Hlor-monoksid
| |
| |
| Identifikacija | |
|---|---|
3D model (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.029.312 |
| MeSH | Dichlorine+monoxide |
| |
| |
| Svojstva | |
| Cl2O | |
| Molarna masa | 86,9054 g mol−1 |
| Tačka topljenja | −120.6 °C |
| Tačka ključanja | 22 °C |
| Rastvorljivost u drugim rastvaračima | hidrolizuje |
| Struktura | |
| Dipolni moment | 0.78 ± 0.08 D |
| Termohemija | |
Standardna molarna
entropija (S |
265.9 J K−1 mol−1 |
Standardna entalpija
stvaranja (ΔfH |
+80.3 kJ mol−1 |
| Srodna jedinjenja | |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Reference infokutije | |
Hlor-monoksid je oksid hlora hemijske formule Cl2O, gde je oksidacioni broj hlora +1.
Dobijanje
[uredi | uredi izvor]Dobija se prevođenjem suvog hlora preko prethodno zagrejanog merkurioksida na temperaturi od 400 °C[3]:
Svojstva
[uredi | uredi izvor]Na sobnoj temperaturi, hlor-monoksid je bled, narandžastožut gas, koji se lako kondenzuje u crvenomrku tečnost. Ona ključa na 3,8 °C, pri pritisku od 766 mm. Oba agregatna stanja su nepostojana i lako se eksplozivno raspadaju. Gas eksplodira pri dodiru sa sumporom, fosforom ili nekim od jedinjenja ugljenika, a tečnost i pri veoma blagom udaru.[3]
Može se smatrati anhidridom hipohloraste kiseline, jer reaguje sa vodom u odnosu 1 zapremina vode:200 zapremina gasa na 0 °C[3]:
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Particioni koeficijent[4] (ALogP) | 1,0 |
| Rastvorljivost[5] (logS, log(mol/L)) | -0,5 |
| Polarna površina[6] (PSA, Å2) | 9,2 |
Dokazivanje
[uredi | uredi izvor]Sastav ovog jedinjenja je dokazan zahvaljujući svojstvu da se sa povišenjem temperature raspada na dve zapremine hlora i jednu kiseonika. Gustina pare je oko 43,5 (H2 = 1).[3]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ a b v g Parkes, G. D. & Fil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
