Hobotnica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Hobotnica
Vremenski raspon:
323.2—0 Ma
Kasni karboniferos —
Polbo pulpo galicia.jpg
Hobotnica
Taksonomija
Carstvo: Animalia
Tip: Mollusca
Klasa: Cephalopoda
Potklasa: Coleoidea
Nadred: Octopodiformes
Red: Octopoda
Leach, 1818.[1]
familije
Sinonimi
  • Octopoida
    Leach, 1817[2]

Hobotnica (takođe: oktopod; Octopus vulgaris) je mekušac iz reda Octopoda, koji naseljava najrazličitije delove okeana. Postoji 289 vrsta oktopoda, što je više od jedne trećine svih vrsta iz razreda mekušaca.[3][4] Karakteristična je po osam pipaka po kojima je i dobila ime; računajući ove pipke, dužina hobotnice može dostići i do 3 metra. Odlično je prilagođena životu lovca, ali i plena, jer ima tajno oružje: u telesnim naborima krije vrećicu s mastilom koje ispušta kad želi zbuniti svoje neprijatelje. Njeno vrećasto telo krije izrazito dobro razvijen mozak i nervni sistem, zbog čega je hobotnica iznenađujuće inteligentna morska životinja. Glavonošci koji imaju 8 jednakih ručica. Na njima se nalaze pijavke koje su raskređen u jedan ili dva niza. Telo im je je kratko, meškoliko. Ljuštura im je skoro potpuno redukovana. Red obuhvata oko 200 recentnih vrsta koje su grupisane u dva podreda: Inciratta i Cirrata. Podred Incirrata obuhvata oko 180 vrsta koje su grupisane u devet familija. Vrste ovog podreda su široko rasprostranjene. Većina vrsta naseljava kamenita staništa gde preko dana miriju, a preko noći love. Hrane se rakovima i mekušcima. Među njima ima vrsta koje vode računa o potomstvu. Najpoznatija vrsta je hobotnica (Octopus). Na ručicama ima dva niza pijavki. Podred Cirrata obuhvata oko 30 vrsta koje naseljavaju morske dubine. Na ručicama imaju jedan niz pijavki. Te vrste su obuhvacene u tri familije. Većina vrsti su sitne, mada među njima ima i vrlo krupnih čak i do 1,5m.

Morfologija hobotnice[uredi]

Njihovo telo je građeno od:

  • Glave, na kojoj se nalaze ručice sa pijavkama koje opkoljavaju usni otvor i mišićni levak (infundibulum); voda koja ulazi u plaštanu duplju kroz otvor, koji se nalazi na predelu vrata, izbacuje se naglo kroz levak sto dovodi do kretanja na mlazni pogon ovakav način kretanja je karakterističan za ovu grupu životinja; sa strane glave leži par krupnih očiju.
  • Vratni region je uzani deo koji odvaja glave od trupa i za njega se prikopčava plašt; u tom delu se nalazi ulazni otvor plaštane duplje.
  • Trupa, koji je obavijen plaštom i u kome je utrobna kesa sa unutrašnjim organima.
  • Stopalo, inače prisutno kod drugih mekušaca puževa i školjki je kod glavonožaca transformisano u ručice ili pijavke (tentakule), raspoređene oko usnog otvora i levak koji otvara u plaštanu duplju.
  • Ručice (pipci) i pijavke

Broj ručica kod usnog otvora je 8, 10 ili više. Ručice su mišići i jako pokretljivi organi koji po sebi imaju pijavke.

  • Ljušturaa

Jedna od najuočljivijih razlika glavonožaca je prisustvo ili odsustvo ljušture. Grupi bez spoljašnje ljušture spadaju sipe, lignje i hobotnice Oni imaju unutrašnju, rudimentalnu ljušturu od krečnjaka, hrskavice, hitina ili je ljuštura potpuno odsutna. Hobotnice su bez ljušture. Jedini oblik sa spoljašnjom spiralnom ljušturom je Nautilus.

