Хлор-моноксид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хлор-моноксид
Молекул - дужина веза
Модел молекула
Идентификација
3D модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.029.312
MeSH Dichlorine+monoxide
Својства
Cl2O
Моларна маса 86.9054 g mol−1
Тачка топљења −120.6 °C
Тачка кључања 22 °C
Растворљивост у другим растварачима хидролизује
Структура
Диполни момент 0.78 ± 0.08 D
Термохемија
265.9 J K−1 mol−1
+80.3 kJ mol−1
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Хлор-моноксид је оксид хлора хемијске формуле Cl2O, где је оксидациони број хлора +1.

Добијање[уреди]

Добија се превођењем сувог хлора преко претходно загрејаног меркуриоксида на температури од 400 °C[3]:

Својства[уреди]

На собној температури, хлор-моноксид је блед, наранџастожут гас, који се лако кондензује у црвеномрку течност. Она кључа на 3,8 °C, при притиску од 766 mm. Оба агрегатна стања су непостојана и лако се експлозивно распадају. Гас експлодира при додиру са сумпором, фосфором или неким од једињења угљеника, а течност и при веома благом удару.[3]

Може се сматрати анхидридом хипохлорасте киселине, јер реагује са водом у односу 1 запремина воде:200 запремина гаса на 0 °C[3]:

Особина Вредност
Партициони коефицијент[4] (ALogP) 1,0
Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) -0,5
Поларна површина[6] (PSA, Å2) 9,2

Доказивање[уреди]

Састав овог једињења је доказан захваљујући својству да се са повишењем температуре распада на две запремине хлора и једну кисеоника. Густина паре је око 43,5 (H2 = 1).[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  4. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  5. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  6. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]