Бора Димитријевић
Бора Димитријевић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 2. септембар 1949. |
| Место рођења | Зајечар, ФНР Југославија |
Бора Димитријевић (Зајечар, 2. септембар 1949) директор је Народног музеја у Зајечару.
Биографија
[уреди | уреди извор]Бора Димитријевић рођен је у Зајечару, где је и завршио основну школу. Године 1968. завршио је гимназију након чега је уписао Филозофски факултет у Београду. На групи за археологију, на којој је дипломирао 1973. године.
У Историјском архиву радио је од 1976—2001године. Од 1990. године, именован је на месту директора архива. Од 2001. године директор је Народног музеја у Зајечару.
Ожењен је, отац двоје деце. Живи и ради у Зајечару.
Каријера
[уреди | уреди извор]Од 2001. године, када је постао директор руководи радом музеја, археолошким локалитетом Феликс Ромулијане. Координара радом Радул беговог конака и стручним делом Задужбине Николе Пашића у Зајечару. Руководи пословима заштите архивске грађе за општине Зајечар, Књажевац и Бољевац. Утемељивач Задужбине Никола Пашић и[1] .
Радио је на руковођењу процеса израде просторног плана подручја специјалне намене под заштитом УНЕСКО – царска палата Ромулијана (2004). Био је координатор за источну Србију при изради Националне стратегије развоја туризма Републике Србије, (Horwat Consulting 2006)[2]
Сарађивао је на изради Мастер плана „Пут римских царева” (2007), са Економским факултетом из Београда. Експерт за археологију на пројекту “Cultural and Natural Heritage South East Europe – IRPP/SAHH (2003 – 2005)[3]
У одређеним периодима радио је и као предавач на следећим темама:
- „Царска палата Ромулијана и њен значај за локални развој“ Рованијеми (Финска), музеј Artic circl (2005),
- „Позноантичка царска палата – историја, садашњост и будућност“, Рејкјавик (Исланд), National library (2010)
У својој досадашњој опсежно каријери сарађивао је са државама и амбасадама: Амбасада Канаде у Београду; Амбасада СР Немачке у Београду; Влада СР Немачке; Амбасада Јапана у Београду; Влада Италије; Влада Јапана; Министарство спољних послова Италије; Амбасада Италије у Београду; Министарство културе Италије али и са бројним институцијама: Италијански институт за културу; Француски културни центар у Београду, Аустријски културни форум, Британски савет и Гете институт.
Члан више домаћих и страних научних и стручних организација.
Доприноси
[уреди | уреди извор]- Рад на промоцији културног наслеђа источне Србије из периода антике, у земљи и иностранству.
- Рад на промоцији културног туризма и његових потенцијала у граду Зајечару и источној Србији.
- Организацији међународних археолошких истраживања у сарадњи са Археолошким институтом из Франкфурта, конзервација мозаика са Институтом за културна добра из Рима, геомагнетна и геофизичка истраживања царске палате са Римско-Германском комисијом.
- Рад на изради Менаџмент плана археолошког налазишта – царске палате Феликс Ромулијана за потребе УНЕСКО (2009 – 2010).
- Рад на припремању и одржавању међународних изложби у Риминију, Венецији, Триеру, Бону, Милану и Риму.
- Руковођење пројектима страних донација за развој царске палате: амбасада Немачке Немачке, САД, Јапана, Канаде, Италије, Француске, Белгије и Норвешке.
- Рад на пројекту финансираним од ЕУ, у реализацији ЕАР: „Туристичка промоција општине Зајечар и археолошког локалитата Феликс Ромулијана“ (2005 – 2006), из кога је изграђен Туристички инфоцентар на палати и купљена бина са светлосним и звучним парком.[4]
- Национални координатор за израду Студије одрживости за Центар за посетиоце поред царске палате Ромулијана.
- Рад на обуци експерата у туризму у програму Министарства туризма РС у области „Организација управљања туристичком дестинацијом” (2007)
Стручни радови
[уреди | уреди извор]Објавио је научни рад из области националне историје 19. век и 20. века, као и локалне историје у више објављених књига и стручних радова.
Експертски рад на пословима за номинацију археолошког налазишта Ромулијана за УНЕСКО (руковођење процесом припреме техничке документације и елабората за номинацију са експертима из Завода за заштиту споменика културе Србије и Министарства културе РС).[5]
- „Царска палата као ослонац развоја сеоског туризма у источној Србији” (2005), пројекат Уједињенх нација
- „Одрживост културног добра и развој локалне средине” (2007), презентован на међународној конференцији ДЦЦ
- „Музеји као ресурс за одрживи развој” (2010)
Публикације
[уреди | уреди извор]Аутор је више књига и публикација као и значајних ауторских пројеката.
Књиге
[уреди | уреди извор]- „Ођеци Пашићевог живота”, Задужбина Николе Пашића, Зајецар 2000. године (коаутор Миладино Милошевић)[6]
- „Попис становништва вароши Зајечар из 1863. године”, Зајечар 2000. године,[7]
- „Књига наредби рововске батерије Тимоцке дивизије 1916 – 1918”, Зајечар 2004,[8]
- „Никола Пашић – председнику владе, строго поверљиво, лицно Париз, 1919 – 1920” (коаутор Миладин Милосевић), Зајечар 2005. године,[9]
- „Белешке”, Зајечар 2010. година,[10]
- „ Заоставштина из Торонта 1786 – 1903”, Зајечар, 2012. година,[11]
- „Запажања”, Зајечар 2014. године, Задужбина Николе Пашића
- „Заотавштина из Торонта 1903 – 1926”, Зајечар, 2015. година, Задузбина Николе Пашић
Пројекти
[уреди | уреди извор]- „Корени европског хришћанства” (2011)
- Аутор је и више ТВ сценарија и документарних филмова о историји града Зајечара и источне Србије.
- Стручни консултант за документарни филм РТС „Крај епохе“ (2001) са Драганом Бабићем.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Фондације Зоран Радмиловић
- ^ Туристички свет
- ^ Регионални програм
- ^ „Инфо центар”. Архивирано из оригинала 04. 08. 2017. г. Приступљено 24. 04. 2017.
- ^ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд
- ^ „Удружење за друштвену историју”. Архивирано из оригинала 25. 04. 2017. г. Приступљено 24. 04. 2017.
- ^ Историјски архив „Тимочке крајине”
- ^ „Народни музеј Зајечар”. Архивирано из оригинала 24. 04. 2017. г. Приступљено 24. 04. 2017.
- ^ Задужбина Николе Пашића
- ^ „Задужбина Николе Пашића”. Архивирано из оригинала 25. 04. 2017. г. Приступљено 24. 04. 2017.
- ^ Град Зајечар
Види још
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Остале | |
