Чича Горио

Čiča Gorio Le Père Goriot
Izdanje iz 1835.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Le Père Goriot
Autor	Onore de Balzak
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski
Žanr / vrsta dela	realizam
Izdavanje
Izdavač	„Werdet“
Prevod
Datum izdavanja	1835.

Čiča Gorio (fr. Le Père Goriot) je roman francuskog romanopisca Onorea de Balzaka, iz 1835. godine. Deo je velikog ciklusa koji je Balzak nazvao Ljudska komedija. Radnja romana smeštena je u Parizu, u 1819. godini, i prati isprepletene živote stanovnika pansiona gospođe Voker, posebno se fokusirajući na starijeg Gorija, misterioznog kriminalca po imenu Votren i studenta prava Ežena de Rastinjaka.

Prvobitno objavljen u serijskoj formi tokom zime 1834–1835, Čiča Gorio se široko smatra Balzakovim najvažnijim romanom. To je prva ozbiljna upotreba likova koji su se pojavili i u drugim Balzakovim knjigama, što je tehnika koja izdvaja Balzakovu fikciju. Roman je takođe zabeležen kao primer njegovog realističkog stila pisanja, koristeći sitne detalje za stvaranje karaktera i podteksta.

Radnja romana se odvija tokom Burbonske restauracije, koja je donela duboke promene u francuskom društvu. Borba pojedinaca da obezbede viši društveni status je glavna tema u knjizi. Grad Pariz takođe impresionira likove, posebno mladog Rastinjaka, koji je odrastao u provincijama južne Francuske. Balzak analizira, preko Gorija i drugih, prirodu porodice i braka, dajući pesimističan pogled na ove institucije.

Roman je naišao na različite kritike. Neki kritičari su hvalili autora zbog njegovih složenih likova i pažnje na detalje, dok su ga drugi osuđivali zbog mnogih prikaza korupcije i pohlepe. Omiljena Balzakova knjiga, brzo je stekla široku popularnost i često je adaptirana za film i pozorišnu scenu. To je dovelo do francuskog izraza Rastignac, društvenog penjača koji je spreman da upotrebi bilo koje sredstvo da popravi svoju situaciju.

Pozadina

Istorijska pozadina

Roman se oslanja na nekoliko istorijskih događaja koji su uzdrmali francuski društveni poredak u kratkom periodu: Francuska revolucija, koja je dovela do Prve republike i Napoleonov uspon, pad i povratak kuće Burbona. Priča u romanu Čiča Gorio počinje juna 1819, četiri godine nakon Napoleonovog poraza kod Vaterloa i Burbonske restauracije. Oslikava rastuću napetost između aristokratije, koja se vratila sa kraljem Lujem XVIII, i buržoazije koju je proizvela industrijska revolucija. Iako je plemićka titula i dalje na ceni, iako se mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva zato što je bogatija. U ovom periodu, Francuska je doživela zaoštravanje društvenih struktura, sa nižom klasom opterećenom ogromnim siromaštvom. Prema jednoj proceni, skoro tri četvrtine Parižana nije zarađivalo 500–600 franaka godišnje, neophodnih za minimalni životni standard. U isto vreme, ovaj preokret je omogućio društvenu mobilnost nezamislivu tokom perioda Ancien Régime. Pojedinci voljni da se prilagode pravilima ovog novog društva ponekad bi mogli da se popnu u njegove gornje ešalone iz skromnog porekla, na veliko gnušanje uspostavljene bogate klase.

Književna pozadina

Francuski kriminalac Ežen Fransoa Vidok je bio osnova za lik Votrena u Čića Goriju.

Kada je Balzak počeo da piše roman Čiča Gorio 1834. godine, već je bio autor nekoliko desetina knjiga, uključujući i niz onih objavljenih pod pseudonimom. Godine 1829. objavio je Šuani, prvi roman na koji se potpisao svojim imenom. Potom su usledili Luj Lamber (1832), Pukovnik Šaber (1832) i Šagrinska koža (1831). Otprilike u to vreme, Balzak je počeo da organizuje svoja dela u niz romana koje je na kraju nazvao Ljudska komedija, podeljenih na delove koji predstavljaju različite aspekte života u Francuskoj tokom ranog XIX veka.

Jedan od ovih aspekata koji je fascinirao Balzaka bio je život zločina. U zimu 1828–29, francuski prevarant koji je postao policajac po imenu Ežen Fransoa Vidok objavio je par senzacionalizovanih memoara u kojima priča o svojim zločinačkim podvizima. Balzak je upoznao Vidoka u aprilu 1834. i iskoristio ga je kao model za lik po imenu Votren koji je planirao za novi roman.

Pisanje i objavljivanje

Gravura na naslovnoj strani iz izdanja iz 1897. nepoznatog umetnika; objavio George Barrie & Son u Filadelfiji

U leto 1834. godine, Balzak je počeo da radi na tragičnoj priči o ocu kojeg su njegove ćerke odbacile. Njegov dnevnik beleži nekoliko nedatiranih redova o zapletu: „Subjekti stari Gorio – Dobar čovek – konak za srednju klasu – prihod od 600 fr. – koji se ogolio za svoje ćerke koje obe imaju prihod od 50.000 fr. – umire kao pas.” Prvi nacrt romana Čiča Gorio napisao je za četrdeset jesenjih dana i objavljen je kao serijal u Revue de Paris (Pariska revija) između decembra i februara. Kao samostalno izdanje u martu 1835. izdao ga je Edmond Verdet, koji je takođe objavio drugo izdanje u maju. Revidirano treće izdanje je 1839. objavio Šarpentije. Balzak je po svom običaju pravio obilne beleške i izmene na dokazima koje je dobijao od izdavača, tako da su se kasnija izdanja njegovih romana često značajno razlikovala od prvobitnih. U slučaju Čiča Gorija, on je promenio brojne likove u osobe iz drugih romana koje je napisao, i dodao nove pasuse.

