Електронска пошта

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Имејл
Знак @ је део сваке СМТП имејл адресе.[1]

Електронска пошта, е-пошта, имејл[2] или мејл (енгл. electronic mail, e-mail или email) су различити називи за мрежни сервис који омогућава слање и примање порука разноврсног садржаја користећи електронске уређаје. Једна од варијанти писања електронске поште у српском језику је имејл (и-мејл'[3]), мада на визит картама, позивницама и сл. није погрешно написати енглеску варијанту e-mail.[4] Име представља аналогију традиционалној пошти, при чему поштанско сандуче замењују сервери, на којима се е-пошта „чува“ док је корисник не преузме.

Овај сервис, који је измислио Реј Томлинсон, првобитно је ушао у ограничену употребу током 1960-тих, и до средине 1970-тих је попримио форму која се данас препознаје као имејл. Електронска пошта функционише преко рачунарских мрежа, што је данас пре свега Интернет. Неки рани системи е-поште захтевали су да пошиљалац и прималац да буду истовремено на мрежи, попут данашњег сервиса за размену тренутних порука (енгл. instant messaging). Садашњи системи е-поште засновани су на моделу сачувај и проследи. Е-мејл сервери прихватају, прослеђују, испоручују и чувају поруке. Ни корисници, нити њихови рачунари не морају да буду истовремено на мрежи; они се морају повезати само на кратко, типично на мејл сервер или вебмејл интерфејс, за колико је потребно за слање или примање порука.

Програми за рад са електронском поштом се заснивају на уређивачу текста за састављање порука, чијом применом се порука припрема за слање, механизма за слање и примање порука и читача примљених порука. Уз поруке се могу слати и датотеке. Порука се шаље примаоцу на темељу његове адресе електронске поште. Порука се може послати једном или више прималаца одједном. Послате поруке се чувају у електронском поштанском сандучету примаоца, које се налази на његовом серверу све док их не захтева за пријем на локални рачунар. Готово сви провајдери интернет услуга у својој понуди имају и сервис за електронску пошту.

Оригинално дизајнирана као комуникациони медијум који је подржавао само ASCII текст, систем интернет имејла је проширен помоћу вишенаменских проширења за електронску пошту чиме је омогућен пренос текста написаног другим сетовима знакова и дата је подршка употреби мултимедијалног садржаја. Интернационална електронска пошта, са интернационализованим имејл адресама користећи УТФ-8 је била стандардизована, али према подацима из 2017. године још увек није била широко прихваћена.[5][6]

Историја модерног интернетског имејла досеже до ране АРПАНЕТ мреже, са стандардима за кодирање електронских порука објављеним још 1973. године (РФЦ 561). Порука е-поште послата раних седамдесетих година изгледа веома слично основној електронској пошти која се шаље данас. Е-мејл је имао важну улогу у креирању Интернета,[7] а конверзија са АРПАНЕТ мреже на Интернет у раним осамдесетим годинама произвела је језгро садашњих услуга.

Терминологија[уреди]

Историјски, термин електронска пошта је генерички кориштен за било који пренос електронских докумената. На пример, неколико писаца током раних 1970-тих је користило овај термин за описивање факс трансмисија докумената.[8][9] Стога је тешко да се нађе први навод у коме је кориштен термин имејл са специфичним значењем које има данас.

Електронска пошта се најчешће назива имејл или и-мејл од око 1993,[10] мада су варијације спеловања биле у употреби:

  • имејл (енгл. email) је најчешћи облик који се користи на мрежи и захтева га организација за стандарде IETF у свом „захтеву за коментаре” (RFC) и радним групама,[11] а и све је присутнији у стилским приручницима.[12][13] Овај начин писања се јавља у већини речника.[14][15][16][17][18][19][20]
  • и-мејл (енгл. e-mail) је формат који се понекад појављује у уређеној литератури објављеној на америчком и британском енглеском језику, попут података у Корпусу савременог америчког енглеског језика,[21] али се све ређе налази у стилским приручницима.[13][22]
  • мејл (енгл. mail) је била фомра која је кориштена у оригиналном стандарду протокола, RFC 524.[23] Услуга се назива мејл, и појединачни комад електронске поште се назива поруком.[24][25]
  • ИМејл (енгл. EMail) је традиционална форма која је била у употреби у РФЦ документима за „адресу аутора”[24][25] и изричито је потребна „из историјских разлога”.[26]
  • И-мејл (енгл. E-mail) се понекад користи, са великим словом И, попут сличних скраћеница за електронски клавир (E-piano), електричну гитару (E-guitar), атомску бомбу (A-bomb), и хидрогенску бомбу (H-bomb).[27]

