Коцкање

Из Википедије, слободне енциклопедије
„коцкар” преусмерава овде. Такође погледајте и коцкар (вишезначна одредница).
Игре на срећу

Коцкање (коцка, игре на срећу) је заједнички назив за све игре које учесницима дају могућност да остваре добитак у новцу, стварима, услугама или правима, при чему исход игре зависи од неког случајног или неизвесног догађаја. Не могу се све игре сматрати играма на срећу, пример су квизови у коме учесник остварује добитак на основу свог знања, а не неког случајног догађаја. Одлуку о томе које ће се игре или квизови сматрати играма на срећу, одлучује Министарство надлежно за послове финансија.

За коцкање је неопходно да су присутна три елемента: размишљање, шанса и награда.[1] Исход опкладе је обично непосредан, као што је једно бацасе коцке, окретање рулетног точка, или пролазак коња кроз циљну линију, мада ни дужи временски оквири нису неуобичајени, њима се омогућава клађење на исходе будућег спортског такмичења или чак целокупне спортске сезоне. Термин коцкање[2] у овом контексту се типично односи на случаје у којима је активност била специфично дозвољена законом.[3][4]

Коцкање је такође значајна међународна комерцијална активност. Процењује се да је легално коцкарско тржиште остварило $335 милијарди 2009. године.[5] У другим формама, коцкање се може спроводити са материјалима који имају вредност, али нису реалан новац. На пример, играчи кликера могу да се кладе кликерима, и слично томе игре Pogs или Magic: The Gathering се могу играти са колекционарским комадима игре (респективно, малим дисковима и разменом карти) као улога, што резултира у метаигри у погледу вредности играчеве колекције комада.

Историја[уреди]

Коцкари у сатири „Брод будала“, 1494
„Играчи и куртизане под шатором“, рад Корнелиса де Воса

Порекло[уреди]

Торба са 65 украшених коцкарски шташића, 19. век, Бруклински музеј

Многе популарне игре у модерним касинима потичу из Европе и Кине.[6] Игре попут крепса, бакарата, рулета, и блекџека воде порекло из разних области Европе. Верзија кеноа, један вид античке кинеске лутрије, се игра у касинима широм света. Исто тако се игра, пај гоу покер, који је хибрид између пај гоу игре и покера.[7]

Регулација[уреди]

Главни чланак: Закон о коцкању

Многе надлежности, како локалне тако и националне, забрањују коцкање или га у великој мери контролишу лиценцирањем услужних објеката. Такве регулације генерално доводе до коцкарског туризма и илегалног коцкања у областима где оно није дозвољено. Учешће влада, кроз регулацију и опорезивање, је довело до блиске везе између многих владиних и играчких организација, при чему легално коцкање обезбеђује знатне владине приходе, као што је то случај у Монаку или Макау у Кини.

Обично постоје законски прописи који захтевају да су квоте у играчким уређајима статистички рандомне, како би се онемогућило пружаоцима услуга да онемогуће неке од исхода са високим исплатама. Пошто исплате великих износа имају веома малу вероватноћу, бајас куће може веома лако да буде пропуштен уколико се квоте пажљиво не провере.[8]

Већина управа које дозвољавају коцкање захтева од учесника да буду изнад одређеног узраста. У неким областима, коцкарлиски узраст варира у зависности од типа коцкања. На пример, у многим америчким државама особа мора бити преко 21 да би ушла у казино, али може купити лутријски купон са 18 година старости.

Осигурање[уреди]

Уговори о осигурању имају многе карактеристике које су заједничке са опкладама. Уговори о осигурању се обично законски разликују као споразуми у којима било која страна има интерес у исходу опкладе који је „изван“ специфичних финансијских услова, нпр. „опклада“ са осигуравачем о томе да ли ће нечија кућа изгорети није коцкање, већ „осигурање“ - пошто власник куће има очигледан интерес за континуирано постојање његовог дома „независно од“ чисто финансијских аспеката опкладе (тј. полисе осигурања). Без обзира на то, уговори о осигурању и коцкању обично се сматрају алеаторним уговорима у већини правних система, иако су предмет различитих врста регулатива.