U prvom izdanju knjige roman je podeljen na sedam poglavlja:

• u prvom izdanju:
  • Une Pension bourgeoise (Buržoaski pansion);
  • Les Deux Visites (Dve posete);
  • L'Entrée dans le Monde (Ulazak u svet);
• u drugom izdanju:
  • L'Entrée dans le Monde (Suite) [Ulazak u svet (nastavak)];
  • Trompe-la-Mort (Laži-Smrt);
  • Les Deux Filles (Dve ćerke);
  • La Mort du Père (Očeva smrt).

Lik Ežena de Rastinjaka pojavio se kao starac u Balzakovom ranijem filozofskom romanu Šagrinska koža. Dok je pisao prvi nacrt Čiča Gorije, Balzak je lik nazvao Masijak, ali je naknadno odlučio da iskoristi isti lik iz Šagrinske kože. Ostali likovi su promenjeni na sličan način. To je bila njegova prva strukturirana upotreba likova koji se ponavljaju, i praksa čija su dubina i strogost karakterisali njegove romane.

Godine 1843. Balzak je stavio Čiča Gorija u odeljak Ljudska komedija u delu Slike iz pariskog života (fr. Scènes de la vie parisienne). Ubrzo nakon toga, izvršio je reklasifikaciju, zbog intenzivnog fokusa na privatne živote njenih likova, kao jednu od Slika iz privatnog života (fr. Scènes de la vie privée). Ove kategorije i romani u njima bili su njegov pokušaj da stvori korpus dela „koji prikazuje čitavo društvo, i skicira ga u neizmernosti njegovog meteža“. Iako je za Ljudsku komediju pripremio samo mali prethodnik, pod nazivom Les Études de Mœurs, Balzak je u to vreme pažljivo razmatrao mesto svakog dela u projektu i često je menjao njegovu strukturu.

Siže

Čiča Gorio, Onore Domije (1842).

Roman počinje proširenim opisom Pansiona Voker, u pariskoj ulici Nev Sent Ženevjev prekrivenog vinovom lozom, u vlasništvu udovice gospođe Voker, rođenom de Konflan. Među stanovnicima su student prava Ežen de Rastinjak, misteriozni agitator po imenu Votren i stariji penzionisani proizvođač vermičela po imenu Žan Žoašen Gorio. Starca često ismevaju ostali stanari, koji ubrzo saznaju da je bankrotirao jer je dodatno izdržavao svoje dve dobro udate kćerke.

Rastinjak, koji je došao u Pariz sa juga Francuske, postaje privučen višom klasom. Ima poteškoća da se uklopi, ali njegova rođaka, Vikontesa de Bozean, podučava ga načelima visokog društva. Ežen se zaljubljuje u jednu od Gorijevih ćerki, Delfinu, i izvlači novac od svoje ionako siromašne porodice. Votren, u međuvremenu, pokušava da ubedi Rastinjaka da se posveti neudatoj ženi po imenu Viktorina, čije porodično bogatstvo blokira samo njen brat. Podučava Rastinjaka da oslobodi put tako što će ubiti njenog brata u dvoboju.

Rastinjak odbija da prihvati zaveru, odbijajući ideju da mora nekog da ubije kako bi stekao bogatstvo, ali primećuje Votrenove mahinacije. Ovo je lekcija o surovim realnostima visokog društva. Ubrzo, stanari saznaju da policija traži Votrena, za kojeg je otkriveno da je glavni kriminalac pod nadimkom Laži-Smrt. Votren u međuvremenu organizuje da prijatelj ubije Viktorininog brata, a policija ga hapsi.

Gorio, koji podržava Eženovo interesovanje za njegovu ćerku, besni zbog tiranske kontrole njenog muža nad njom i nemogućnosti da joj pomogne. Kada ga druga ćerka, Anastazija, obavesti da je prodala porodični nakit svog muža kako bi platila dugove svog ljubavnika, starac je obuzet tugom zbog sopstvene nemoći i doživeo je moždani udar.

Delfina ne posećuje Gorija dok leži na samrtnoj postelji, a Anastazija stiže prekasno, tek kada je izgubio svest. Pre smrti, Gorio je ogorčen zbog njihovog nepoštovanja njega kao oca. Njegovoj sahrani prisustvuju samo Rastinjak, sluga po imenu Kristof i dva plaćena grobara. Gorijeve ćerke, umesto da budu prisutne na sahrani, šalju svoje prazne kočije, s grbovima grofa de Resto i barona de Nisenžan. Nakon kratke ceremonije, Rastinjak se okreće ka Parizu dok večernja svetla počinju da se pale. Razočaran, ispunjen prezirom i mržnjom prema pariskom društvu koje je upoznao u svoj njegovoj okrutnosti. I pored toga ne napušta ga želja da postigne uspeh u tom društvu. Odlazi da večera sa Delfinom, i izjavljuje gradu: „A sad je na nas dvoje red!” (fr. À nous deux, maintenant!).

