Пређи на садржај

Апологетика

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
Реторика
Историја
Концепти
Жанрови
Критика
Реторичари
Дела
Области
Сродно

Апологетика (од стгрч. ἀπολογία, транслит. апологија — „говор у одбрани”) је верска дисциплина одбране верских доктрина кроз систематску аргументацију и дискурс.[1][2][3] Рани хришћански писци (око 120–220) који су бранили своја веровања од критичара и препоручивали своју веру аутсајдерима називани су хришћанским апологетима.[4] У употреби у 21. веку, апологетика се често поистовећује са дебатама о религији и теологији.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Термин апологетика потиче од старогрчке речи апологија (ἀπολογία).[1] У правном систему класичне Грчке, тужилаштво је износило категорија (κατηγορία), оптужбу или терет, а оптужени је одговарао апологијом, одбраном.[5] Апологија је била формални говор или објашњење као одговор на оптужбе и њихово оповргавање. Познат пример је Сократова одбрана Апологија, како је хроникована у Платоновој Апологији.

У коиненском грчком Новог завета, Апостол Павле употребљава термин апологија у свом говору на суђењу Фесту и Агрипи када каже „Ја износим своју одбрану” у Дела апостолска:2.[6] Сродан облик се појављује у Павловој Посланица Филибљанима када „брани јеванђеље” у Филибљанима 1:7,[7] и у „давању одговора” у 1. Петрова 3:15.[8]

Иако термин апологетика има западне, првенствено хришћанске корене и најчешће се повезује са одбраном хришћанства, термин се понекад користи за одбрану било које религије у формалној дебати која укључује религију.

Апологетички ставови

[уреди | уреди извор]

Бахаи вера

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бахаи апологетика

Многе апологетичке књиге написане су у одбрану историје или учења Бахаи вере. Оснивачи религије написали су неколико књига које представљају доказе њихове религије; међу њима су Бабових Седам доказа и Бахаулаов Китаб-и-Икан.[9] Каснији бахаи аутори написали су истакнуте апологетичке текстове, као што су Бриљантни доказ Мирзе Абул-Фадла и Исправљање кривог Удоа Шефера и др.[10]

Будизам

[уреди | уреди извор]

Један од најранијих будистичких апологетичких текстова је Питања краља Милинде, који се бави будистичком метафизиком као што је природа „без сопства” појединца и карактеристикама као што су мудрост, перцепција, воља, осећај, свест и душа. У Меиџи ери (1868-1912), сусрети будиста и хришћана у Јапану као резултат све већег контакта између Јапана и других нација можда су подстакли формирање јапанског новог будизма,[11] укључујући и апологетички магазин Шин Букјо (新仏教).[12] У новије време, А. Л. Де Силва, аустралијски преобраћеник на будизам, написао је књигу Преко веровања, пружајући будистичке апологетичке одговоре и критику хришћанске фундаменталистичке доктрине.[13] Гунапала Дармасири написао је апологетичку критику хришћанског концепта Бога из теравадинске будистичке перспективе.[14]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хришћанска апологетика
Штит Тројства, дијаграм који често користе хришћански апологети за објашњење Тројства

Хришћанска апологетика комбинује хришћанску теологију, природну теологију,[15] и филозофија у покушају да представи рационалну основу за хришћанску веру, да брани веру од приговора и погрешног представљања, и да покаже да је хришћанска доктрина једини поглед на свет који је беспрекоран и доследан свим фундаменталним знањима и питањима.

Хришћанска апологетика имала је много облика кроз векове. У Римском царству, хришћани су били тешко прогоњени, и многе оптужбе су им биле изнете. Примери у Библији укључују обраћање апостола Павла Атињанима на Ареопагу (Дела апостолска 17: 22-34). Џ. Дејвид Касел[16] наводи неколико примера: Тацит је написао да је Нерон фабриковао оптужбе да су хришћани започели паљење Рима.[17] Друге оптужбе укључивале су људски канибализам (због дословног тумачења Евхаристије) и инцест (због праксе раних хришћана да се обраћају једни другима као „брат” и „сестра”). Апостол Павле, Јустин Мученик, Иринеј и други често су бранили хришћанство од оптужби које су изношене да би се оправдао прогон.[18]

Каснији апологети су се фокусирали на пружање разлога за прихватање различитих аспеката хришћанског веровања. Хришћански апологети многих традиција, заједно са Јеврејима, муслиманима и неким другима, залажу се за постојање јединственог и личног Бога. Теодицеја је један важан аспект таквих аргумената, а аргументи Алвина Плантинге били су веома утицајни у овој области. Многи истакнути хришћански апологети су угледни филозофи или теолози, често са додатним докторским радом из физика, космологија, компаративних религија и других области. Други заузимају популарнији или пасторални приступ. Неки истакнути модерни апологети су Даглас Грутхајс, Фредерик Коплстон, Џон Ленокс, Волтер Р. Мартин, Динеш Д'Соуза, Даглас Вилсон, Корнелијус Ван Тил, Гордон Кларк, Френсис Шефер, Грег Бансен, Едвард Џон Карнел, Џејмс Вајт, Р. С. Спраул, Хенк Ханеграф, Алистер Макграт, Ли Стробел, Џош Макдауел, Питер Крифт, Г. К. Честертон, Вилијам Лејн Крејг, Џ. П. Морланд, Хју Рос, Дејвид Бентли Харт, Гери Хабермас, Норман Гејслер, Скот Хан, Р. С. Кунст, Трент Хорн и Џими Ејкин.[19]

Апологети у Католичкој цркви укључују бискупа Роберта Барона,[20] Г. К. Честертон,[21] др Скот Хан, Трент Хорн, Џими Ејкин, Патрик Мадрид, Кенет Хенсли,[22] Карл Китинг, Роналд Нокс и Питер Крифт.