Историја[уреди]

Пошта и поруке базиране на рачунарима постале су могуће са напретком рачунара са расподељеним временом током раних 1960-тих, и неформалне методе коришћења размењивањем датотека ради преноса порука убрзо су проширене у прве системе поште. Већина програмера раних мејнфрејм рачунара и мини рачунара развила је сличне, али генерално некомпатибилне апликације за пошту. Током времена сложена мрежа програмских капија и система за усмеравање повезала је многе од њих. Многи амерички универзитети били су део мреже АРПАНЕТ (креиране крајем 1960-тих), која је имала за циљ преносивост софтвера између својих система. Та преносивост помогла је да Једноставни протокол за пренос поште (СМТП) постепено постане широко прихваћен. Једно време крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, изгледало је да ће преовладати власнички комерцијални систем или систем електронске поште X.400, који је био део профила за интерконекцију владиних отворених система (GOSIP). Међутим, када су крајем 1995. године окончана ограничења за преношења комерцијалног саобраћаја преко Интернета,[28][29] комбинација фактора је учинила је садашња гарнитура интернетских имејл протокола, SMTP, POP3 и IMAP, постане стандард.

У октобру 1971. (мада има извора који тврде да се то догодило јула 1970.) стручњак за рачунарство Реј Томлинсон је написао први програм за размену порука између два рачунара.

Томлинсон, дипломац са бостонског МИТ-а, био је у то време запослен у ББН-у (енгл. Bolt, Beranek, Newman), лабораторији у Кембриџу, у држави Масачусетс. Радећи на Диџиталовим рачунарима ПДП-10, Томлинсон је најпре направио програм који је омогућавао да корисници истог рачунара један другом остављају поруке. Међутим, како теоретичар интернета Џон Наутон пише у својој књизи „Кратка историја будућности“, „сврбели су га дланови“ па је написао и програм који текстуалне поруке размењује између два рачунара. Трансфер поруке је успео, а Томлинсон се не сећа како је прва порука гласила, чак верује да је написао нешто у смислу „тест“. Потпуно несвестан да је направио нешто што ће потпуно променити свет коју деценију касније, он ипак није издржао а да се не похвали свом колеги Џерију Бурчфилу молећи га да „не шири даље“. „Ово није оно чиме би требало да се бавимо“, рекао му је.

У то време интернет је био мрежа од неколико десетина рачунара, углавном у Сједињеним Америчким Државама, у оквиру пројекта америчке војске под именом АРПА. За надлежне није представљало мало изненађење када су две године касније утврдили да од укупног промета на мрежи чак три четвртине отпада на електронску пошту, на један такорећи нуспроизвод.

Данас је електронска пошта водећи сервис на интернету, и сматра се да је у свету користи више од пола милијарде људи, док су процене да ће је 2005. користити 1,2 милијарде. Већина порука је тривијална и највећу гужву праве рекламе сваке врсте као и поруке инициране (и инфициране) различитим вирусима.

Поред програма за размену е-поште, Реј Томлинсон је одговоран за масовну употребу знака @ (ет, познато и као „лудо а“ или „мајмунско а“). Смишљајући како да разврста примаоце порука одлучио је да њихова имена и имена рачунара на којима се налазе њихови рачуни раздвоји неким знаком интерпункције. Како је на својој тастатури имао само 12 таквих знакова на располагању, одлучио се за онај који се никада не користи у писању порука. Тај принцип адресирања користи се и дан-данас.

Развој е-поште заокружен је 1975. године када је програмер по имену Џон Витал написао програм „Msg“ (од енглеског message - порука). Његов историјски допринос састоји се у генијалној идеји да у програм уврсти опцију одговарања на поруку, „Re“ (енгл. reply) које је он тада назвао „answer“ (одговор). Две године касније Тед Мајер и Остин Хендерсон избацили су протокол за преношење порука у којем су дефинисали које информације (осим текста), е-пошта треба да носи и од тада није било значајнијих промена у структури.