Stil pisanja

Izdanje Dela Onorea de Balzaka iz 1901, uključujući Čiča Gorija

Balzakov stil u romanu Čiča Gorio je pod uticajem američkog romanopisca Džejmsa Fenimora Kupera i škotskog pisca Valtera Skota. U Kuperovim predstavljanju Indijanaca, Balzak je video ljudsko varvarstvo. U predgovoru za drugo izdanje 1835. godine, Balzak je napisao da je naslovni lik Gorio, koji se obogatio prodajom vermičela u vreme široko rasprostranjene gladi, bio „Ilinois trgovine brašnom” i „Huron tržišta žitarica”. Votren govori o Parizu kao o „šumi Novog sveta u kojoj se sukobljava dvadeset vrsta divljih plemena”, što je još jedan znak Kuperovog uticaja.

Skot je takođe imao dubok uticaj na Balzaka, posebno u korišćenju stvarnih istorijskih događaja kao pozadinu za svoje romane. Iako istorija nije centralna za Čiča Goriju, post-apoleonova era služi kao važan ambijent, a Balzakova upotreba pedantnih detalja odražava uticaj Skota. U svom uvodu u Ljudskoj komediji iz 1842. godine, Balzak hvali Skota kao „modernog trubadura” koji je „oživeo [književnost] duhom prošlosti”. Istovremeno, Balzak je optužio škotskog pisca da romantizuje istoriju, i pokušao je da razlikuje svoje delo sa uravnoteženijim pogledom na ljudsku prirodu.

Iako se o romanu često govori kao o „misteriji“, on nije primer komedije ili detektivske fikcije. Umesto toga, centralne zagonetke su poreklo patnje i motivacija neobičnog ponašanja. Likovi se pojavljuju u fragmentima, sa kratkim scenama koje pružaju male naznake o njihovom identitetu. Votren na primer, upada i izlazi iz priče, nudi savete Rastinjaku, ismijava Gorija, podmićuje slugu Kristofa da ga pusti unutra posle radnog vremena, pre nego što se otkrije da je veliki kriminalac. Ovaj obrazac ljudi koji ulaze i izlaze iz vidokruga odražava Balzakovo predstavljanje likova u Ljudskoj komediji.

