Faina Ranjevskaja
Faina Ranjevskaja | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 15. avgust 1896. |
| Mesto rođenja | Taganrog, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 19. jul 1984. (87 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, SSSR |
| Roditelji | Girš Feljdman |
Faina Georgijevna Ranjevskaja (rus. Фаина Георгиевна Раневская), rođena kao Fani Girševna Feljdman (rus. Фанни Гиршевна Фельдман; 27. avgust 1896. Taganrog, Rusija-19. jul 1984. Moskva, Rusija,) bila je ruska i sovjetska pozorišna i filmska glumica.
Današnji novinari je često nazivaju jednom od najvećih ruskih glumica 20. veka i „kraljicom drugog plana”.[1][2]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Faina Feljdman je rođena 27. avgusta 1896. u Taganrogu u dobrostojećoj jevrejskoj porodici. Osim Faine, u porodici su bila još tri sina (Lazar, Rudolf i Jakov) i ćerka Bela. Školovala se u Mariinskoj ženskoj gimnaziji Taganrogu. Stekla je obrazovanje, u to vreme uobičajeno za devojku iz bogate porodice. Učila je muziku, pevanje i strane jezike. Sa 14 godina je počela da pohađa školu glume, koju je završila 1914. godine. Preselila u Moskvu 1915. godine. Tamo se upoznaje sa Marinom Cvetajevom, Osipom Mandeljštamom i Vladimirom Majakovskim. Roditelji i braća glumice su nakon revolucije napustili Rusiju i nastanili se u Pragu.
Na početku karijere je igrala u mnogim provincijskim pozorištima, na Krimu, u Rostovu na Donu, Bakuu, Arhangelsku, Smolensku, a od 30-ih godina 20. veka i u više moskovkskih pozorišta. Skoro četvrt veka je igrala u pozorištu Mossoveta, gde je odigrala dve svoje najpoznatije uloge, Misis Sevidž i Lusi Kuper.
Rad u pozorištu Mossoveta je bio obeležen stalnim sukobom glumice i glavnog reditelja Jurija Zavadskog. Sukob je izbijao oko stvaralačkih metoda, za koje su se zalagali glumica i režiser, a koje su se često razilazile. Glumica se zalagala za glumu, blisku Brehtovom shvatanju pozorišta.
Na filmu je debitovala 1934. godine u filmu Mihaila Roma "Dunda" (rus. „Pыška”). Početkom Drugog svetskog rata angažovana je u studiju Mosfiljma i Uzbekfilma.
Igrala je mnogo češće u pozorištu nego na filmu. Na filmu je igrala različite uloge: nervoznu Ljalju u komediji „Potkidыš” (1939), domaćicu u mjuziklu-komediji "Vesna" (1947), i zlu maćehu u klasičnoj bajci "Pepeljuga" (rus. "Zoluška" )(1947). Svoj glas je pozajmila ulozi Freken Bok za crtani film "Karlson vernulsя "(1970).
Maštala je o ulozi u filmu Sergeja Ejzenštajna i 1944. Joj je dodeljena uloga Jefrosine Stavricke u filmu "Ivan Grozni", ali je ulogu ipak dobila Serafima Birman. [3]
Bila je član Saveza filmskih umetnika SSSR.
Glumica je teatralno osmišljavala i sopstveni svakodnevni život, pretvarajući ga povremeno u svojevrstan tragikomični spektakl. U tome upravo leži tajna njene popularnosti, koja je postala nezavisna od njenog scenskog života. Svojevrstan stil izražavanja i ponašanja se odrazio u velikom folkloru, gde sve epizode nisu sasvim tačne. Mnoge njene izjave, kao i one koje su joj pripisane, su postale krilatice, čemu su doprinele njena oštrina, originalnost, odsustvo samocenzure, sloboda razmišljanje (žargonska leksika npr). Istančan osećaj za stil joj je dozvoljavao da nastupa u parodiji, i to ne samo scenskoj.
Glumica je volela da čita Puškina. [4]
Za 60 godina rada glumica je ostvarila desetine pozorišnih uloga i oko trideset filmskih uloga.
Teško je podnela smrt prijatelja, glumca Solomona Mihoelsa.
Jedino biće, koje je ublažavalo njenu samoću je bio pas Maljčik, koga je spasla sa ulice.
Umrla je 19.jula 1984. u Moskvi, u 88 godini života od infarkta i pneumonije.
Sahranjena je na Novom Donskom groblju u Moskvi, na koje je sahranjena i njena sestra Bela. Na njen grob je postavljena figura njenog psa, Maljčika.
Nagrade[uredi | uredi izvor]
- Zaslužna umetnica RSFSR (1937)
- Narodna umetnica RSFSR (1947)
- Narodna umetnica SSSR (1961)
- Staljinova nagrada drugog stepena (1949)
- Staljinova nagrada drugog stepena (1951)
- Staljinova nagrada trećeg stepena (1951)
- Orden Lenjina (1976)
- Medalja 800 godina Moskve (1976)
Sećanja[uredi | uredi izvor]
- Na kući u kojoj je živela u Moskvi je 1987. otkrivena memorijalna ploča.[5]
- U Tjumenju je otvoren restoran Čaйnaя u Ranevskoй ukrašen njenim citatima, a nazivi jela su preuzeti iz filmova, u kojima je glumica igrala.
- Gugl je 27. avgusta 2011. godine u čast 115 godina od rođenja glumice postavio logotip sa likom glumice
- Enciklopedija Who is who je 1992. godine uvrstila u deset najznačajnijih glumica 20. veka. [6]
- 2008. maj je u Taganrogu osnovan Međunarodni pozorišni festival koji nosi ime Faine Ranjevske.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Matveĭ & Matveй 2010.
- ^ Nikolaй, Zagvozdkin. [www.interviewmg.ru/2417 „Faina Ranevskaя: Žiznь bez vzaimnosti”] Proverite vrednost parametra
|url=(pomoć). Pristupljeno 08. 12. 2018. - ^ Ranjevskaja, Faina. „Moй serebrяnый šar”. http://russia.tv. Arhivirano iz originala 08. 11. 2018. g. Pristupljeno 08. 12. 2018. Spoljašnja veza u
|website=(pomoć) - ^ Dmitriĭ., Shcheglov; Dmitriй., Щeglov (2003). Faina Ranevskai︠a︡. "Sudʹba-shli︠u︡kha". Moskva: AST. ISBN 978-5-17-014443-3. OCLC 53888546.
- ^ Peskov 2009, str. 336.
- ^ „Faina Ranevskaя: zolotыe citatы nepodražaemoй aktrisы”. https://www.rbc.ru. Pristupljeno 08. 12. 2018. Spoljašnja veza u
|website=(pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
Peskov, O. V (2009). Memorialьnыe doski Moskvы. Moskovskie učebniki. str. 336.
- Matveĭ, Geĭzer; Matveй, Geйzer (2010). Faina Ranevskai︠a︡. Moskva: Molodai︠a︡ gvardii︠a︡. ISBN 9785235032903. OCLC 499488621.
- Šahov G. A. Faina Ranevskaя. M.: VBPK, 1985.
- Skorohodov G. Razgovorы s Ranevskoй. — M.: Astrelь: AST, 1999
- D. A. Щeglov. «Sudьba — šlюha» — M.: Astrelь: AST, 2008.
- Izabella Allen-Felьdman. Moя sestra Faina Ranevskaя, Moskva, 2014
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Velika ruska onlajn enciklopedija
- Faina Ranjevskaja na IMDb
- Citati Faine Ranjevske Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2021)
