The New York Times

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 5. јун 2019. у 20:31; аутор: Autobot (разговор | доприноси) (pravljenje sablona Cite book; козметичке измене)

Њујорк тајмс
Лого Њујорк тајмса
Типдневне новине
ФорматBroadsheet
ВласникThe New York Times Company
(Carlos Slim 17%)
ОснивачHenry Jarvis Raymond,
George Jones
ИздавачA.G. Sulzberger
УредникJames Bennet
Оснивање18. септембра 1851.
Језикенглески
СедиштеЊујорк
 САД
Тираж571.500 (дневно)
1.087.500 (недеља)
ISSN0362-4331
eISSN1553-8095
OCLC број1645522
Веб-сајтwww.nytimes.com

Њујорк тајмс (енгл. The New York Times) је њујоршки дневни лист у власништву компаније Њујорк тајмс. Председник компаније је до 2012. био Артур Оукс Салзбергер млађи.[1] Сматра се највећим градским новинама у САД. Ужива надимак „Седа дама“ због свог старомодног изгледа и стила, а често га наводе као национални новински ауторитет, што значи да се често наводи као службена и ауторитативна референца за савремене догађаје.[2][3] Основан је године 1851, а до сада је освојио 94 Пулицерове награде, више него иједан други лист. Име му се често скраћује на Тајмс, због чега га често мешају са лондонским Тајмсом.

Историја

Њујорк тајмс су 18. септембра 1851. основали новинар и политичар Хенри Џарвис Рејмонд и бивши банкар Џорџ Џоунс под називом Њујорк дејли тајмс. Данашње име је добио 1857. Новине су испочетка излазиле сваким даном осим недељом, али су за време америчког грађанског рата, као и већина других водећих новина, добиле и недељно издање.

Тајмс је временом постајао све утицајнији, што је постало посебно видљиво године 1870. и 1871. када је серија чланака разоткрила нечасне радње тада свемоћног градског политичара Боса Твида те тако прекинула доминацију Твид ринга над њујоршком градском политиком.[4]

Године 1880, их је Тајмс, тада изразито републикански усмерени лист, почео водити страначки неутралнију уређивачку политику; тако је 1884. подржао демократског кандидата Гровера Кливленда у председничкој утрци. Иако је Тајмс' због тога изгубио читаоце, успео је да то надокнади за неколико година.

Године 1896. Њујорк тајмс је купио Адолф Оукс, издавач Чатануга тајмса. Он је 1897. смислио гесло новина, „All the News That's Fit to Print“ („Све вести које су за штампу“), тада тумачен као изругивање конкукрентским њујоршким новинама као што су Њујорк ворлд и Њујорк џернал америкен - које су биле синоним за жуту штампу. Под Оуксовим вођством, Њујорк тајмс је стекао и углед, тираж и утицај који ће временом добити и међународне димензије.

Зграда Њујорк тајмса

О том утицају сведочи и пресељење седишта новина у 42. улицу 1904, када је оближњи трг добио име Тајмс сквер. Тамо се развила и знаменита традиција спуштања велике осветљене кугле из Тајмсове зграде приликом дочека Нове године. Новине су се након девет година новине преселиле на адресу Западна 43. улица бр. 229, њену данашњу локацију.

Почетком 20. века Тајмс је стекао углед и због склоности да се користи најсавременијом технологијом не би ли што брже доносио вести својим читаоцима. Тако је године 1904. на самом почетку руско-јапанског рата Тајмс преко радија примио детаљан извештај о бици код Порт Артура. Године 1910. је организовано прве авио-пошиљке Тајмса у Филаделфију. Тајмс' је године 1919. исто тако организовао прве трансатлантске пошиљке у Лондон. Године 1920. је штампано посебно „авионско издање у 4 сата ујутро“ које је авионом послато у Чикаго како би га могли читати учесници тадашње републиканске изборне конвенције.

Њујорк тајмс је 1940-их доживео значајне промене када је уведена енигматска секција, а касније и модна рубрика 1946. Исте је године добио и своје прво међународно издање (укинуто 1967. када се заједно с власницима Њујорк хералд трибјуна и Вашингтон поста почео издавати Интернашонал хералд трибјун у Паризу). Године 1946. је купљена и радио-станица (WQXR) специјализована за класичну музику.

Један од најважнијих тренутака у историји новина била је судска парница за клевету из 1964. године. О њој се расправљало на америчком Врховном суду који је својом знаменитом пресудом установио нове, далеко шире стандарде слободе штампе у САД. Седам година касније Тајмс је објавио причу о тзв. Пентагоновим папирима, извештају који је тврдио да је Вијетнамски рат ишао горе по Американце него што је то америчка влада хтела јавно признати. И ти чланци су изазвали судски спор, односно пресуду Врховног суда који је стао на страну новине те тако још проширио новинске слободе у САД.