Likovi u knjizi

• Čiča Gorio — udovac, penzionisani fabrikant testenina i otac dve kćerke Anastaziju i Delfinu. U početku živi u najboljem stanu u Pansionu Voker ali na kraju postaje siromašan te se seli u jednu od najlošijih soba na trećem spratu. Svoje bogatstvo, koje je stekao za vreme Francuske revolucije, potrošio je na raskošne živote svojih kćeri. Zetovi ga ne vole i prekidaju kontakt sa njim. Postaje prijatelj sa Eženom i podržava njegove odnose sa Delfinom. Umire sam, a na sahrani umesto porodica njegovih kćerki, dolaze prazna kočija.
• Ežen de Rastinjak — dvadesetdvogodišnji mladić iz okoline Angulema koji je došao u Pariz na studije prava. Dolazi u Pariz kako bi izgradio karijeru i pomogao svojim roditeljima. U početku pokazuje naklon prema Anastaziji ali nakon neuspeha kod nje, obraća se svojoj daljoj rođaci de Bozen koja ga savetuje da se posveti Delfini. Istinski zaljubljen u nju, dolazi u iskušenje da se odrekne svojih moralnih načela, kako bi podržao njen rasipnički i raskošni stil života. U jednom periodu postoji naznake da će zavesti Viktorinu Tajfer i ubiti njenog brata kako bi nasledili veliko bogatstvo. Postaje prijatelj Gorija i jedini je stanar pansiona koji će prisustvovati njegovoj sahrani.
• Votren — četrdesetogodišnji stanar Pansiona Voker koji do kraja ostaje misteriozan lik. Saznaje se da je zapravo odbegli kriminalac Žak Kolen, zvani Laži–Smrt. Na prvi pogled veseo i simpatičan stanar koji nosi periku i lažne brkove. Savetuje Ežena da zavede Viktorinu, ubije njenog brata i oženi bogatu naslednicu. Organizuje ubistvo Viktorijinog brata. Njegov san da poseduje plantažu na američkom jugu osujete Gondiro i Paore, tako što mu nameštaju zamku za hapšenje.
• Vikontesa de Bozean — jedna od najbogatijih i najpoznatijih aristokrata u Parizu i dalja rođaka Ežena de Rastinjaka. Pomaže savetima svome rođaku kako da se probije i pozicionira u pariško društvo. Pored braka, ima ljubavnu vezu sa markizom d'Ažida Pento. Jedna od poslednja u Parizu saznaje za njegovu veridbu sa drugom ženom. Pogođena ovim, odlučuje da napusti grad kako ne bi bila centar gradskog ogovaranja.
• Anastasija de Resto — Gorijeva ćerka i grofica de Resto. Smatralo se da ima „najlepši stas u Parizu”. I pored simpatija prema Eženu, na njegovu pomen čiče Gorija, ona mu zabranjuje posete i distancira se od druženja sa njim. Ima ljubavnu vezu sa Maksimom de Trajem.
• Delfina de Nisenžan — druga ćerka Gorija koja je udata za bankara i barona de Nisenžan. Između nje i bolje udate sestre Anastazije postoji rivalstvo za položaj u društvu.
• Gospođa Voker — udovica gospodina Vokera, rođena de Konflan, koja već četrdeset godina drži „pansion u za srednji stalež” u Ulici Nev Sent Ženevjev. Štedljiva i proračunata vlasnica, u početku želi da zavede bogatog stanara, gospodina Vokera. Kako se njegovo bogatstvo troši, tako i ona gubi interesovanje za njega. Na kraju želi da uzme njegov medaljon sa pramenom kose njegovih kćeri ali joj Ežen ne dozvoljava.
• Viktorina Tajfer — lepa, bledolika i mlada devojka pod zaštitom gospođe Kutir. Njen otac ne želi da je prizna za ćerku i svo bogatstvo želi da ostavi sinu. Svake nedelje odlazi u crkvu a na svakih petnaest dana na ispovest. Nekoliko godina zaredom odlazi kod oca da ga moli za milost ali on odbija da je primi. Zaljubljena je u Ežena de Rastinjaka i jedno vreme veruje da će se udati za njega. Kada Votren namešta ubistvo njenog brata, ona postaje naslednica svoga oca ali nije srećna tom činjenicom.
• Gospođica Mišono — stara devojka koja je živela na trećem spratu pansiona. Često se družila sa gospodinom Poarem.
• Oras Bjanšon — student medicine i prijatelj Ežena de Rastinjaka. Dolazi na ručak u pansion. Brine o Goriju u njegovim poslednjim trenucima.
• Grofica de Lambermenil — udovica poginulog generala koja je nakratko živela u pansionu gospođe Voker. Sa svojih 36 godina, čekala je da joj se sredi penzija pokojnog supruga. Zbog nje je gospođa Voker više obraćala na hranu i izgled pansiona, a grofica joj je obećavala da će joj dovesti dve bogate prijateljice, baronicu de Vomerland i udovicu pukovnika Pikoazoa, za stanarke.
• Gospođa Kutir — udovica komesara republikanske vojske i dalja rođaka majke Viktorine Tajfer, kod koje je ona i preminula. Brine se o Viktorini kao o svojoj kćerci i pobožna je katolkinja. Svake nedelje odlazi sa Viktorinom na misu. Živela je na prvom spratu u najboljem stanu u pansionu gospođe Voker.
• Gospodin Poare — starac, stanovnik pansiona sa drugog sprata. Nosio je kačket i stari štap sa drškom od slonove kosti. Dobar je prijatelj gospođe Mišono.
• Silvija — debela kuvarica u Pansionu Voker koja često voli da ogovara stanare pansiona.
• Kristof — pokućar Pansiona Voker koji jedini, pored Ežena, prisustvuje sahrani čiče Gorija. Pozajmljuje Eženu novac da plati grobara. Jedan je od retkih stanara koji lepo priča o starom fabrikantu.
• Grof de Resto — muž Anastazije. Dozvoljava joj da ima ljubavni odnos sa Maksimom de Traj, ali prezire njenog oca i ne dozvoljava joj posetu.
• Baron de Nisenžana — muž Delfine, bogati bankar i rojalista. U braku nema ljubavi i on joj ne dozvoljava da poseti oca Gorija.
• Maksim de Traj — grof i ljubavnik Anastazije de Resto. Njihova afera je poznata Anastazijinom mužu i on je toleriše. Maksim je veliki kockar i zbog tog poroka upada u dugove. Na kraju je ostavlja sa mnogo dugova a ona saznaje i da ju je varao.
• De Marsej — ljubavnik Delfine de Nisinžen sa kojim ona pokušava da se probije u više plemićko društvo svoje sestre. On ne mari previše za Delfinu i na kraju je napušta.
• Markiz d'Ažida Pento — markiz i jedan od najbogatijih portugalskih plemića sa kojim je vikontesa de Bozean bila u vezi. Veren je za gospođicu de Rošfid.
• Tajfer — nemilosrdni otac Viktorine Tajfer, koji se odriče kćerke kako bi svo bogatstvo ostalo njegovom sinu.
• Gospođa de Marsijak — tetka Ežena de Rastinjaka koja je nekada odlazila na dvor i imala poznanstva među plemićima sa kojima je pokušala da obnovi odnose, kako bi pomogla Eženovom proboju u parisko društvo.
• Gopsek — čuveni zelenaš u Ulicu de Gre.
• Vojvotkinja de Lanže — najbolja prijateljica vikontese de Bozean koja joj prenosi poruku da se njen markiz verio.
• Gospodin Gondiro — policajac koji vodi istragu protiv Votrena. Nudi nagradu gospođi Mišono ukoliko mu pomogne u razotkrivanju kriminalca.
• Gospođica de Rošfid — jedna od kćerki gospodina de Rošfid i verenica markiza d'Ažida Pentoa.

Ponavljajući likovi

Čiča Gorio, posebno u svom revidiranom obliku, označava važan rani primer Balzakovog zaštitnog znaka upotrebe likova koji se ponavljaju. Osobe iz ranijih romana pojavljuju se u kasnijim delima, obično tokom značajno različitih perioda života. Zadovoljan efektom koji je postigao povratkom Rastinjaka, Balzak je uključio 23 lika u prvo izdanje Čiča Gorija koji će se ponoviti u kasnijim delima. Tokom njegovih revizija za kasnija izdanja broj se povećao na 48. Iako je Balzak ranije koristio ovu tehniku, likovi su se uvek iznova pojavljivali u manjim ulogama, kao skoro identične verzije istih ljudi. Rastinjakova pojava pokazuje, po prvi put u Balzakovoj fikciji, pozadinsku priču u dužini romana koja osvetljava i razvija lik koji se vraća.

