У 10 до 5 са Падингтона

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U 10 do 5 sa Padingtona
Orig. naslov4.50 from Paddington
AutorAgata Kristi
Jezikengleski jezik
Žanr / vrsta delaKriminalistički
Izdavanje
Datum1957.
Broj stranica256
Tip medijaTvrdi povez
Hronologija
PrethodnikBreme
NaslednikNesreća nevinih

U 10 do 5 sa Padingtona je detektivski roman Agate Kristi prvi put objavljen u novembru 1957. u izdanju kuće "Collins Crime Club". Ovo delo je objavljeno u Sjedinjenim Državama u isto vreme pod nazivom Šta je videla gospođa Mekgilikadi! od strane izdavačke kuće "Dodd, Mead".[1] Roman je objavljen u serijskom obliku pre nego što je knjiga objavljena u svakoj državi i pod različitim naslovima. Američko izdanje koštalo je 2,95 dolara.[1]

Tadašnjim recenzentima se roman uopšteno dopao,[2][3] ali bi voleli više neposrednog učešća gospođice Marpl i manje razmatranja njene slabe snage, koristeći druge da glume umesto nje.[4] U kasnijoj recenziji Barnarda, priča je bila kratka u tragovima, ali je Lusi Ajlsboro pozitivno primećena kao nezavisni ženski lik.[5]

Film Ubistvo, rekla je iz 1961. zasnovan je na ovom romanu kao i još nekoliko televizijskih programa.

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Gospođa Elspet Mekgilikadi je na putu iz kupovine da poseti svoju staru prijateljicu Džejn Marpl za Božić. Njen voz prolazi pored drugog voza koji ide uporedo i u istom pravcu kao i njen voz. Dok je susedni voz prolazio, ona je videla čoveka njoj je leđima okrenutog kako davi ženu. Ona to prijavljuje skeptičnom kondukteru koji podnosi izveštaj na istragu. Kada je stigla u kuću gospođice Marpl, ona joj je sve ispričala. Gospođa Mekgilikadi opisuje ženu na samrti kao plavušu u bundi, a muškarca kao visokog i tamnog, iako mu je videla samo leđa. Gospođica Marpl veruje njenoj priči, znajući da je njena prijateljica pouzdana u opisu. Bez izveštaja o telu pronađenom u vestima sledećeg dana, gospođica Marpl kreće da utvrdi gde se telo nalazi. Sa dobrom kartom i nekoliko vožnji vozom da oseti dejstvo oštre krivine na putnike koji stoje, ona utvrđuje da se telo verovatno nalazi u krugu vile "Raderford". Gospođica Marpl šalje Lusi Ajlsboro, mladu profesionalnu kuvaricu i kućnu pomoćnicu svoje poznanice da radi u vili "Raderford" i pronađe telo.

Luter Krakentorp je polu-invalid udovac koji živi u vili sa svojom ćerkom Emom. Kako Lutera otac nije mnogo voleo, napisao je oporuku kojim je ostavio svoje imanje svom najstarijem unuku. Luter prima prihod doživotno. Nakon Luterove smrti, kapital će se podjednako podeliti među Luterovom živom decom, za razliku od penzije. Udeo gotovine zbog žive dece raste jer svaki brat i sestra umiru pre svog oca.

Prvenac Edmund je poginuo tokom Drugog svetskog rata. Najmlađa ćerka Edit ("Edi") umrla je četiri godine pre početka romana i iza nje je ostao sin aleksandar. Preostala deca su boem i slikar sa Ibize Sedrik, oženjeni preduzednik iz grada Harold, Alfred koji se bavi sumnjivim poslovima i Emma. Ostali u porodičnoj kući su Aleksandrov otac Brajan Istli i Aleksandrov školski drug Džejms Stodart-Vest. Drugi lik je mesni lekar dr. Kvimper koji se brine o Luteru i koji je zaljubljen u Emu.

Lusi koristi golf trening kao paravan za pretragu terena. Ona otkriva krzno sa ženskog kaputa uhvaćenog na žbunju. Onda je pronašla jeftinu pudrijeru. Lusi ih odnosi gospođici Marpl koja veruje da je ubica znao sve o vili "Raderford" i da je uklonio telo sa nasipa gde je palo sa železničke pruge, izvezao se kolima noću van terena i sakrio telo. Lusi pronalazi telo žene skriveno u sarkofagu u staroj štali u kojoj se nalazi Luterova zbirka sumnjivih antikviteta. Ko je ona bila?

