Глагол

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Глаголи)

Глагол је несамостална, променљива реч у реченицама, која може означавати радњу, стање или збивање. Може имати личне или неличне, просте или сложене облике,[1] вид, род, време, начин, потврдност, одричност, лице и граматички број.[2]

Подела глагола према значењу[уреди | уреди извор]

Према значењу и употреби у реченици, глаголи могу да означавају[3]:

  • радњу која се врши (свесну, несвесну и механичку)[2], када субјекат постоји и може да утиче на радњу (нпр. певати, цртати, писати)
  • стање у коме се неко или нешто налази, када се субјекат обавезно исказује, али не може да утиче својом вољом на радњу, односно не утиче на оно што се дешава (нпр. спавати, сазрети, расти)
  • збивање, када уз глагол не постоји субјекат (нпр. севати, грмети, наоблачити се, смрачити се)

Подела глагола према трајању радње (глаголски вид)[уреди | уреди извор]

Глаголи се разликују и према трајању радње. Особина глагола којом се може изразити свршеност или несвршеност радње, назива се глаголски вид. Неке радње могу трајати неограничено (седети, скакати), па се глаголи којима се исказују такве радње називају несвршени (имперфектнe='"приручник"' />), док глаголи који означавају радње чије је трајање завршено називају се свршени или перфектни[1] глаголи (сести, скочити). Деле се на[4] :

  1. несвршене (имперфективне) — трајање радње је неограничено:
    • трајни (дуративни) — радња траје неограничено (читати, писати) и без прекида (читати, гледати, радити)
    • учестали (итеративни) — радња неограничено траје, али се прекида (претрчавати, долазити)
  2. свршене (перфективне) — радња која се цела завршила и могу бити:
    • почетни — означава почетак неке радње (полетети, запливати)
    • завршени глаголи — означава завршетак радње (отпевати, одиграти, слетети, допливати, научити)
    • тренутни — цела радња се завршила у једном тренутку (сести, трепнути)
  3. двовидске — радња може бити и несвршена и свршена, глаголи могу имати особине оба вида, па се он може закључити само из реченичног контекста.[1] На пример, у реченици „Обично ручам са породицом код куће“, глагол ручам има несвршени облик, док у реченици „Када будем ручао, изаћи ћу напоље“, има свршени облик.

Подела глагола по предмету радње (глаголски род)[уреди | уреди извор]

Глаголи се према глаголском роду, односно по предмету радње, деле на:

  1. прелазне (транзитивне) — постоји предмет радње. Радња се врши на некоме или нечему и уз глагол стоји објекат (читати књигу, гледати телевизију)
  2. непрелазне (интранзитивне) — не постоји предмет радње. Радња се не врши ни на коме и увек је без објекта (спавати, ићи)
  3. повратне (рефлексивне) — увек уз себе имају речцу се, без које глаголи немају значење. Повратни глаголи могу се поделити на неколико врста:
    • прави повратни — субјекат радњу врши на самом себи, па се реч се може заменити пуним обликом себе, а да се значење реченице не промени (купати се — купати себе, умивати се — умивати себе).
    • неправи повратни — глаголи уз које може стајати само краћи облик се (веселити се, смрзнути се).
    • узајамно-повратни — више вршилаца врше исту радњу један на другом (руковати се, свађати се).

Служба глагола у реченици[уреди | уреди извор]

Глаголи у реченици могу да врше службу предиката, док глаголски прилози могу да врше службу прилога за време. Глаголски предикат је предикат оних реченица у којима се оно што се субјекту приписује означава глаголом у личном облику. Они одговарају на питање шта субјекат ради.[5]

  • Јована пева цео дан. („пева“ је презентски облик „певати“)

У неким глаголским временима, уз њих се могу наћи помоћни глаголи:

  • Ђорђе је спавао до касно. („је“ и „спавао“ су посебни глаголи)
  • Милица ће ићи у школу. („ће“ и „ићи“ су посебни глаголи)

Зависно од тога да ли се користи један или више глаголских облика у истој реченици, како би она имала потпуно значење, постоје прости и сложени глаголски предикат.[5]

  • Ученици настављају да уче. (користе се два посебна глаголска облика)[5]

Граматичке категорије[уреди | уреди извор]

Промена глагола се назива спрезање или конјугација. Глаголи се мењају по следећим граматичким категоријама[1]:

  • лице — зависно од тога да ли се радња, стање или збивање приписује говорном лицу, лицу са којим се говори или некоме (нечему) неприсутном: 1, 2. и 3. лице
  • број — једнина и множина. Када се глаголи мењају по временима и начинима глаголи имају облик за једнину и множину
  • род — мушки, женски и средњи (родове имају само глаголски придеви)
  • време — зависно од времена којем се радња, стање или збивање приписују: седам глаголских времена (презент, перфекат, имперфекат, аорист, плусквамперфекат, футур I , футур II )[а]
  • начин — означава став говорника према још неоствареној радњи: два глаголска начина (императив и потенцијал)

Глаголски облици[уреди | уреди извор]

Глаголски облици су облици у којима се глаголи остварују у реченици. Добијају се додавањем наставака за лице, време и начин, на основу глагола. Основа глагола може бити[2]:

  • инфинитивна или аористна — добија се одбијањем наставка -ти поред којег стоји вокал (плака-ти, вика-ти), док се код глагола на -ћи или -ти испред којих се налази сугласник глаголска основа добија одбијањем аористног наставка -ох (плет-ох, мет-ох)
  • презентска — одбијањем наставка -мо за прво лице множине презента (гледа-мо, скаче-мо, трчи-мо)

Глаголски облици могу бити[1][2]:

Глаголски облици према начину грађења[уреди | уреди извор]

Према начину грађења глаголски облици могу се поделити на[1][2]:

  • просте — граде се од презентске или инфинитивне основе и одређених наставака. Прости глаголски облици су презент, аорист, имперфекат, императив, глаголски прилог садашњи, глаголски прилог прошли, глаголски придев трпни, радни глаголски придев
  • сложене: перфекат, плусквамперфекат, футур први[б], футур други, потенцијал, потенцијал прошли

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Према другим класификацијама (Ж. Станојчић, Љ. Поповић), футур други сматра се глаголским начином, а не глаголским временом.
  2. ^ Футур први може имати и прост и сложен облик (певаћу — ћу певати)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Радојко Гачевић; Милан Тасић (2009). Јевтић, Милош, ур. Српски језик, приручник за основну школу. Београд: Београдска књига. стр. 65—87. ISBN 9788675902362. 
  2. ^ а б в г д Милошевић, Милош (2007). Велимировић, Светлана, ур. Граматика српског језика (2. измењено и допуњено изд.). Нови Сад: Змај д.о.о. стр. 35, 36. ISBN 978-86-489-0598-7. 
  3. ^ „Глаголи, појам и значење” (swf). Приступљено 23. 10. 2013. 
  4. ^ :„Глаголски вид, подела глагола по трајању радње” (swf). Граматика српског језика. Приступљено 23. 10. 2013. 
  5. ^ а б в „Глаголски предикат, појам и значење” (swf). Граматика српског језика у основној школи. Приступљено 23. 10. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Милошевић, Милош (2007). Велимировић, Светлана, ур. Граматика српског језика (2. измењено и допуњено изд.). Нови Сад: Змај д.о.о. стр. 35, 36. ISBN 978-86-489-0598-7. 
  • Граматика српскога језика, Живојин СтанојчићЉубомир Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 97—116.
  • Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
  • Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
  • Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
  • Ashtadhyayi, Work by Panini. The Editors of Encyclopaedia Britannica. Encyclopædia Britannica. 2013. Приступљено 23. 10. 2017. 
  • Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
  • Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. стр. 142. ISBN 978-0199574094. 
  • Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. стр. 627f. 
  • O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
  • William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
  • Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
  • Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
  • Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
  • Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
  • Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
  • Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
  • Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
  • Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
  • Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
  • Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second изд.). Oxford: Elsevier. 
  • Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. 
  • Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
  • Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
  • Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Приступљено 24. 08. 2012. [мртва веза]
  • Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
  • Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
  • Hays, D. 1964. Dependency theory: A formalism and some observations. Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
  • Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. изд.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
  • Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
  • Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press. 
  • Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
  • Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
  • Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
  • Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Приступљено 24. 08. 2012. 
  • Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
  • Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
  • Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
  • Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
  • Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
  • Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
  • Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, 229–242. . New York: Academic Press. 
  • Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
  • Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
  • Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
  • Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
  • Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
  • Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
  • Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
  • van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Van Valin, Robert D., Jr. (1993). A synopsis of Role and Reference Grammar. In R. D. Van Valin Jr. (Ed.), Advances in Role and Reference Grammar (pp. 1–164). Amsterdam: Benjamins.
  • Van Valin, Robert D., Jr.; & William A. Foley (1980). Role and Reference Grammar. In: E. A. Moravcsik & J. R. Wirth (Eds.), Current approaches to syntax (pp. 329–352). Syntax and semantics (Vol. 13). New York: Academic Press.
  • Van Valin, Robert D. (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]