Balzak je eksperimentisao sa ovom metodom tokom trideset godina dok je radio na Ljudskoj komediji. Omogućio je dubinu karakterizacije koja je nadilazila običnu naraciju ili dijalog. „Kada se likovi ponovo pojave“, primećuje kritičar Semjuel Rodžers, „oni ne izlaze niotkuda; oni izranjaju iz privatnosti sopstvenih života koju nam, izvesno vreme, nije bilo dozvoljeno da vidimo“. Složenost života ovih likova je neizbežno navela Balzaka da napravi greške u hronologiji i doslednosti, greške se smatraju manjim u ukupnom obimu projekta. Čitaoci su češće uznemireni ogromnim brojem ljudi u Balzakovom svetu i osećaju se lišenim važnog konteksta za likove. Detektivski romanopisac Artur Konan Dojl rekao je da nikada nije pokušao da čita Balzaka, jer „nije znao odakle da počne“.

Ovaj obrazac ponovne upotrebe likova imao je reperkusije na radnju romana Čiča Gorio. Ponovno pojavljivanje barona de Nisenžana u priči La Maison Nucingen (1837) otkriva da je ljubavnu vezu njegove žene sa Rastinjakom planirao i koordinirao sam baron. Ovaj novi detalj baca značajno svetlo na postupke sva tri lika iz Čiča Gorija, dopunjujući evoluciju njihovih priča u kasnijem romanu.

Realizam

Balzak koristi pedantne, obilne detalje da opiše Pansion Voker, njegove stanovnike i svet oko njih. Ova tehnika pisanja donela je Balzaku nadimak Oca realističkog romana. Detalji se uglavnom fokusiraju na besparicu stanovnika pansiona Voker. Mnogo manje zamršeni su opisi bogatijih domova; salon gospođe de Bozean posvećuje se oskudna pažnja, a porodica Nisenžan živi u kući koja je skicirana do najsitnijih detalja.

Na početku romana Balzak izjavljuje (na engleskom): „All is true“. Iako su likovi i situacije fikcija, upotrebljeni detalji, i njihov odraz realnosti života u Parizu u to vreme, verno prikazuju svet Pansiona Voker. Drama je „toliko istinita da svako može uočiti njene bitne sastojke, možda čak i u svom srcu”, navodi pisac. Opis kvarta Nev Sent Ženevjev (gde se nalazi kuća) predstavlja „mračan pogled na kuće, i nagoveštaj zatvora oko tih visokih baštenskih zidova“. Unutrašnjost kuće je pomno opisana, od otrcane dnevne sobe („Ništa ne može biti depresivnije“) do obloga na zidovima koje prikazuju gozbu („papiri koje bi mala prigradska kafana prezirala“), ironičan ukras u kuća poznata po siromašnoj hrani. Balzak je za ovaj nekadašnji detalj zahvalio stručnosti svog prijatelja Ijasenta de Latuša, koji je bio obučen u praksi kačenja tapeta. Kuća je čak definisana svojim odbojnim mirisom, jedinstvenim za siromašne pansione.

Teme

Povelja iz 1814. koju je dodelio francuski kralj Luj XVIII stvorila je pravnu strukturu u kojoj dominira bogatstvo i služi kao pozadina za Rastinjaka.

Roman Čiča Gorio je složene strukture, tipološki višeznačan te se može odrediti i kao društveni roman, i kriminalistički i ljubavni i roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

Balzak neposredno i verno prikazuje stvarnost, analitički postupa u obradi, zauzima kritički odnos prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike različitih društvenih slojeva. Pisac daje široku i vernu analitičku sliku društva prateći svoje likove u njihovom razvoju, sazrevanju, kretanju u različitim društvenim krugovima. Pored toga, u romanu se javlja zaplet karakterističan za kriminalističke romane. Nosilac tog značenjskog dela romana je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna trougla. Prvi je između Rastinjaka, Delfine i Viktorine Tajfer. Vikontesa De Bozean voli markiza Ažida-Pinto, a Anastazija de Resto je u vezi sa grofom Maksimom de Trajem. Lik glavnog junaka Ežena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se roman može odrediti i kao roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

Ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim interesima. Vikontesu de Bozean napušta ljubavnik da bi se oženio bogatom udavačom, grofica de Resto zadržava svog ljubavnika plaćajući njegove velike dugove. Veza između Rastinjaka i Delfine počiva na uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna da bi uspeo u visokom društvu, a njoj, ćerci trgovca i ženi bankara, potreban je Rastinjak za ulazak u salon vikontese De Bozean.

U romanu se može pratiti i zaplet karakterističan za kriminalni roman. Gospodin Votren, u podzemlju poznat kao Laži-Smrt, bivši robijaš, za kojim traga policijski agent Gondiro biva konačno otkriven zahvaljujući gospođici Mišono.

Socijalno raslojavanje

Jedna od glavnih tema u Čiča Goriju je potraga za razumevanjem i uzdizanjem slojeva društva. Povelja iz 1814. koju je dao kralj Luj XVIII uspostavila je „pravnu zemlju“ koja je dozvoljavala samo maloj grupi najbogatijih ljudi u naciji da glasa. Dakle, Rastinjakova težnja da postigne društveni status je dokaz ne samo njegove lične ambicije već i želje da učestvuje u političkom telu. Kao i kod Skotovih likova, Rastinjak svojim rečima i postupcima oličava cajtgajst u kojem živi.