Склоност према новим медијима је задржана и у доба Интернета, тако да је Њујорк тајмс већ 1995. поставио своју службену веб страницу.

Међутим, последње године су такође обележене и скандалима који су озбиљно нарушили репутацију листа. Најзлогласнији је био случај Џејсона Блера, младог новинара који је хваљен као велика репортерска звезда да би се 2003. године открило да се користио плагијатима и преварама.

Политичка оријентација

Њујорк тајмс, као и већина водећих америчких листова, воли себе да описује као политички неутралан и максимално објективан извор информација. Међутим, Њујорк тајмс је, с обзиром на своју читаност, углед и утицај исто тако предмет жестоких контроверзи, односно оптужби које његову објективност доводе у питање.

Последњих година, поготово након што су класичним америчким медијима попут штампе и националних ТВ-мрежа супремацију почели угрожавати радијски ток шоувови, Интернет и блогови, у САД се управо Њујорк тајмс често спомиње као најочитији пример либералне, леве, односно продемократске оријентације америчког медијског естеблишмента. Тај став деле чак и они делови америчке јавности који не деле конзервативне ставове, па се Тајмс са све мање ироније назива либералном Библијом.

Као примери се често наводе уводници који промичу либералне ставове у целом низу друштвених питања, као и чињеница да Тајмс више од пола века није подржао републиканског кандидата на председничким изборима (иако му се знало догодити да то учини на локалним или државуним изборима). Тајмс је познат и по жестокој критици политике Џорџа В. Буша у рату против тероризма, а објављивање строго поверљивих детаља антитерористичких операција које, по мишљењу уредништва, угрожавају грађанска права, је листу донело критике да свесно или несвесно помаже терористима односно угрожава националну сигурност.

Много су озбиљније критике да је Тајмс пристрасан, не само у изношењу ставова, него и чињеница. Тако се приликом откривања скандала редовно износи страначка припадност политичара уколико је реч о републиканцу, а то није обичај када је реч о демократу.

Године 2004. и сам Тајмс се, кроз уводник свог тадашњег уредника Данијела Окрента позабавио наводном либералном пристрасношћу свог листа. Окрент је признао да је лист заиста либералан у неким питањима као што је истополни брак, али је тврдио да то није израз политичких ставова уредништва него космополитанског и либералног карактера града као што је Њујорк.

Референце

  1. ^ Одлазак легенде „Њујорк тајмса“ („Политика“, 1. октобар 2012)
  2. ^ „Historical New York Times”. Saginaw Valley State University. Приступљено 4. 7. 2006. 
  3. ^ „"Paper of Record? No Way, No Reason, No Thanks"”. The New York Times. Приступљено 23. 1. 2007. 
  4. ^ „The New York Times Company: New York Times Timeline 1851-1880”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2007. г. Приступљено 19. 11. 2008. 

Литература

  • Amster, Linda; Dylan Loeb McClain (2002). Kill Duck Before Serving: Red Faces at The New York Times: A Collection of the Newspaper's Most Interesting, Embarrassing and Off-Beat Corrections. New York: St. Martin's. ISBN 978-0-312-28427-5. 
  • Berry, Nicholas O. Foreign Policy and the Press: An Analysis of the New York Times' Coverage of U.S. Foreign Policy (Greenwood. 1990)
  • Calhoun, Chris, ур. (2001). 52 McGs.: The Best Obituaries from Legendary New York Times Reporter Robert McG. Thomas. New York: Scribner. ISBN 978-0-7432-1562-6. 
  • Davis, Elmer. History of the New York Times, 1851-1921 [1]
  • Hess, John (2003). My Times: A Memoir of Dissent. Seven Stories Press. ISBN 978-1-58322-604-9. 
  • Jones, Alex; Susan E. Tifft (2000). The Trust: The Private and Powerful Family Behind The New York Times. Back Bay Books. ISBN 978-0-316-83631-9. .
  • Members of the staff of The New York Times. The Newspaper: Its Making and Its Meaning. Charles Scribner's Sons, 1945.
  • Mnookin, Seth (2004). Hard News: The Scandals at The New York Times and Their Meaning for American Media. Random House. ISBN 978-1-4000-6244-7. 
  • Robertson, Nan C. Girls in the Balcony: Women, Men and The New York Times. (1992). The. Random House. ISBN 978-0-394-58452-2. 
  • Allan M. Siegal and William G. Connolly The New York Times Manual of Style and Usage, revised edition. New York. . Times Books. 1999. ISBN 978-0-8129-6388-5. . Self-indexed.
  • Talese, Gay (1969). The Kingdom and the Power. World Publishing Company. ISBN 978-0-8446-6284-8. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=The_New_York_Times&oldid=21949513”