Policija predvođena inspektorom Kredokom prepoznaje odeću žrtve kao kupljenu u Parizu. Ema govori policiji o dva pisma, prvom od njenog brata Edmunda napisano neposredno pre njegove smrti u povlačenju u Dankirku i drugom primljenom nekoliko nedelja pre nego što je pronađeno telo žene. Njen brat je rekao da će se oženiti izvesnom Martin. Činilo se da je nedavno pismo od Martin koja želi da se poveže sa porodicom oca svog sina. Nije bilo ni drugog pisma ni sastanka sa Martin. Policija zaključuje da je telo u sarkofagu Martinino sve dok Džejmsova majka ledi Stodart-Vest nije otkrila svoj identitet. Ona je potvrdila da se u Edmundovom pismu pominje ona, ali je on umro pre nego što su se venčali. Progovorila je samo zato što joj je sin rekao za pismo navodno od Martin.

Celoj porodici, osim odsutnih Brajana i Aleksandra, iznenada je pozlilo i ubrzo je Alfred pronađen mrtav u svom domu. Kasnije je otkriveno da kari koji je Lusi napravila kobnog dana sadrži arsen. Nekoliko dana kasnije, pošto se vratio kući u London, Harold dobija isporuku tableta od dr. Kvimpera koji mu je rekao da ne uzima više, ali mu je poslao još. Harold ih je popio, ali su bile otrovane akonitinom pa je umro dok ga je njegova žena ledi Alis posmatrala kako uzima tablete.

Lusi je organizovala posetu tokom popodnevnog čaja u vili "Raderford" za gospođicu Marpl i gospođu Mekgilikadi. Gospođica Marpl nalaže gospođi Mekgilikadi da zatraži da se posluži kupatilom čim stignu. Gospođica Marpl je jela sendvič sa ribljom paštetom i onda je počela da se guši ribljom kosti. Dr. Kvimper je krenuo da joj pomogne. Gospođa Mekgilikadi je u tom trenutku ušla u sobu, videla lekarove ruke na grlu gospođice Marpl i povikala: "Ali to je on - to je čovek iz voza!"

Gospođica Marpl je shvatila da bi njena prijateljica prepoznala pravog ubicu ako bi ga ponovo videla u sličnom položaju. Mrtva žena je bila Kvimperova supruga koja nije htela da se razvede pa ju je ubio da bi mogao da se oženi Emom. Pošto su se Kvimperovi razdvojili, žena se pridružila baletskoj trupi kao Ana Stravinska. Kvimperova šema je prerasla u ubistvo Emine braće Alfreda i Harolda tako da nasledstvo ne mora da se deli.

Otrovao je bokal za koktel, a ne večeru i dodao arsen u uzorak karija koji je uzeo pre nego što ga je dao na ispitivanje. Alfredovom čaju je dodao drugu količinu arsena. Poslao je otrovane tablete Haroldu, objašnjavajući njihovu smrt. Gospođica Marpl tada govori gospođi Mekgilikadi i inspektoru Kredoku da bi Luter Krakentorp mogao uskoro da umre, da će Ema preboleti lekara i da će za Lusi biti svadbena zvona – iako ona odbija da bude nacrtana na osnovu identiteta mladoženje (za kog se ispostavilo da će biti Sedrik kao što je pomenuto u delu „Tajne beležnice Agate Kristi“).