Svojim likovima i naracijom Balzak razotkriva socijalni darvinizam ovog društva. U jednom posebno grubom govoru, ikontesa de Bozean kaže Rastinjaku:

„ Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udrite bez milosti. Ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve svoje želje. Zapamtite da nećete biti niko i ništa ako ne budete imali, ženu koja će se zauzimati za vas. Ona treba da bude mlada, bogata i otmena. Ali, krijte kao blago svako istinito osećanje; ne dajte ni da ga naslute, jer ćete propasti. Nećete više biti dželat, već ćete postati žrtva. Ako ikoga zavolite, čuvajte dobro svoju tajnu! Nemojte je odati dok dobro ne proverite kome ćete otvoriti svoje srce. ” — -,

Ovaj stav dalje istražuje Votren, koji kaže Rastinjaku:

„ Tajna velikih bogatstava čije se poreklo ne zna smatra se zaboravljenim zločinom zato što je propisno izvršen. ”

Uticaj Pariza

U romanu su prikazana društvene stratifikacije Pariza, možda najgušće naseljenog grada u Evropi u tom vremenu. Eženovo posećivanje različitih gradskih kvartova, vodi čitaoca u veoma različite svetove, koji se razlikuju po svojoj arhitekturi i odražavaju klasu njihovih stanovnika. Pariz je u post-napoleonovskoj eri bio podeljen na različite četvrti. Tri od njih su prikazane u romanu Čiča Gorio: aristokratska oblast predgrađe Sen Žermen, nova luksuzna četvrt ulice Šose d'Anten i zapuštena oblast na istočnoj padini u Ulici Nev Sent Ženevjev.

Ove četvrti grada služe kao mikrokosmosi kojima Ežen nastoji da ovlada, dok Votren, nasuprot tome, deluje skriveno, krećući se među njima neotkriveno. Ežen, kao naivni mladić sa sela, traži u ovim svetovima novi dom. Pariz mu nudi priliku da napusti svoju daleku porodicu i preobrazi sebe. Njegov urbani egzodus je sličan onom kod mnogih ljudi koji su se doselili u francusku prestonicu, udvostručivši njenu populaciju između 1800. i 1830. Tekstura romana je stoga neraskidivo povezana sa gradom u koji je smešten; „Pariz“, objašnjava kritičar Piter Bruks: „je nadolazeće prisustvo koje romanu daje poseban ton“. On navodi da grad dobija formu lika, na isti način kao u delu Zvonar Bogorodičine crkve i London u delima Čarlsa Dikensa. Balzak prikazuje parisko društvo kao nemilosrdno raslojeno, pokvareno, nemoralno i opsednuto novcem. Pored toga, protagonisti koji žive u njegovim kvartovima predstavljeni su u savršenom skladu sa svojim okruženjem.

Mladi ljudi su Tantali u Parizu kaže pisac. Oni se bore protiv samih sebe i uvek ostaju pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha, slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve što se čini da je nadohvat ruke u isto vreme je i nedostižno. Pred tolikim iskušenjima pravo je čudo kaže pisac, kako je malo zločina i prestupa koje vrše mladi ljudi.

Korupcija

Rastinjak, Votren i Gorio predstavljaju pojedince iskvarene svojim željama. U svojoj žeđi za napredovanjem, Rastinjak je upoređen sa Faustom, sa Votrinom kao Mefistofelom. Kritičar Pjer Barberi naziva Votrenovo savetovanje Rastinjaku „jednim od velikih trenutaka Ljudske komedije, i bez sumnje cele svetske književnosti”. Društveni prevrat u Francuskoj pruža Votrenu platformu za ideologiju zasnovanu isključivo na ličnom napredovanju i on podstiće Rastinjaka da uradi isto.

Ipak, veća društvena struktura je ta koja konačno preplavljuje Rastinjakovu dušu a Votren samo objašnjava metode i uzroke. Iako odbija Votrinovu ponudu za ubistvo, Rastignac podleže principima brutalnosti na kojima se gradi visoko društvo. Do kraja romana, on kaže Bjanšonu: „Ja sam u paklu, i nemam izbora nego da ostanem tamo”.

Dok Rastinjak žudi za bogatstvom i društvenim statusom, Gorio čezne samo za ljubavlju svojih ćerki: čežnjom koja se graniči sa idolopoklonstvom. Pošto on predstavlja buržoasko bogatstvo stečeno trgovinom, a ne aristokratsku primitivnu akumulaciju, njegove ćerke rado uzimaju njegov novac, ali će ga viđati samo nasamo. Čak i dok umire u krajnjem siromaštvu, na kraju knjige prodaje svoje malo preostalog imetka kako bi obezbedio svoje ćerke kako bi mogle da izgledaju sjajno na balu.

Porodični odnosi

Odnosi između članova porodice slede dva šablona: bračne veze služe uglavnom kao makijavelistički način za postizanje finansijskih ciljeva, dok obaveze starije generacije prema mladima imaju oblik žrtvovanja i lišavanja. Delfina je zarobljena u bezljubavnom braku sa baronom de Nisenžana, veštim bankarom. On zna za njene vanbračne afere i koristi ih kao sredstvo za iznudu novca od nje. Anastazija, s druge strane, udata je za grofa de Restoa, koji manje brine o njenoj vanbračnoj deci nego o draguljima koje prodaje da bi obezbedila svog ljubavnika, koji je pritom vara i koristi. Ovaj prikaz braka kao oruđa moći odražava surovu realnost nestabilnih društvenih struktura tog vremena.