Опоравак средстава[уреди]

У складу са општим правом, нарочито Енглеским правом (Енглески закон о неправедном богаћењу), коцкарски уговори не могу да дају касину статус бона фиде купца, те дозвољавају повраћај украдених средстава у неким ситуацијама. У случају Lipkin Gorman v Karpnale Ltd, где је адвокат користио украдена средства за коцкање у касину, Дом лордова је поништио претходну пресуду Високог суда, одлучујући да касино треба да врати украдена средства осим оних која су предмет одбране промене положаја. Преседани америчког закона су донекле слични.[9] Ставови предментног закона о повраћају коцкарских дугова у случајевима где је губитник украо средства су изложени у „Правима власника украденог новца против оног ко га је освојио у коцкарској трансакцији од лопова“.[10]

Интересантан аспект овог чињеничног обрасца је да се запита шта се догађа када је особа која покушава да изврши повраћај супружник коцкара, а изгубљени новац или имовина је била супружника, или је то била заједничка имовина. То је био један од аспеката којима се бави Пери Мејсонов роман, The Case of the Singing Skirt, и у њему се наводи један стварни случај: Novo v. Hotel Del Rio.[11]

Религија[уреди]

Макс Каур и религиозне вође, протествују против коцкања, Талин, Естонија

Религиозне перспективе о коцкању су мешовите. Древне Хинду поemе као што су Коцкарско нарицање и Махабхарата сведоче о популарности коцкања међу древним Индусима. Међутим, текст Артхашастра (c. 4. век п. н. е.) препоручује опорезивање и контролу коцкања.[12] Древне јеврејске власти су имале одбојан став према коцкању, чак су имали тенденцију да дисквалификују професионалне коцкаре при избору свједока на суду.[13]

Становиште католичке цркве је став да нема моралне препреке коцкању, докле год је поштено тако да сви учесници имају разумну шансу да победе, док нема преваре, и учесници не знају унапред исход опкладе.[14] Углавном преовладава став да коцкање има друштвене консеквенце, попут оних које је Балзак сатирично описао. Због тих друштвених и религиозних разлога, већина законских надлежности ограничава коцкање. Паскалово гледиште је било да је коцкање прихватљиво[15] докле год су следећи услови испуњени: коцкар може да приушти да изгуби опкладу, зауставља се кад досегне свој лимит, и мотивација је забава а не лична добит која води до „љубави према новцу“[16] или животног позива.[17] Генерално, католички бискупи нису подржавали коцкање у касинима на бази тога да то превише мами људе у проблематично коцкање или зависност, те има посебно негативан утицај на сиромашне људе; они такође понекад наводе секундарне утицаје као што су повећана заступљеност зеленашења, проституције, корупције, и опште јавне неморалности.[18][19][20] Постоји бар један случај где је бискуп који се супротстављао активностима касина, продао земљиште да би се користило за изградњу касина.[21] Неки парохијски пастори такође су се супротставили касинима из додатног разлога да одвлаче људе од црквеног бинга и годишњих фестивала где се игре попут блекџека, рулета, крепса, и покера користе за сакупљање средстава.[22]

Игре на срећу у Републици Србији[уреди]

Игре на срећу које се могу спроводити у складу са Законом су:

За обављање послова државне управе у области игара на срећу образована је као орган у саставу Министарства финансија, Управа за игре на срећу[23].

Класичне игре на срећу[уреди]

Амерички рулет

У класичним играма на срећу учествује већи број учесника са намером да буду једини или делимични добитници унапред дефинисаног фонда. Класичне игре на срећу су: лутрија, инстант-лутрија, видео лутрија, спортска прогноза (погађање исхода фудбалских и других спортских такмичења), лото, кено, томбола, бинго, фонто.[24] Учесник у класичној игри на срећу је свако лице које поседује одређене срећке, листиће или друге потврде о уплати или регистровањем у централном компјутерском систему приређивача.

Посебне игре на срећу[уреди]

Посебне игре на срећу представљају игре у којима учесници играју један против другог или против приређивача. У посебне игре на срећу спадају: посебне игре на срећу у играчницама, посебне игре на срећу на аутоматима, посебне игре на срећу - клађење. Посебне игре на срећу у играчницама представљају игре које се организују у казинима а где играчи играју један против другог или против приређивача, а играју се са различитим реквизитима као што су карте, коцкице, куглице и сл. У ове игре спадају: Blackjack, амерички рулет, француски рулет, Baccarat (chemin de fer), Craps, Draw покер, Texas Holdem покер, Carribien каро покер, Carribien 7 stid покер.[24] Клађење представља игру на срећу у којој се учесници кладе на различите спортске резултате, исходе спортских мечева, прогнозе победе у различитим такмичењима и сл.

