Пређи на садржај

Fosfatidilinozitol 4,5-bisfosfat

С Википедије, слободне енциклопедије
Fosfatidilinozitol 4,5-bisfosfat
Nazivi
IUPAC naziv
1,2-Diacyl-sn-glycero-3-phospho-(1-D-myo-inositol 4,5-bisphosphate)
Identifikacija
Svojstva
C47H80O19P3
Molarna masa 1042,05 g/mol
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Reference infokutije

Fosfatidilinozitol 4,5-bisfosfat ili PtdIns(4,5)P2, takođe poznat kao PIP2, je manje zastupljena fosfolipidna komponenta ćelijskih membrana. PtdIns(4,5)P2 is supstrat znatnog broja važnih signalnih proteina.[3]

Fosfatidilinozitol 4,5-bisfosfat formiraju prvenstveno tip I fosfatidilinozitol 4 fosfat 5 kinaze iz PI(4)P supstrata.

PIP2 masne kiseline su varijabilne u različitim vrstama i tkivima. Istraživanja su pokazala da su najzastupljenije masne kiseline: stearinska u poziciji 1 i arahidonska u poziciji 2.[4]

PIP2 dejstvuje kao intermedijer u IP3/DAG putu, koji se inicira vezivanjem liganda za G protein-spregnute receptore koji aktiviraju Gq alfa podjedinicu. PIP2 je supstrat za hidrolizu fosfolipaze C (PLC), enzima vezanog za membranu koji se aktivira putem proteinskih receptora kao što su α1 adrenergički receptori. Proizvodi ove reakcije su inozitol 1,4,5-trifosfat (InsP3; IP3) i diacilglicerol (DAG), koji dejstvuju kao sekundarni glasnici. U ovoj kaskadi, DAG ostaje u ćelijskoj membrani i aktivira signalnu kaskadu aktivirajući proteinsku kinazu C (PKC). PKC zatim aktivira druge citosolne proteine putem njihove fosforilacije. PKC dejstvo može biti povraćeno fosfatazama. IP3 ulazi u citoplazmu i aktivira IP3 receptore na glatkom endoplazmatičnom retikulumu (ER), što otvara kalcijumske kanale glatkog ER, omogućavajući mobilizaciju jona kalcijuma u citozol. Kalcijum učestvuje u kaskadi putem aktivacije drugih proteina.

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Strachan T, Read AP (1999). Leptospira. In: Human Molecular Genetics (2nd изд.). Wiley-Liss. (via NCBI Bookshelf) ISBN 0-471-33061-2. 
  4. ^ Tanaka T, Iwawaki D, Sakamoto M, Takai Y, Morishige J, Murakami K, Satouchi K (2003). „Mechanisms of accumulation of arachidonate in phosphatidylinositol in yellowtail. A comparative study of acylation systems of phospholipids in rat and the fish species Seriola quinqueradiata”. Eur J Biochem. 270 (7): 1466—73. PMID 12654002. doi:10.1046/j.1432-1033.2003.03512.x. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]