  • Veličina tela

Veličina tela kreće od nekoliko cm do 20 m. Najveći glavonožac je gigantska lignja (Mesonychoteuthis hamiltoni) koja može biti dugačka i do 21 m, a ujedno je, posle nekih kitova, i najveća morska životinja. Najmanji glavonožac je pigmejska lignja (Idiosepius notoides) koja je veličine nokta.

  • Kretanje

Na leđnoj strani plašt je srastao sa trupom, a na trbušnoj obrezuje plaštanu duplju. U ovu duplju preko otvora koji se nalazi na sredini vratnog dela, voda ulazi u plaštanu duplju. Pri kretanju na mlazni pogon voda ulazi kroz taj otvor u plaštanu duplju, zatim mišići kontrahuju, otvor se zatvara i voda pod pritiskom izlazi kroz levak brzinom od 32 km/h potiskujući životinju u suprotnom pravcu.

Unutrašnja anatomija[uredi]

  • Sistem za varenje

Glavonošci se hrane ribama, rakovima i drugim mekušcima koje love pomoću ručica. Većina na ručicama ima pijavke, dok kod Nautilusa one ne postoje, ali su ručice lepljive zahvaljujući radu žledanih ćelija koje luče sekret. Ručicama hranu prinose do usta i ako je plen krupan raskidaju ga snažnim vilicama (liče na ptičiji kljun), a ako je sitan gutaju ga celog. U usnoj duplji se nalazi jedan (nautilus) ili dva para pljuvačnih žlezdi od kojih jedan par mogu da budu otrovne (hobotnice, sipe) i radula (trenica) sa zubićima za usitnjivanje hrane. Pomoću sekreta otrovnih žlezda oni prvo umrtve plen pa ga raskomadaju. Iz usnie duplje hrana prelazi u mišićev jednjak koji može kod nekih da bude proširen u voljku (kod hobotnica). Jednjak se nastavlja na želudac (obložen kutikulom), a od njega crevo koje obično ima oblik slova U. Varenje se obavlja u crevu pomoću sekreta žlezde hepatopankreasa koji se uliva u crevo. Kod, hobotnica od rektalne žlezde je nastala mastiljava kesa.

  • Respiratorni sistem

Glavonošci dišu pomoću škrga koje su modifikovane ktenidije i nalaze se u plaštanoj duplji. Ktenidije liče na češalj po čemu su i dobile ime. Sastoje se od jedne centralne ose kroz dovodni i odvodni krvni sud i niza mnogobrojnih trouglasatih listića koji polaze sa obe strane ose. Listici su bogato snabdeveni krvnim sudovima. Hobotnice imaju jedan par škrga.

Razmena gasova se odvija u plaštanoj duplji kroz koju voda stalno cirkuliše. Voda ulazi kroz otvor na plaštanoj duplji u predelu vrata, a izlazi kroz levak pa osim sto učestvuje u kretanju omogućuje disanje.

  • Krvni sistem

Krvni sistem im je najbolje razvijen među mekušcima. U literaturi se mogu naći različiti podaci o tome da li pripada otvorenom ili zatvorenom tipu. Krv uglavnom teče kroz arterije, vene i kapilare, a lakunarni sistem (šupljine u koje se krv izliva van krvnih sudova) je je značajno redukovan. U vezi sa redukacijom lakunarnog sistema stoji veličina celoma koji je kod njih prostraniji nego kod odtalih mekušaca. Celom obuhvata perikardijalnu (okolosrčnu) duplju u kojoj je smešteno srce i periviscelarni prostor. Imaju veći broj srca pri čemu je jedno centralno (pumpa oksidovanu krv u telo), a ostala se nalaze u škržnim venama (ima ih onoliko koliko i škrga i omogućavaju dovođenje redukovane krvi do škrga).

Centralno, telesno srce se sastoji od jedne komore i više pretkomora (broj pretkomora zavisi od broja škrga). Oksidovana krv iz škrga odvodnim venama dospeva do pretkomora. Iz pretkomora krv prelazi u komoru, a od nje polazi aorta i njena grana (završavaju se kapilarima) koje raznose oksidovanu krv do svih delova tela. Redukovana krv (kiseonik je predat ćelijama) se dovodni škržnim venama koja imaju srca dovode u škrge. U škrgama se vrši oksidacija krvi koja se zatim odvodnim venama vodi u pretkomore.