Roditelji, u međuvremenu, daju beskrajno svojoj deci. Gorio žrtvuje sve za svoje ćerke. Balzak ga u romanu naziva „Hristom očinstva“ zbog njegovih stalnih patnji za svoju decu. Činjenica da su ga one napustile, izgubljene u potrazi za društvenim statusom, samo pojačava njegovu patnju. Kraj knjige suprotstavlja Gorijove samrtne trenutke sa svečanim balom koji organizuje gospođa de Bozean, na kome su prisutne njegove ćeri, kao i Rastinjak, sugerišući fundamentalni raskol između društva i porodice.

Izdaja Gorijevih ćerki se često poredi sa izdajom likova u Šekspirovom Kralju Liru, a Balzak je čak optužen za plagijat kada je roman prvi put objavljen. Raspravljajući o ovim sličnostima, kritičar Džordž Sensberi tvrdi da su Goriove ćerke „jednako sigurno ubice svog oca kao Lirove ćerke Goneril i Regan”. Međutim, kako Herbert Dž. Hant ističe u Balzakovoj Ljudskoj komediji, Gorioova priča je na neki način tragičnija, jer „on ima Regan i Gonerilu, ali nema Kordeliju“.

Priča o bolnim odnosima Gorija sa njegovom decom takođe se može tumačiti kao tragikomična parabola o padu Luja XVI. U ključnom trenutku filijalnog sentimenta u Balzakovom romanu, Votren ulazi pevajući O Richard, O mon roi, rojalističku himnu koja je predizazvala Oktobarske dane 1789. godine i eventualni pad Luja XVI; veza koja je bila moćna za čitaoce Balzaka u 1830-im godinama. Neosnovano verovanje u očinsku legitimnost pratila je i Gorija i Luja XVI do groba.

Porodica Rastinjaka, osiromašeni plemići, takođe se žrtvuje za Ežena. Ežen mašta o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran je da živi u siromašnom, bednom pansionu Voker. Uveren da ne može postići prigodan status u Parizu bez značajnog prikaza bogatstva, on piše porodici i moli ih da mu pošalju novac: „Dobra moja majko, prodaj koji stari nakit, ja ću ti uskoro nabaviti drugi”. Oni mu šalju zahtevani novac, iako to nije direktno opisano u romanu, i podnose značajne teškoće zbog toga. Njegova porodica, odsutna dok je u Parizu, postaje još dalja uprkos ovoj žrtvi. Iako su Gorio i Votren nude kao očinske figure, do kraja romana njih više nema i on ostaje sam.

Prijem i nasleđe

Čiča Gorio se široko smatra Balzakovim esencijalnim romanom. Njegov uticaj na francusku književnost je značajan, što potvrđuje izjava romaniste Felisijena Marsoa: „Svi smo mi deca Čiča Gorija”. Brooks refers to its "perfection of form, its economy of means and ends". Bruks govori o njegovoj „savršenosti forme, ekonomiji sredstava i ciljeva”. Martin Kanes, pak, u svojoj knjizi Le Pére Goriot: Anatomy of a Troubled World, naziva ga „osnovom Ljudske komedije”. On je centralni tekst obimnog studijskog rada Antonija Pua Balzac's Recurring Characters, a cele glave napisane su o detaljima Pansiona Voker. Zbog važnosti ovog romana u izučavanju francuske književnosti, Čiča Gorio je preveden više puta na mnoge jezike.

Prve recenzije knjige su bile različite. Neki kritičari su optužili Balzaka za plagijat ili da je čitaoce preplavio detaljima i da je prikazao pojednostavljenu sliku pariskog visokog društva. Drugi su napadali upitne morale karaktera, nagoveštavajući da je Balzak kriv za legitimaciju njihovih stavova. Osuđen je što u romanu nije uključio više osoba s poštenim namerama. Balzak je odgovorio sa prezirom; u drugom predgovoru iz 1835. napisao je: „Jadan čovek! Njegove kćeri su odbile da ga priznaju jer je izgubio svoje bogatstvo; sada su ga kritičari odbacili uz izgovor da je nemoralan”.

Mnogi kritičari tog vremena su, međutim, bili pozitivni: recenzija u Le Journal des femmes je objavila da Balzakovo oko „prodire svuda, poput lukave zmije, da bi ispitalo najintimnije tajne žena“. Druga recenzija, u La Revue du théâtre, pohvalila je njegovu „zadivljujuću tehniku detalja”. Brojne kritike, pozitivne i negativne, bile su dokaz popularnosti i uspeha knjige. Kritika jednog izdavača odbacila je Balzaka kao budoar pisca, iako mu je predviđala „kratku karijeru, ali slavnu i zavidnu“.

Sam Balzak je bio izuzetno ponosan na ovo delo, izjavljujući izjavivši čak i pre nego što je poslednji deo objavljen: „Čiča Gorio je veliki uspeh; moji najžešći neprijatelji morali su da pokleknu. Trijumfovao sam nad svime, kako nad prijateljima tako i nad zavidnicima”. Po svom običaju, prepravljao je roman između izdanja i u poređenju sa drugim romanima, međutim, Čiča Gorio je imao manje promene u odnosu na svoju početnu verziju.

Prema uredniku Norton Critical Edition, Piteru Bruksu, knjiga se sada smatra „najpopularnijim od bezbroj Balzakovih dela“ i „klasikom evropske književnosti iz XIX veka“, što je u pomalo ironično u svetlu recenzija i Balzakove reputacije u njegovo vreme.