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Gospođica Marpl: detektivka i protagonistkinja.
  • Elspet Mekgilikadi: svedok ubistva u vozu, prijateljica gospođice Marpl.
  • Lusi Ajlsboro: Mlađa saradnica gospođice Marple u dvorani. Ona je vešta kuvarica i energična domaćica sa dobrim ugledom i odličnim spiskom stranaka.
  • Dejvid Vest: On radi u Britanskim železnicama i pomaže gospođici Marpl da zna koji su vozovi mogli da prođu onim kojim se gospođa Mekgilikadi vozila kada je bila svedok ubistva. On je drugi sin sestrića gospođice Marpl Rejmonda Vesta.
  • Luter Krakentorp: stariji udovac sa životnim zanimanjem za vilu "Raderford", blizu novca otkako mu je rođen otac umro.
  • Sedrik Krakentorp: Luterov sin, boemski slikar koji živi na Ibici. Kao najstariji preživeli sin, naslediće vilu "Raderford" i okolnu zemlju kada mu otac umre, pored svog dela novca od nasledstva.
  • Harold Krakentorp: Luterov sin, oženjen biznismen u Londonu, bez dece.
  • Ledi Alis Krakentorp: Haroldova žena, ćerka osiromašenog grofa.
  • Alfred Krakentorp: Luterov sin bez redovnog zaposlenja, na ivici nezakonitih radnji.
  • Ema Krakentorp: Luterova ćerka koja živi kod kuće i brine se o njemu.
  • Brajan Istli: udovac Edit Krakentorp, Luterove preminule mlađe ćerke.
  • Aleksandar Istli: Editin i Brajanov sin koji dolazi u vilu "Raderford" preko raspusta.
  • Džejms Stodart-Vest: Aleksandrov školski drug.
  • Ledi Stodart-Vest: Džejmsova majka.
  • Dr. Kvimper: Luterov lekar opšte prakse.
  • Detektiv-inspektor Dermot Kredok: kumić ser Henrija Kliteringa. (Kredok se ranije pojavio u romanu Ubistvo je najavljeno, a Klitering u istom i romanu Telo u biblioteci i zbirci priča Trinaest problema.)
  • Arman Desin: inspektor u Pariskoj prefekturi koji pomaže Kredoku u istrazi. Konkretno, on imenuje nestalu osobu, dobru katolkinju koja je napustila svoju baletsku trupu u Engleskoj i od tada nije viđena nigde.
  • Ana Stravinska: Balerina u Baletu Maritski u Parizu koja je bila na turneji u Engleskoj šest nedelja pre Božića. Napustila je trupu u Engleskoj 19. decembra. Umetničko ime Kvimperove žene.
  • Madam Žolije: direktorka Baleta Maritski u Parizu.

Naziv[uredi | uredi izvor]

Britanski naziv U 10 do 5 sa Padingtona označava vreme voza koji polazi popodne sa stanice Padington, glavne stanice u centru Londona. U britanskom stilu, vreme je napisano kao 4.50 (u kasnijim redovima vožnje bilo bi 16.50). Američki izdavač možda nije smatrao da su železničke ispostave u Londonu dobro poznate pa je naziv u SAD promenjen u Šta je videla gospođa Mekgilikadi! što se odnosi i na trenutak u vozu kada je ubistvo viđeno. Nekim čudom, gospođa Mekgilikadi je bila u vozu u 4:54, a ubistvo se dogodilo u 4:33. U knjizi se ne spominje voz koji polazi iz Padingtona u 4:50.

Književni značaj i prijem[uredi | uredi izvor]

Recenzija Filipa Džona Steda u časopisu Književni dodatak Vremena (29. novembar 1957.) zaključio je da „gospođica Kristi nikada ne uznemirava svoje čitaoce, zadovoljavajući se time da ih zaintrigira i zabavlja“.[2]

Roman je recenziran u izdanju časopisa Vreme 5. decembra 1957. godine u kojem se navodi: „Najnovija priča gospođice Kristi je uzorna detektivska priča. Stalno se vraćamo da bi proverili tragove, a nijedan nije nebitan ili nepravedan. Pregled je zaključio: „Možda ima leša ili dva previše, ali nikada nije dosadno.[3]

Kolega pisac krimića Entoni Berkli Koks koji je pisao pod pseudonimom Frensis Ajls recenzirao je roman u izdanju časopisa Čuvar 6. decembra 1957. godine u kojem je priznao da je razočaran delom: „Sažalim se za one jadne duše koje ne mogu da uživaju u živahnim pričama Agate Kristi, ali iako živahnost nije najmanja od osobina ove izvanredne spisateljice, postoji još jedna koju tražimo u njoj, a to je otkrivanje: istinsko, postojano, logično otkrivanje koje nas vodi korak po korak bliže u srce zagonetke. Nažalost, to je taj kvalitet koji nedostaje u ormanu U 10 do 5 sa Padingtona. Izgleda da policija nikada nije otkrila nijednu stvar, pa čak ni to što gospođica Marpl leži nisko i sluša prepričavanja do konačnog dramatičnog izlaganja. Tu je uobičajena mala galerija zanimljivih i savršeno verodostojnih likova i ništa nije lakše za čitanje. Ali molim vas, gospođice Kristi, sledeći put još malo te neuporedive detekcije.“[4]

Robert Barnard je za ovaj roman rekao da je to „Još jedna lokomotiva – ubistvo viđeno dok dva voza prolaze jedan pored drugog u istom pravcu. Kasnije se svodi na dobro staro porodično ubistvo. Sadrži jednu od nekoliko Kristinih simpatičnih nezavisnih žena. Gospođica Marpl očigledno rešava zločin božanskim vođstvom jer postoji vrlo malo tragova ili logičnog zaključivanja."[5]

Prilagođavanja[uredi | uredi izvor]

Film[uredi | uredi izvor]

Knjiga je ekranizovana u film 1961. u kojem je Margaret Raderford glumila u prvom od svoja četiri nastupa kao gospođica Marpl. Ovo je bio prvi snimljen film o gospođici Marpl.