Krvni pigment je hemocijanin, čiji je sastojak bakar pa vezivanjem za ovaj pigment krv postaje plave boje.

  • Sistem za izlučivanje

Odstranjivanje nepotrebnih produkta metabolizma vrši se preko metanefridija (hefridija) koje su u obliku izuvijanih cevčica. Jednim krajem nefridije prolaze od celoma (perikardijalne duplje), a drugim krajem se preko nefridiopore izlivaju u plaštanu duplju. Njihov broj zavisi od dovodnih škržnih vena. Tako hobotnice imaju jedan par nefridija. Na nefridijama se nalaze krupne renalne kese. Vene koje dovode krv do škrga pre nego što uđu u škržna srca prolazi kroz renalne kese i tu krv oslobađa krajnji proizvod metabolizma.

  • Nervni sistem

Imaju veoma dobro razvijen nervni sistem, najsloženiji među beskičmenjacima. Dobro razvijena čula i nervni sistem omogućavaju razvoj inteligencije pa se zato smatraju najinteligentnijim beskičmenjacima. Imaju vrlo složeno socijanlo ponašanje koje je dosta istraživano.

Ganglije su skoncentrisane u moždanu masu, a imaju i sistem gigantskih motornih neurona. Motorni neuroni su zaduženi za usklađivanje kontrakcije mišića koji pokreću ručice i plašt.

Mozak je iznenađujuce velik za beskičmenjaka i nalazi se oko jednjaka i zaštićen je hrskavičnom čahurom. Glavonošci su jedini među beskičmenjacima koji imaju hrskavicu. Mozak (moždana masa) nastaje spajanjem svih ganglija osim jednih plaštanih.

  • Čulni organi

Glavonošci imaju dobro razvijene čulne organe, pogotovo oči. Na ručicama se nalaze taktilne i hemoreceptorne ćelije, koje reaguju na dodir hemijske draži pa ih koriste za istraživanje okoline. Kao organi čula mirisa funkcionišu osfradije, nalaze se u osnovui škrga i par mirisnih jama, ispod očiju. Pomoću njih hobotnice mogu da osete plen na rastojanju od 1,5 m.

U hrskavičnoj čahuri, koja opkoljeva mozak, nalaze se parni statocisti (bočno sa svake strane) pomoću kojih održavaju ravnotežu, položaj tela za lov, bežanje od neprijatelja, pronalaženje partnera i sve druge životne aktivnosti. Kada joj se ukloje jedan ili oba statocista životinja ne može da pliva nego se samo premešta sa mesta na mesto. Statocisti odgovaraju vestibularnom aparatu kičmenjaka koji je smešten u unutrašnjem uhu. Statociti su mehurastog oblika, ispunjene su tečnošću u kojoj lebde kristali kalcijum-karbonata (statoliti) i dodiruju čulne dlačice koje su u vezi sa nervnom ćelijom. Pri promeni položaja tela menja se položaj statolita koji pri tome nadražuju čulne ćelije. Organizam tada reaguje kompezacionim pokretima koji vraćaju telo u normalan ravnotežni položaj.

Čulo vida im je jako razvijeno. Njihove oči su parne, mehuraste, složene kao i oči kičmenjaka iako međusobno nisu homologi organi . U odnosu na veličinu tela njihove oči su velike i postavljene bočno na glavi. Imaju duživo, zenicu i sočivo dok rožnjača nije obavezan deo oka. Hobotnice su jedini glavonožci čije je oko zaštićeno potpuno rožnjačom. Kod hobotnica je otvor dužica pravougaonog oblika.

