Википедија:Сјајни чланци
| Сјајни чланци | Добри чланци | Изабрани спискови | 1000 чланака | Потребни чланци | Радионица |
| Гласање за сјајне чланке | Гласање за добре чланке | Гласање за спискове | Чланци за брисање | Изабране слике | Сређивање чланака |
АстрономијаБиографија
БиологијаГеографија
ГеологијаДруштвене наукеИсторија
Књижевност, уметност и забаваМедицинаМитологија и религијаСпорт
Технологија и математикаФизика и хемијаХералдика, вексилологија и фалеристикаРазно
| |
Јон Радулеску Јон Хелиаде Радулеску (рум. Ion Heliade Rădulescu), такође познат и као Елиаде и Елиаде Радулеску (рум. Eliade Rădulescu; Трговиште, Влашка, 6. јануар 1802 — Букурешт, 27. април 1872), био је румунски академик, романтичарски и класичан песник, есејиста, мемоариста, писац кратких прича, уредник новина и политичар. Био је плодан преводилац стране књижевности на румунски језик, а аутор је и књига о лингвистици и историји. Већи део свог живота, Хелиаде Радулеску је био професор на Колеџу Свети Сава у Букурешту, чије је поновно отварање лично потпомогао. Радулеску је био један од оснивача и први председник Румунске академије. Хелиаде Радулеску се сматра једним од најистакнутијих поборника румунске културе током прве половине 19. века, а први пут је дошао до изражаја након сарадње са Ђорђем Лазаром и након подршке Лазаровим напорима да прекине образовање на грчком језику. Током наредних деценија, имао је главну улогу у обликовању модерног румунског језика, али је изазвао контроверзу када се залагао за масовно увођење италијанских неологизама у румунску лексику. Као романтичарски националистички земљопоседник који је био на страни умерених либерала, Хелиаде је био међу вођама Влашке револуције 1848. године, након чега је био присиљен да наредних неколико година проведе у егзилу. Усвајајући оригинални облик конзерватизма, који је наглашавао улогу аристократа у румунској историји, био је награђен за подршку Османском царству и за сукоб са радикалним крилом револуционара из 1848. године. |
Религија у Русији.jpg) Религија у Русији је разноврсна са хришћанством, посебно православљем, које је најшире исповедана вера, али са значајним мањинама ирелигиозних људи, муслимана и пагана. Закон о религији из 1997. године признаје право на слободу савести и вероисповести свим грађанима, духовни допринос православног хришћанства историји Русије и поштовање „хришћанства, ислама, будизма, јудаизма и других религија и вера које чине нераздвојни део историјског наслеђа руских народа”, укључујући етничке религије или паганизам, или сачуване или оживљене. Према закону, свака верска организација може бити призната као „традиционална” ако је већ постојала пре 1982. године, а свака новооснована верска група мора предати своје акредитиве и поновно се годишње регистровати петнаест година, а у међувремену до евентуалног признања, остаје без права. Од распада Совјетског Савеза 1991. године, дошло је до оживљавања и ширења сибирског шаманизма (који се у неким случајевима веома јако мешао са православним елементима) и појаве хиндуизма и нових религиозних покрета широм Русије. Дошло је до „експоненцијалног повећања нових религијских група и алтернативних духовних ствари”, источних религија и неопаганизма, чак и међу самодефинисаним „хришћанима” — термин који је постао лабав дескриптор за разне еклектичке погледе и праксе. Стручњак Елиот Боренштајн је дефинисао Русију као „Јужну Калифорнију Европе” због таквог процвата нових религијских покрета, а Руску православну цркву перципирао је као конкурента у „рату за душе”. Мора се додати да је Боренштајнов коментар веома непрецизан и нетачан, јер су многе руске религије традиционалне компоненте неколико стотина година и формирале су руске културне идентитете кроз дуги временски период кроз јаке етно-културне интеракције. |