U godinama nakon objavljivanja, roman je često adaptiran za film i pozornicu. Dve pozorišne predstave 1835. godine. samo nekoliko meseci nakon objavljivanja knjige, održale su njenu popularnost i povećale poštovanje javnosti prema Balzaku. U XX veku proizveden je veliki broj filmskih verzija, uključujući adaptacije koje su režirali Travers Vale (1915), Žak de Baronseli (1922) i Pedi Rasel (1968). U međuvremenu, ime Rastinjak je postalo ikonično na francuskom jeziku; Rastinjak je sinonim za osobu koja je spremna da se popne na društvenoj lestvici po svaku cenu..

Još jedan dobro poznat citat iz ove Balzakove knjige je kada Votren kaže Eženu: „Pod tom pretpostavkom predložiću vam nešto što niko ne bi odbio” (fr. Dans ces conjonctures, je vais vous faire une proposition que personne ne refuserait). Ovo je preradio Mario Puzo u romanu Kum (1969) i njegova filmska adaptacija (1972); „Daću mu ponudu koju ne može da odbije“. Američki filmski institut je rangirao kao drugi najznačajniji kinematografski citat u skupu citata AFI's 100 Years...100 Movie Quotes (2005) od strane Američkog filmskog instituta.

Bibliografija

• Adamson, Donald: Old Goriot presented in Everyman Books, 1991.
• Auerbach, Erich. Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 279–289.
• Balzac, Honoré de. "Author's Introduction". La Comédie humaine. The Human Comedy: Introductions and Appendix. 1842. Online at Project Gutenberg. Retrieved on 19 January 2008.
• Balzac, Honoré de. Father Goriot. The Works of Honoré de Balzac. Vol. XIII. Philadelphia: Avil Publishing Company, 1901.
• Balzac, Honoré de. Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X.
• Baran, J. H. "Predators and parasites in Le Père Goriot". Symposium. 47.1 (1993): 3–15. ISSN 0039-7709.
• Barbéris, Pierre. "The Discovery of Solitude". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 304–314.
• Bellos, David]. Honoré de Balzac: Old Goriot (Landmarks of World Literature). Cambridge: Cambridge University Press, 1987. ISBN 0-521-31634-0.
• Brooks, Peter. "Editor's Introduction". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. str. vii–xiii.
• Brooks, Peter. Realist Vision. New Haven: Yale University Press, 2005. ISBN 0-300-10680-7.
• Crawford, Marion Ayton. "Translator's Introduction". Old Goriot. Harmondsworth: Penguin Classics, 1951. ISBN 0-14-044017-8.
• Dedinsky, Brucia L. "Development of the Scheme of the Comédie humaine: Distribution of the Stories". The Evolution of Balzac's Comédie humaine. Ed. E. Preston Dargan and Bernard Weinberg. Chicago: University of Chicago Press, 1942. OCLC 905236.
• Douthwaite, Julia V. "The Once and Only Pitiful King," chapter 3 of The Frankenstein of 1790 and other Lost Chapters from Revolutionary France. Chicago: University of Chicago Press, 2012.
• Ginsberg, Michal Peled, ed. Approaches to Teaching Balzac's Old Goriot. New York: The Modern Language Association of America, 2000. ISBN 0-87352-760-7.
• Hunt, Herbert J. Balzac's Comédie Humaine. London: University of London Athlone Press, 1959. OCLC 4566561.
• Kanes, Martin. Père Goriot: Anatomy of a Troubled World. New York: Twayne Publishers, 1993. ISBN 0-8057-8363-6.
• McCarthy, Mary Susan. Balzac and His Reader: A Study in the Creation of Meaning in La Comédie humaine. Columbia: University of Missouri Press, 1982. ISBN 0-8262-0378-7.
• Mozet, Nicole. "Description and Deciphering: The Maison Vauquer". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 338–353.
• Oliver, E. J. Balzac the European. London: Sheed and Ward, 1959. OCLC 4298277
• Petrey, Sandy. "The Father Loses a Name: Constative Identity in Le Père Goriot". Père Goriot. New York: W. W. Norton & Company, 1998. ISBN 0-393-97166-X. pp. 328–338.
• Pugh, Anthony R. Balzac's Recurring Characters. Toronto: University of Toronto Press, 1974. ISBN 0-8020-5275-4.
• Robb, Graham. Balzac: A Biography. New York: W. W. Norton & Company, 1994. ISBN 0-393-03679-0.
• Rogers, Samuel (1953). Balzac & The Novel. New York: Octagon Books. LCCN 75-76005.
• Saintsbury, George (1901). „Introduction”. The Works of Honoré de Balzac. XIII. Philadelphia: Avil Publishing. 
• Stowe, William W. Balzac, James, and the Realistic Novel. Princeton: Princeton University Press, 1983. ISBN 0-691-06567-5.

Spoljašnje veze

• Father Goriot, prevod na engleski, Elen Meridž na sajtu Standard Ebooks
• Father Goriot на пројекту Гутенберг (текст)
• Father Goriot на сајту Internet Archive (скениране књиге оригиналног издања илустроване у боји)
• Čiča Goriot на сајту Internet Archive (скенирана на српском)
• (језик: француски) Le Père Goriot, audio version
• Le Père Goriot Архивирано на сајту Wayback Machine (5. jun 2014) (originalna verzija) sa pribl. 1000 engleskih napomena u Tailored Texts
• Father Goriot public domain audiobook at LibriVox