Наградне игре у роби и услугама[уреди]

Наградне игре у роби и услугама су игре које у рекламне и друге сврхе приређује правно лице, односно предузетник, у којима се учесницима пружа могућност да остваре награду у стварима или услугама док критеријуме и сагласност утврђује Управа за игре на срећу.[23][24]

Организатори игара на срећу[уреди]

Право на организовање и спровођење игара на срећу има Република. Она може то право пренети на друга правна лица која имају седиште на територији Србије.

Организатори класичних игара на срећу[уреди]

Класичне игре на срећу организује Државна лутрија Србије. Она поседује монопол над организацијом класичних игара на срећу. Државна лутрија Србије може, уз сагласност владе, ангажовати оператере и агенте. Као једини организатор класичних игара на срећу, Државна лутрија Србије мора да испуни одређене услове као и да поседује одређену висину новчаних средстава јер је она једини гарант исплате добитка. Правила за организовање сваке врсте класичних игара на срећу морају бити јавно објављена и доступна свим учесницима. Правила прописује Државна лутрија Србије, а потрвђује их Управа за игре на срећу.[24]

Blackjack

Организатори посебних игара на срећу[уреди]

Организатори посебних игара на срећу могу бити правна лица са седиштем на територији Србије. Да би правно лице могло да приређује посебне игре на срећу потребно је да претходно добије дозволу надлежног органа. За све врсте посебних игара на срећу, правно лице које жели да се бави приређивањем истих, мора да има основни капитал у одређеном износу као и одређену висину новчаних средсава на рачуну банке, како би осигурали исплату добитака (ни Влада ни Државна лутрија Србије не гарантују исплату добитака за игре које приређују друга правна лица). Правно лице које жели да се бави приређивање посебних игара на срећу у играчницама мора да има и аудио-видео надзор, док за приређивање игара на аутоматима мора да се поседује и дозвола о техничкој исправности аутомата. Правна лица која желе да се баве приређивање клађења морају да испуне и низ других услова као што су удаљеност од школа, поседовање хиподрома или уговора закљученог са хиподромом за клађење на резултате коњичких трка, поседовање одређене техничке и софтверске опреме.[24]

Организатори наградних игара у роби и услугама[уреди]

Наградне игре у роби и услугама може оргнизвовати правно лице или предузетник. Он може највише 4 пута у току године да организује наградне игре уз сагласност Управа за игре на срећу. Организатор утврђује врсту и правила игре, као и време трајање игре и висину наградног фонда што мора јавно објавити 30 дана пре почетка наградне игре.[24]

Државна лутрија Србије[уреди]

О Државној лутрији Србије[уреди]

Приређивање игара на срећу представља делатност од општег значаја за Републику.[24] У Србији класичне игре на срећу може организовати само Државна лутрија Србије.[25] Основана је 2004. године у складу са Законом о играма на срећу[24], као једночлано друштво са оганиченом одговорношћу. Основни капитал Државне лутрије Србије износи 1.000.000 евра у динарској противвредности који обезбеђује Република. Органи Државне лутрије Србије су директор, управни и надзорни одбор. Директора и чланове управног и надзорног одбора именује Влада. Уз претходну сагласност Владе, Државна лутрија Србије може да ангажује оператере (правна лица која приређују одређене класичне игре на срећу) и агенте (предузетници или физичка лица за продају срећака). Међусобна права и обавезе између Државне лутрије Србије и оператера, односно агената регулишу се уговором.

ТВ извлачења добитака[уреди]

Државна лутрија Србије[25] може, за све игре укупно, највише два пута недељно да организује извлачење добитака у телевизијском преносу.[24] Индиректан телевизијски пренос извлачења добитака је забрањен.[26]

Одлагање, промена дана или места извлачења добитака[уреди]

У случају одлагања дана или места извлачења добитака Државна лутрија Србије је дужна да објави одлагање у дневној или недељној штампи пре почетка приређивања игре. Државна лутрија Србије може отказати приређивање игре на срећу, коло или серију поједине игре, за коју је почела продаја срећака, листића или картица с тим што је дужна да врати новац учесницима од продатих срећки, листића или картица, односно уплаћених улога. Након утврђивања добитника Државна лутрија Србије је дужна да у штампи и на продајним местима објави резултаре игре на срећу најкасније седам дана од дана извлачења.