Формат поруке[уреди]

Свака порука електронске поште[30] се састоји из заглавља и тела.[31]

Заглавље носи, између осталог, следеће податке:

  • адресу и име пошиљаоца
  • адресу примаоца
  • адресу сервера преко којег је порука послата као и сервера који су прослеђивали поруку на њеном путу до одредишта
  • датум слања
  • име програма који је коришћен за слање поруке
  • адресу на коју ће се слати одговор, по назнаци самог пошиљаоца
  • приоритет итд.

Свака ставка заглавља се састоји од имена ставке и вредности ставке, раздвојених двотачком. Следи пример једног дела заглавља поруке:

Date: Fri, 24 Oct 2008 11:51:07 -0400
To: pera.peric@example.com
From: Ilija Ilic <i.ilic@example.com>
Reply-to: i.ilic2@example.com
Subject: Naslov poruke
X-Priority: 3

Тело поруке се може састојати из више делова, у зависности од тога да ли се са текстом поруке шаљу и датотеке. Уколико се шаљу, онда се у самом заглављу поруке то може назначити помоћу ставке следећег облика:

Content-Type: multipart/alternative;
boundary="b1_9c5d3f4ac4f174c9d0bbc13814d16891"

Текст означен са „boundary“ се користи за раздвајање делова тела поруке (текста и датотека) и мора бити такав да се не појављује нигде друго у самом садржају.

У случајевима када се шаљу и датотеке са текстом, тада сваки засебан део тела поруке има и сопствено заглавље које додатно описује тај део.

Датотеке[уреди]

Пошто је протокол електронске поште текстуалан, односно свака порука се састоји само од знакова енглеске абецеде и ограниченог броја знакова интерпункције (види ASCII), пренос датотека је омогућен превођењем бинарног садржаја у обични текст помоћу алгоритма База 64. Употребом овог алгоритма на бинарном садржају не долази до губитка података, али се свака три бајта бинарних података преводе у четири бајта текста. На тај начин се величина датотеке која се шаље увећава за једну трећину, те је за веће датотеке боље користити протоколе који су намењени за размену датотека и подржавају компресију (FTP, HTTP итд.)

Сигурност[уреди]

Коришћење електронске поште је угрожено од стране четири појаве: бомбардовањем порукама, спамом, покушајима преузимања личних података и преношењем вируса.

Под појмом „спам“ се подразумева слање нежељених порука које служе за рекламирање одређеног производа или услуге. Пошто је слање е-поште практично бесплатно и представља врло јефтин начин рекламирања, дневно се пошаље више стотина милиона таквих порука широм света. Због оваквих порука често може доћи до загушења мреже, али и смета примаоцима који могу добијати и по више десетина таквих порука дневно.

Вируси могу долазити у различитим облицима путем електронске поште, али се циљни рачунар најчешће зарази захваљујући непажњи корисника. Порука која садржи вирус је сама по себи најчешће немоћна да направи икакву штету, али уколико корисници непажљиво отварају сваку врсту садржаја може доћи до активирања вируса. Данас је овај проблем најчешћи код корисника Мајкрософт виндоуса и његових програма за преглед поште али се, ређе, јавља и на другим оперативним системима.

Данашњи сервери за електронску пошту обично имају уграђену антивирусну и антиспам заштиту која спречава нежељене поруке да уопште дођу до сандучета примаоца и уместо њих се обично шаљу обавештења о препознатим вирусима.

Програми за примање, слање и организацију е-поште[уреди]

