Анизакијаза
| Анизакијаза | |
|---|---|
| Латински | Anisakiasis |
 | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | инфектологија |
| МКБ-10 | B810 |
| МКБ-9-CM | 127.1 |
| DiseasesDB | 32147 |
| MeSH | D017129 |
Анизакијаза представља обољење које настаје инфестацијом ваљкастог црва из рода Anisakis, при конзумирању сирове морске рибе. Најчешће се јавља у Холандији, Јапану, Централној Америци и Скандинавији.[1]
Болест је први пут забележена 1955. године у Холандији и првобитно је названа болест харингиног црва (енгл. herring worm disease), јер је паразит пронађен у харинги. Касније је откривен и код великог броја других морских риба (као што су скуша, ослић, гира, арбун, шкарпина, шњур, уготица), а такође и код слатководних риба попут лососа.[2]
Етиологија[уреди | уреди извор]
Узрочник болести је ларве ваљкастог црва (нематода) Anisakis simplex, Contracaecum spp, Hysterothylacium (Thynnascaris) и Pseudoterranova decipiens.
Паразити риба се често везују за одређено географско подручје што је последица адаптације на правог и прелазног домаћина и специфичне услове животне средине. Примарни домаћини ваљкастих црва су делфини и фоке, који изметом избацују јајашца из којих се потом развијају ларве. Човек се инфестира конзумирањем сирове или недовољно термички обрађене морске рибе, и то најчешће харинги и лигњи.[1]
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Инкубацуиони период (време од конзумирања рибе до појаве првих симптома) траје од неколико сати до неколико дана. Може се јавити повишена телесна температура, бол у трбуху, мучнина, повраћање, хематемезе (повраћање крвавог садржаја), кашаљ, лажна упала слепог црева и сл. Некада се јавља и алергијска реакција у виду уртикарије.[1]
Дијагноза и лечење[уреди | уреди извор]
Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике, прегледа столице, крвне слике, серолошких тестова, ендоскопије итд. Терапија подразумева уклањање узрочника помоћу гастроскопије или оперативног захвата.
Превенција[уреди | уреди извор]
Заштита здравља људи од инфекције паразитима из меса риба и других водених организама заснива се на контроли присуства паразита и њихових развојних облика у месу риба, и инактивацији истих. У ту сврху користе се различити поступци (адспекција, просветљавање, дигестија, микроскопске технике, молекуларне технике, имунолошки поступци и др).[2]
Нематоде се уништавају на високим температурама, тако да термичка обрада намирница у великој мери смањује опасност од развоја анизакијазе.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Анизакијаза”. Архивирано из оригинала 9. 1. 2008. г. Приступљено 26. 12. 2007.
- ^ а б „Паразити риба”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2009. г. Приступљено 26. 12. 2007.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