Исплата добитака[уреди]

Исплата новчаног добитка у класичним играма на срећу обавља се у року одређеном правилима игре, а најкасније у року од 60. дана од дана утврђивања добитака. Након истека овог рока, неисплаћена средства постају приход Републике.

Расподела новаца лото уплате[уреди]

Расподела новаца лото уплате

- Уплата лото једна колона 40 динара
- Фонд за добитке 20 динара (50%)
- Буџет 12 динара (60% од преосталих 50% уплате)
- Државна лутрија Србије 8 динара (40% од преосталих 50% уплате)
Напомена: У случају добитка, добитник има обавезу да уплати и порез
од 20 одсто, што такође иде у буџет, а опорезују се износи већи од
19.467 динара.[27]

Правни оквир[уреди]

Правни оквир представља прописе које управа за игре на срећу примењује у вршењу овлашћења.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Gambling and the Law®”. 
  2. „United Kingdom Office of Public Sector Information: Definition as Gaming”. Opsi.gov.uk. Приступљено 2012-09-22. 
  3. Humphrey, Chuck. „Gambling Law US”. Gambling Law US. Приступљено 2012-09-22. 
  4. „UK Gambling Commission”. Gamblingcommission.gov.uk. Приступљено 2012-09-22. 
  5. „You bet”. The Economist. 8. 7. 2010. 
  6. 29 July 2012 (2012-07-29). „The History of American Gambling”. Casino.org. Приступљено 2012-09-22. 
  7. „Gambling History, from the beginning.”. Gambling Info. Приступљено 23. 6. 2011. 
  8. „Nevada Gaming Control Board : Home”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  9. See 38 Am. Jur. 2d Gambling § 162.
  10. Annotation, 44 A.L.R.2d 1242.
  11. 141 Cal. 2d 304, 295 P.2d 576 (3d Dist. 1956) (wife entitled to recover husband's gambling losses on the ground that he had made a gift of community property without her written consent); see also 38 Am. Jur. 2d Gambling § 175 (statutory provisions allowing third parties to recover gambling losses).
  12. Bose, M. L. (1998). Social And Cultural History Of Ancient India (revised & Enlarged Edition). Concept Publishing Company. стр. 179. ISBN 978-81-7022-598-0. 
  13. Berel Wein. „Gambling”. torah.org. Архивирано из оригинала на датум 16. 6. 2010. Приступљено 20. 7. 2010. 
  14. Kucharek, Rev. Cass (1974). To settle your conscience a layman's guide to Catholic moral theology. Our Sunday Visitor. ISBN 0-87973-877-4. 
  15. „Blaise Pascal - Mathematician, Physicist and Thinker - D. Adamson - Palgrave Macmillan”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  16. Moran, Dylan. „Is Gambling a Mortal Sin in the Bible? | tech-life-game-news”. Christianpost.com. Приступљено 30. 5. 2016. 
  17. „Is Gambling a Sin?”. 2. 1. 2013. Приступљено 5. 9. 2016. 
  18. „ADOM :: Florida bishops oppose expanding casino gambling”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  19. Courier, By Mike Latona/Catholic. „State's bishops oppose casino expansion - Catholic Courier”. 
  20. „Kentucky bishops urge opposition to casino gambling : News Headlines”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  21. „Roman Catholic Diocese of Springfield opposes casino despite selling 1st parcel of land to MGM”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  22. „Catholic bishops oppose casino idea”. Приступљено 5. 9. 2016. 
  23. 23,0 23,1 „Министарство финансија - Влада републике Србије”. 
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 24,6 24,7 24,8 „Народна скупштина Републике Србије”. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2010. 
  25. 25,0 25,1 „О нама | Државна лутрија Србије”. 
  26. „Narodna skupština Republike Srbije”. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2010. 
  27. „Blic Online”. 

Спољашње везе[уреди]

Закон[уреди]

Уредбе[уреди]

Правилници[уреди]

Одлуке[уреди]