Mehanizmi odbrane[uredi]

Prvi korak u odbrani od predatora je uklapanje u okolinu čime postaju nevidljive za neprijatelje (hobotnice su u tome posebno vešte). Ako ipak budu otkrivene, onda se uključuju i drugi mehanizmi odbrane. Mnoge vrste među glavonošcima imaju mastiljavu kesu iz koje, u slučaju kada se osete ugroženima, izbacuju crno obojeni pigment melanin koji zamagljuje pogled predatoru. Osim pigmenta mastilo sadrži i materije koje blokiraju čula mirisa predatora te mu otežavaju pronalaženje hobotnice. Osim toga telo mekušaca je meko i elastično pa se mogu uvuću u različite tunele i pećine i tu se sakriti. Kada sve navedeno nije uspelo u odbrani od predatora, glavonožac može da odbaci pipak i oslobodi se napadača. Izgubljeni pipak se kasnije vrlo uspešno obnovi (regeneracija). Takođe brane se ujedom i lučenjem otrovne pljuvačke koja uglavnom služi da se plen parališe, ali može posližiti i za odbranu.

  • Promena boja tela – mimikrija

U telesnom zidu glavonožaca nalaze se hromatofore, pigmentne ćelije za koje su pričvršćeni specijalizovani mišići. Kontrakcijama i opuštanjem tih mišića hromatofore se šire i zaokrugljuju, što omogućava brzu promenu boje i oblika tela. Hromatofore su gusto skoncentrisane pa ih na površini tela može biti i do 200. Zahvaljujući kontrakcijom i opuštanjem obojenih hromatofora, koje oslobađaju različitu količinu pigmenta (crnog, crvenog, žutog, plavog i naradžastog) ove životinje mogu jako brzo da promene boju tela, da potamne ili posvetle čime postižu kamuflažu, uklapanje u okolinu ili imitiraju druge životinje (mimikrija). Mnoge vrste koje žive na velikim dubinama imaju sposobnost luminiscencije, proizvode svetlost ili samostalno ili uz pomoć simbiotskih bakterija.

Najinteresantnija hobotnica sa sposobnošću mimikrije je svakako vrsta koja živi u Indoneziji, Thaumoctopus mimicus. To je mala hobotnica, dužine oko 60cm sa pipcima dugačkim oko 25cm i njena prirodna boja je svetlo-bež. Može da imitira čak 15 različitih životinja zavisno od toga da li treba da se sakrije od predatora ili da ih uplaši. Može da imitira morsku zmiju, morske puževe, meduzu, zvezde i dr.

Način življenja[uredi]

Hobotnica je važan stanovnik morskog dna gde živi na stenovitim obalama i većinu vremena provodi u rupama ili raspuklinama stena u plitkoj vodi. Katkad krakovima prenosi kamenje i gradi neku vrstu „utvrđenja“ na morskom dnu. Hobotnica se kreće plivajući ili pužući po dnu na vrhovima krakova, a pri begu se kreće unazad. Po mogućnosti se povlači uvek u isto sklonište. Sklonište se prepoznaje po uredno naslaganom većem i manjem kamenju ispred rupe. Mogu se skrivati u polomljenim bocama, gumama od automobila, pukotunama u steni, morskoj travi itd. Hobotnica bez obzira kolika je ona se provlači u jako male prostore. Može proći bilo gde kuda prolazi njena čeljust osali delovi tela su elastični i prolaze kroz prolaz. Mužjak se od ženke razlikuje po nešto većim prianjalkama.

Danju hobotnica većinu vremena provodi u svom skrovištu i pritom posmatra okolinu. Njene velike oči s kapcima prilagođene su prigušenom svetlu pod vodom, pa mogu razaznati gibanja i prepoznati strukture.

Hobotnica je osetljiva na hladnoću i zbog toga mnoge od njih uginu zimi u plitkim predelima uz obalu zbog niskih temperatura mora. Hobotnica umočena u slatku vodu ugine za nekoliko sekundi.

Hobotnica ne može da živi ni u previše toploj vodi i zagađenoj. Tako znamo da je čista voda ako je nastanjuju hobotnice.

Nikada se ne kreću po grupama negu uvek pojedinačno. Dešava se da često dolazi do sukoba između dve hobotnice oko skloništa. Borbu gubi slabija hobotnica i manja i mora da napusti sklonište.

