. 
  21. ^ Andreas, Joel (2009). Rise of the Red Engineers: The Cultural Revolution and the Origins of China's New Class. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 9780804760775. 
  22. ^ „Why Chinese leader Xi Jinping wants more technocrats in key roles”. South China Morning Post (на језику: енглески). 2022-05-17. 
  23. ^ „A new breed of technocratic elites in the Xi era: Countdown to the 20th Party Congress”. Think China, Singapore (на језику: енглески). 2022-09-30. 
  24. ^ Gundle, Stephen; Parker, Simon, ур. (1996) [1st. Pub. 1996]. The new Italian Republic: from the fall of the Berlin Wall to Berlusconi. Routledge. ISBN 978-0-415-12162-0. Приступљено 21. 2. 2012. 
  25. ^ D'Alimonte, Roberto; Bartolini, Stefano (1997). „'Electoral Transition' and party system change in Italy”. Ур.: Bull, Martin J; Rhodes, Martin. In: Crisis and transition in Italian politics. Routledge. стр. 226. ISBN 978-0-7146-4366-3. 
  26. ^ MacKenzie, James; Moody, Barry (16. 11. 2011). „Italy gets new technocrat government”. Reuters. Приступљено 19. 2. 2012. 
  27. ^ „Italy's new prime minister — The full Monti: Mario Monti holds out for a technocratic government until 2013”. The Economist. 19. 11. 2011. Приступљено 19. 2. 2012. 
  28. ^ „Q&A: Greece's 'technocratic' government”. BBC News. 11. 11. 2011. Приступљено 21. 2. 2012. 
  29. ^ „Tunisia's new prime minister takes office”. AlJazeera. AlJazeera. Приступљено 17. 11. 2015. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Технократија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Технократија&oldid=29778252”