Апликације сервери е-поште[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „RFC 5321 – Simple Mail Transfer Protocol”. Network Working Group. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2015. Приступљено 19. 1. 2015. 
  2. ^ Правопис српског језика (pp. 312)
  3. ^ Иван Клајн: Речник језичких недоумица. стр. 86.
  4. ^ Правопис српског језика: имејл-адреса (или само имејл/мејл) (pp. 87) и e-mail (само у адресама, посетницама и сл.), в. имејл (pp. 312)
  5. ^ „DataMail: World's first free linguistic email service supports eight India languages”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2016. 
  6. ^ „Made In India ‘Datamail’ Empowers Russia With Email Address In Russian Language - Digital Conqueror”. 7. 12. 2016. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2017. 
  7. ^ Partridge (2008)
  8. ^ Ron Brown, Fax invades the mail market, New Scientist Archived 9. 5. 2016 at the Wayback Machine., Vol. 56, No. 817 (Oct., 26, 1972), pages 218–221.
  9. ^ Herbert P. Luckett, What's News: Electronic-mail delivery gets started, Popular Science Archived 30. 4. 2016 at the Wayback Machine., Vol. 202, No. 3 (March 1973); pp. 85.
  10. ^ Google Ngram Viewer. Books.google.com. Архивирано из оригинала на датум 16. 5. 2013. Приступљено 21. 4. 2013. 
  11. ^ „RFC Editor Terms List”. IETF. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2013.  This is suggested by the RFC Document Style Guide Archived 24. 4. 2015 at the Wayback Machine.
  12. ^ „Yahoo style guide”. Styleguide.yahoo.com. Архивирано из оригинала на датум 9. 5. 2013. Приступљено 9. 1. 2014. 
  13. 13,0 13,1 "AP Removes Hyphen From ‘Email’ In Style Guide" Archived 12. 5. 2015 at the Wayback Machine., 18 March 2011, huffingtonpost.com
  14. ^ AskOxford Language Query team. „What is the correct way to spell 'e' words such as 'email', 'ecommerce', 'egovernment'?”. FAQ. Oxford University Press. Архивирано из оригинала на датум 1. 7. 2008. Приступљено 4. 9. 2009. »We recommend email, as this is now by far the most common form« 
  15. ^ „Reference.com”. Dictionary.reference.com. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2013. Приступљено 9. 1. 2014. 
  16. ^ Random House Unabridged Dictionary, 2006
  17. ^ The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition
  18. ^ Princeton University WordNet 3.0
  19. ^ The American Heritage Science Dictionary, 2002
  20. ^ „Merriam-Webster Dictionary”. Merriam-Webster. Архивирано из оригинала на датум 12. 5. 2014. Приступљено 9. 5. 2014. 
  21. ^ „"Email" or "e-mail". English Language & Usage – Stack Exchange. 25. 8. 2010. Архивирано из оригинала на датум 31. 8. 2010. Приступљено 26. 9. 2010. 
  22. ^ Berendzen, Gerri; Hunt, Daniel. „AP changes e-mail to email”. 15th National Conference of the American Copy Editors Society (2011, Phoenix). ACES. Архивирано из оригинала на датум 22. 3. 2011. Приступљено 23. 3. 2011. 
  23. ^ „RFC 524 (rfc524) – A Proposed Mail Protocol”. Faqs.org. 13. 6. 1973. Архивирано из оригинала на датум 3. 4. 2016. Приступљено 18. 11. 2016. 
  24. 24,0 24,1 „RFC 1939 (rfc1939) – Post Office Protocol – Version 3”. Faqs.org. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2014. Приступљено 9. 1. 2014. 
  25. 25,0 25,1 „RFC 3501 (rfc3501) – Internet Message Access Protocol – version 4rev1”. Faqs.org. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2014. Приступљено 9. 1. 2014. 
  26. ^ „''"RFC Style Guide"'', Table of decisions on consistent usage in RFC”. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2013. Приступљено 9. 1. 2014. 
  27. ^ „Excerpt from the FAQ list of the Usenet newsgroup alt.usage.english”. Alt-usage-english.org. Архивирано из оригинала на датум 3. 4. 2012. Приступљено 9. 1. 2014. 
  28. ^ "Retiring the NSFNET Backbone Service: Chronicling the End of an Era" Archived 1. 1. 2016 at the Wayback Machine., Susan R. Harris, Ph.D., and Elise Gerich, ConneXions, Vol. 10, No. 4, April 1996
  29. ^ „A Brief History of the Internet”. Архивирано из оригинала на датум 2015-08-11. 
  30. ^ „Mail Objects”. Simple Mail Transfer Protocol. IETF. sec. 2.3.1. RFC 5321. »SMTP transports a mail object. A mail object contains an envelope and content.« 
  31. ^ „Mail Objects”. Simple Mail Transfer Protocol. IETF. sec. 2.3.1. RFC 5321. »The SMTP content is sent in the SMTP DATA protocol unit and has two parts: the header section and the body. If the content conforms to other contemporary standards, the header section consists of a collection of header fields, each consisting of a header name, a colon, and data, structured as in the message format specification« 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]