Prehrana i način lova[uredi]

Kao i većina podvodnih lovaca, i hobotnica izlazi iz svog skrovišta tek kad se smrači, te odlazi u potragu za hranom. Njena omiljena hrana su rakovi, rakovice i školjke. Iako je hobotnica odličan plivač, svoj plen najčešće lovi primenjujući lukavstvo. Može menjati boju tela i tako se prilagoditi okolini. Ležeći maskirana na morskom dnu, posmatraće okolinu i jurnuti na neopreznog „prolaznika“, te ga omamiti svojim nervnim otrovom. Njeni dugi i snažni krakovi rastegljivi su i opremljeni dvama redovima prianjalki, kojima hobotnica može čvrsto držati i klizav plen.

Ako je njena žrtva neki mekušac s tvrdom ljušturom, hobotnica će razbiti ljušturu svojim „papagajskim kljunom“ tj. čeljustima sličnim kljunu. Kada želi da ulovi neki mnogo opasniji plen, kao što je na primer jastog, služi se lukavijom metodom. Najpre u vodu ispusti oblak mastila i tako smanji vidljivost, a zatim se kroz taj oblak oprezno približi jastogu i zgrabi ga sa stražnje strane kako ovaj ne bi mogao upotrebiti svoja klešta za odbranu.

Neprijatelji i odbrana[uredi]

U neprijatelje hobotnice ubrajaju se ugori, delfini i morski psi, kojima je ona česta hrana. Ako je moguće, hobotnica će im pobeći najvećom mogućom brzinom pomoću svog „mlaznog pogona“ pa će izbaciti mastilo. Hobotnica, osim toga, ima sposobnost da se provuče kroz vrlo male otvore kroz koje je neprijatelji ne mogu da je slede pa ostaju zbunjeni ispred njenog skloništa.

Svojom sposobnošću da se bojom u potpunosti prilagodi okolini hobotnica, međutim, već unapred sprečava da je neko otkrije. Ona pigmente boje u svojoj koži može da rasporedi po želji, može ih na nekim mestima zgusnuti, na nekima razrediti, ili oblikovati u pruge i šare koji su u skladu sa okolinom.

Najefikasnija odbrambena metoda jeste ona ista koju koristi i u lovu. Ako je neko sledi, hobotnica će ispustiti u vodu velik oblak mastila. Istovremeno ispušta i materiju koja umrtvljuje čulo mirisa protivnika tako da on više neće biti u stanju da je pronađe.

Mora se spomenuti i „otrovni zub“ koji se nalazi u središtu gde izrastaju krakovi, ispod hobotnice. Ribolovci paze da taj zub uklone kada ulove hobotnicu da ne nastradaju.

Razmnožavanje[uredi]

Sa izuzetkom nekoliko vrsta, glavonožci su odvojenih polova. Muški polni sistem se sastoji od testisa oko kojih polaze jako izuvijani kanalići do vezikule (vezikula seminalis) u kojoj se obrazuju se obrazuju spermatofore (paketici slepljenih spermatozoida).

Ženski polni sistem se sastoji od jajnika (ovarijum) od kojih polazi jedan ili dva jajovoda. Polni odvodi se kod oba pola izlivaju u plaštanu duplju pa sazrele polne ćelije tu dospevaju. Oplođenje je unutrašnje, odvija se u plaštanoj duplji.

Jedna ili više od ručica mužjaka, hektokotilizovane ručice, prilagođena je za kopulaciju. Mužjak te ručice uvlači u sopstvenu plaštanu duplju i zahvata spermatofore, a zatim ih uvlači u plaštanu dulju ženke u kojoj su jajne ćelije. Posle upijanja u spermatoforama se aktivira neki mehanizam kojim se spermatozoidi raspše po jajnim ćelijama i oplode ih. Oko oplođenih janih ćelija nidamentalne žlezde izluče čvrstu ljušturu. Ženke polažu jaja pojedinačno ili u grupama. Ženke hobotnice vode brigu o položenim jajima.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „ITIS Report: Octopoda Leach, 1818”. Itis.gov. 10. 04. 2013. Pristupljeno 04. 02. 2014. 
  2. „Coleoidea – Recent cephalopods”. Mikko's Phylogeny Archive. 
  3. Semmens (2004). „Understanding octopus growth: patterns, variability and physiology”. Marine and Freshwater Research. 55: 367. doi:10.1071/MF03155. 
  4. „Facts About Octopuses”. Pristupljeno 22. 04. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi]