Željeznički saobraćaj

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Željeznički saobraćaj je sredstvo za prevoz putnika i robe vozilima na točkovima koja se kreću po šinama i nalaze se na prugama. Za razliku od drumskog prevoza, gde se vozila kreću po pripremljenoj ravnoj podlozi, šinska vozila (vozni park) su direkciono vođena kolosecima po kojima se kreću. Koloseci se obično sastoje od čeličnih šina, instaliranih na pragovima postavljenim na podlozi, po kojima se kreću željeznička vozila, obično opremljena metalnim točkovima. Moguće su i druge varijacije, kao što su pločaset staze. Ovde se šine pričvršćuju na betonsku osnovu koja se naslanja na pripremljenu podlogu.

Mapa svetske železničke mreže (interaktivna mapa)
ICM voz Holandske železnice
Britanski voz klase B02 između Londona i Edinburga u Ujedinjenom Kraljevstvu
Dve kanadske dizel lokomotive teretnog voza u Norfolk-Sadern železnici, u blizini Kolambusa u Ohaju u Sjedinjenim Državama

Vozni park u sistemu železničkog saobraćaja generalno nailazi na niži otpor trenja u odnosu na cestovna vozila, tako da se putnički i teretni vagoni mogu spojiti u duge vozove. Operacije izvodi železnička kompanija koja obezbeđuje prevoz između železničkih stanica ili pruže usluge prenosa tereta. Pogonsku snagu obezbeđuju lokomotive koje ili crpe električnu energiju iz sistema železničke elektrifikacije ili proizvode sopstvenu pogonsku snagu, obično dizel motorima. Većina koloseka je opremljena sistemom signalizacije. Železnice su relativno bezbedan sistem kopnenog transporta u poređenju sa drugim oblicima prevoza.[Nb 1] Železnički saobraćaj pruža visok nivo putničkog i teretnog iskorišćenja, i energetske efikasnosti, ali je često manje fleksibilan i zahteva veće ulaganje kapitala od drumskog prevoza, kada je uzimaju se u obzir niži nivoi prometa.[1]

Najstarije poznate železnice na ljudski i životinjski pogon potiču iz 6. veka pne iz Korinta u Grčkoj. Železnički saobraćaj je zatim počeo da se javlja od sredine 16. veka u Nemačkoj, u vidu uspinjača i vagona sa konjsku vuču. Savremeni železnički saobraćaj započeo je britanskim razvojem parnih lokomotiva početkom 19. veka. Tako je železnički sistem u Velikoj Britaniji najstariji na svetu. Kompanija Robert Stivenson end kompani pod upravom Džordža Stivensona i njegovog sina Roberta je pustila u pogon Lokomociju br. 1, prvu parnu lokomotivu koja je prevozila putnike na javnoj železničkoj pruzi, od Stoktona do Darlingtona 1825. godine. Džordž Stivenson je takođe sagradio prvu javnu međugradsku železničku liniju na svetu na kojoj su korištene parne lokomotive, Liverpul i Mančester železnicu, koja je otvorena 1830. godine. Pomoću parnih mašina mogle su se konstruisati magistralne železnice, koje su bile ključna komponenta industrijske revolucije. Takođe, železnica je smanjila troškove teretnog transporta i omogućila manje gubitke robe u poređenju sa vodenim prevozom, koji se suočavao sa povremenim potonućima brodova. Prelaz sa kanala na železnicu omogućio je razvoj „nacionalnih tržišta” na kojima su cene veoma malo varirale od grada do grada. Širenje željezničke mreže i upotreba željezničkog reda vožnje doveli su do standardizacije vremena (željezničko vreme) u Britaniji na osnovu Grinvičkog srednjeg vremena. Pre toga je lokalno vreme u glavnim gradovima i mestima variralo u odnosu na GMT. Pronalazak i razvoj železnice u Velikoj Britaniji bio je jedan od najvažnijih tehnoloških izuma 19. veka. Prva svetska podzemna železnica, Metropolitanska železnica (deo Londonskog podzemlja), otvorena je 1863. godine.

Tokom 1880-ih uvedeni su elektrifikovani vozovi, što je dovelo do elektrifikacije tramvajskih puteva i sistema brzog tranzita. Počevši od 1940-ih, neelektrifikovane železnice u većini zemalja su počele da svoje parne lokomotive zamenjuju dizel-električnim lokomotivama, i taj proces je bio gotovo dovršen do 2000-ih. Tokom 1960-tih godina 20. veka u Japanu, a kasnije i u nekim drugim zemljama, uvedeni su elektrifikovani železnički sistemi za velike brzine. Mnoge zemlje su u procesu zamene dizel lokomotiva električnim lokomotivama, uglavnom zbog brige o životnoj sredini, a primetan primer je Švajcarska, koja je u potpunosti elektrifikovala svoju mrežu. Isprobani su i drugi oblici vođenog kopnenog prevoza izvan tradicionalnih željezničkih definicija, kao što su monotračni ili maglev, ali oni imaju ograničenu upotrebu.

Nakon perioda opadanja nakon Drugog svetskog rata usled konkurencije automobila i aviona, železnički saobraćaj je tokom poslednjih decenija oživeo zbog zagušenja puteva i sve većih cena goriva, kao i zbog uticaja vlada koje ulažu u železnicu kao sredstvo za smanjenje emisije CO2 u kontekstu zabrinutosti zbog globalnog zagrevanja.

Reference[уреди]

  1. ^ Gordon, W. J. (1910). Our Home Railways, volume one. London: Frederick Warne and Co. 

Napomene[уреди]

  1. ^ According to [Norman Bradbury (novembar 2002). Face the facts on transport safety (PDF). Railwatch (Извештај). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 10. 2010. ], railways are the safest on both a per-mile and per-hour basis, whereas air transport is safe only on a per-mile basis.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]