Zločin je naš posao je francuski film reditelja Paskala Tomasa ekranizovan 2008. Nazvan po knjizi Ortaci u zločinu i, kao i u knjizi, i u njemu se pojavljuju likovi Tomija i Tapens iako je film rađen po romanu U 10 do 5 sa Padingtona. Mesta i nazivi se razlikuju, ali je priča u suštini ista. Film je nastavak filma Trnci u prstima, filma Paskala Tomasa iz 2004. prilagođenog iz istoimenog romana. Oba su smeštena u Savoju u današnje vreme.

Televizija[uredi | uredi izvor]

BBC-ova ekranizacija uveliko prati roman sa svojom ekranizacijom iz 1987. u kojoj glumi Džoan Hikson (koja se takođe pojavila kao gospođa Kider u filmu Ubistvo, rekla je 1961. godine). Postoji nekoliko promena:

  • Trovanje porodice je odsutno.
  • Alfred je još uvek živ na kraju, ali pati od neizlečive bolesti koju je dr. Kvimper očigledno namerno pogrešno dijagnostikovao.
  • Kao i u filmu iz 1961. godine, Harold je ubijen u nesreći u lovu, a ne otrovanim tabletama jer je dr. Kvimper sumnjao da je Harold znao ko je žrtva jer je Harold imao duboku strast za plesom i skupljao plakate iste baletske trupe u kojoj je bila.
  • Pravo ime Ane Stravinske je otkriveno kao „Martin Izabel Pero“ (u romanu njeno pravo ime nije poznato). Time je izbrisan deo u kojem je majka Džejmsa Stodarda-Vesta Martin, a prava Martin se ne pojavljuje.
  • Inspektora Kredoka zamenili su inspektor Dakam i epizodni likovi iz televizijske serije inspektor Slek i narednik Lejk.
  • Na kraju, gospođica Marpl nedvosmisleno smatra da će se Lusi Ajlsboro udati za Brajana Istlija.

ITV je ekranizovao roman za seriju Marpl 2004. u kojoj je glumila Džeraldin Mekjuan kao gospođica Marpl. Naslov Šta je videla gospođa Mekgilikadi je korišćen kada je serija prikazivana u SAD. Ekranizacija sadrži nekoliko izmena u odnosu na roman:

  • Ime dr. Kvimpera koje se ne pominje u romanu navedeno je kao Dejvid. Njegov lik je promenjen da bi bio simpatičniji nego što je u romanu. Njegova pobuda za ubistvo žene je ljubav prema Emmi, a ne želja za nasledstvom Krakentorpovih.
  • Događaju se samo dva ubistva – ubistva Kvimperove žene i Alfreda. Harold je živ na kraju.
  • Promenjeni su i pobuda Alfredovog ubistva i način njegovog ubistva. Alfred je primetio Kvimpera kako postavlja lažni trag u vili, znajući da će telo njegove žene biti pronađeno. Kada su Aleksandar i Džejms pokazali trag porodici, Alfred je odlučio da uceni Kvimpera hvaleći se Lusi samo da treba da dobije novac. Kada je porodici pozlilo za večerom od male količine arsena, Alfred je kasnije ubijen u svom krevetu smrtonosnom Kvimperovom inekcijom. Dok ga je kvimper ubijao, Alfred je uzviknuo ime svog ubice. Kvimper se pobrinuo da se ovo pogrešno protumači kao da je zvao lekara u pomoć.
  • U ovoj ekranizaciji, Alfred je najstariji sin posle Edmunda i naslediće Hol. Harold je drugi najstariji sin (On postaje sledeći na redu koji će naslediti Hol nakon Alfredove smrti), a Sedrik je najmlađi sin.
  • Ime Luterovog oca je promenjeno iz Džosaja u Markus i on je proizvodio slatkiše, a ne keks za čaj.
  • Inspektora Dermota Kredoka iz romana zamenio je inspektor Tom Kembel, stari prijatelj gospođice Marpl. Ova ekranizacija se završava tako što Lusi odbacuje dvojicu Krakentorpa u korist inspektora.
  • Brajan je Britanac u romanu, a Amerikanac u ekranizaciji.
  • Način na koji je gospođica Marpl otkrila dr. Kvimpera kao ubicu je promenjen. Odvija se u vozu dok gospođa Mekgilikadi prisustvuje iz voza u prolazu. Kada je razotkriven, komunikacioni kablovi u oba voza su povučeni pa je Tom uhapsio Kimpera dok je gospođa Mekgilkadi prešla u njihov voz. Gospođica Marpl je tada otkrila sve u svom raspletu u vozu.
  • Za Edmunda je rečeno da je poginuo u bici za Atlantik u decembru 1941. godine, a ne da je umro u Dankirku 1940. i smatra se da je izgubljen na moru. Pored toga, Editin uzrok smrti, koji nije naveden u romanu, opisan je kao smrt tokom porođaja.
  • Pravo ime Ane Stravinske je Suzan Belejn. Lusi pronalazi telo u mauzoleju na području vile sasvim slučajno, a ne u štali u kojoj se nalaze antikviteti.
  • Edmund se oženio Martin i doveo je kući da upozna svu njegovu porodicu. Posetu je pokvario Harold koji ju je seksualno napao.
  • Supruzi Harolda Krakentorpa ledi Alis data je mnogo veća uloga nego u romanu.
  • Pored ovih promena, gospođica Marpl je viđena kako čita „Žena u mraku i druge priče” Dašiela Hameta, pružajući unutartekstualne pojedinosti koji ukazuju da neki od detektivskih uvida gospođice Marpl potiču iz njenog čitanja klasične fikcije o ubistvima, kao i njeno oštroumno razumevanje ljudske prirode.

Roman je prilagođen u 4 epizode ​​japanske animirane televizijske serije Veliki detektivi Poaro i Marplova emitovane 2005.

TV Asahi je ekranizovao roman 2018. sa Jukijem Amamijem i Atsuko Maedom u glavnim ulogama[6] pod nazivom Posebno dramsko ubistvo u dve večeri − Voz u 10 do 5 sa Padingtona - Noćni ekspres[7] prve noći. Druge noći je emitovana ekranizacija romana Napuklo ogledalo.

Igrica[uredi | uredi izvor]

Dana 17. juna 2010, I-play je objavio igru skrivenih objekata za preuzimanje zasnovanu na romanu U 10 do 5 sa Padingtona. Dijalog ispresecan zagonetkama o skrivenim predmetima prati zaplet romana. Stavke koje se pominju u dijalogu su među onima skrivenim u svakoj rundi. Igrač pronalazi mesta na karti pomoću tekstualnih tragova što kartu čini i scenom skrivenih objekata. U tri tačke tokom igre od igrača se traži da postavi hipotezu o identitetu ubice, ali kao i u romanu, malo je važnih dokaza. Za razliku od igara zasnovanih na romanima Zlo pod Suncem, Ubistvo u Orijent ekspresu i Deset malih crnaca, ovde nije uključena nikakva stvarna detekcija i za razliku od poslednje dve ne dodaje dodatni lik koji predstavlja igrača. Ovo je četvrta u nizu igara sa skrivenim predmetima društva "Igrice Oberon" zasnovanih na romanima Agate Kristi, a prve tri su zasnovane na romanima Smrt na Nilu, Opasnost u End Hausu i Vašar zločina.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Marcus, J S (maj 2007). „American Tribute to Agatha Christie: The Golden Years: 1953–1967”. Pristupljeno 5. 8. 2018. 
  2. ^ a b „Review”. The Times Literary Supplement: 725. 29. 11. 1957. 
  3. ^ a b „Review”. The Times. 5. 12. 1957. str. 13. 
  4. ^ a b Iles, Francis (6. 12. 1957). „Review”. The Guardian. str. 14. 
  5. ^ a b Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie (Revised izd.). Fontana Books. str. 194. ISBN 0-00-637474-3. 
  6. ^ „天海祐希×沢村一樹、『アガサ・クリスティ』の世界を語る” (intervju). ORICON NEWS. 2018-03-24. Pristupljeno 2019-11-13. 
  7. ^ „天海祐希、沢村一樹の主演でアガサ・クリスティの名作を二夜連続放送”. テレビドガッチ. プレゼントキャスト. 2018-02-01. Pristupljeno 2019-11-13. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=У_10_до_5_са_Падингтона&oldid=27536390”