Џон Хенри Њумен (1801–1890) био је енглески преобраћеник на римокатолицизам, касније је постао кардинал и блаженопочивао 2010. године. У раном животу, био је главна фигура у Оксфордском покрету за повратак Енглеске цркве својим католичким коренима. На крају су га његове историјске студије убедиле да постане римокатолик. Када је Џон Хенри Њумен назвао своју духовну аутобиографију Apologia Pro Vita Sua 1864. године, играо се и овом конотацијом и чешће схваћеним значењем израза покајања или жаљења.

Хришћански апологети користе различите филозофске и формалне приступе, укључујући онтолошке, космолошке и телеолошке аргументе.[23] Хришћански пресупозиционистички приступ апологетици користи трансцендентални аргумент за постојање Бога.[24]

Тертулијан је био рани хришћански апологета. Рођен је, живео и умро у Картагини. Понекад је познат као „Отац Латинске цркве”. Увео је термин Тројство (trinitas) у хришћански речник[25] и вероватно формулу „три Особе, једна Супстанца” као латинско „tres Personae, Consubstantia” (из коиненског грчког „treis Hypostaseis, Homoousios”), као и термине Vetus Testamentum (Стари завет) и Novum Testamentum (Нови завет).

Црква Исуса Христа светаца последњих дана

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Мормонске студије § Апологетика

Постоје апологети светаца последњих дана који се фокусирају на одбрану мормонизма, укључујући ране црквене вође, као што су Парли П. Прат, Џон Тејлор, Б. Х. Робертс и Џејмс Е. Талмиџ, те модерне личности, као што су Хју Нибли, Данијел С. Питерсон, Џон Л. Соренсон, Џон Ги, Орсон Скот Кард и Џеф Линдзи.

Неколико познатих апологетичких организација Цркве Исуса Христа светаца последњих дана, као што су Фондација за древна истраживања и мормонске студије (група научника на Универзитет Бригам Јанг) и FairMormon (независна, непрофитна група коју воде Свеци последњих дана), формиране су да бране доктрине и историју Покрет светаца последњих дана уопште, а посебно Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.

Деизам

[уреди | уреди извор]

Деизам је облик теизма у којем је Бог створио универзум и успоставио рационално схватљиве моралне и природне законе, али више не интервенише у људске послове. Деизам је природна религија где се веровање у Бога заснива на примени разума и доказа посматраних у дизајну и законима пронађеним у природи. Светски ред деиста одржава веб страницу која представља деистичку апологетику која доказује постојање Бога на основу доказа и разума, без божанског откривења.

Хиндуизам

[уреди | уреди извор]

Хиндуистичка апологетика почела је да се развија током британског колонијалног периода. Бројни индијски интелектуалци постали су критични према британској тенденцији да обезвреди хиндуистичку верску традицију. Као резултат тога, ови индијски интелектуалци, као и шачица британских индолога, били су подстакнути да испитају корене религије, као и да проучавају њену огромну аркану и корпус на аналитички начин. Овај подухват је покренуо дешифровање и очување санскрит. Направљени су многи преводи хиндуистичких текстова који су их учинили доступним широј читалачкој публици.

Почетком 18. века, хришћански мисионар Бартоломеус Цигенбалг упуштао се у дијалоге са неколико тамилских малабарских хиндуистичких свештеника, и забележио аргументе ових хиндуистичких апологета. Ови записи укључују извештаје на немачком језику достављене лутеранском седишту у Халеу, и 99 писама које су му написали хиндуистички свештеници (касније преведени на немачки под насловом Malabarische Korrespondenz од 1718. године надаље).[26]

Током 1830–1831, мисионар Џон Вилсон упуштао се у дебате са хиндуистичким апологетима у Бомбају.[27] Године 1830, његов штићеник Рам Чандра, хиндуистички преобраћеник на хришћанство, јавно је дебатовао са неколико хиндуистичких брахман апологета. Хиндуистички пандит Моробат Дандекар сумирао је своје аргументе из своје дебате са Вилсоном 1831. године у делу на марати језику под насловом Шри-Хинду-дарма-стапана.[28] Нарајана Рао, још један хиндуистички апологета, написао је Свадеша-дарма-абхимани као одговор Вилсону.[29]

Средином 19. века, неколико хиндуистичких апологетичких дела написано је као одговор на Mataparīkṣā Џона Мјура. Ово укључује Mata-parīkṣā-śikṣā (1839) од Соманатхе из Централне Индије, Mataparīkṣottara (1840) од Харачандра Таркапанчанана из Калкуте, Śāstra-tattva-vinirṇaya (1844-1845) од Нилаканте Гореа из Бенареса,[30] и критику (објављену касније 1861. као део Dharmādharma-parīkṣā-patra) од стране непознатог Ваишнаве писца.[31]

Низ индијских филозофа, укључујући Свамија Вивекананда и Ауробинда Гхоша, написали су рационална објашњења о вредностима хиндуистичке верске традиције. Модернији заговорници као што је Махариши Махеш Јоги такође су покушали да повежу недавна достигнућа из квантне физике и истраживања свести са хиндуистичким концептима. Покојни Пандуранг Шастри Атхавале одржао је мноштво дискурса о симболици и рационалној основи многих принципа у ведској традицији. У својој књизи Колевка цивилизације, Дејвид Фроли, Американац који је прихватио ведску традицију, окарактерисао је древне текстове хиндуистичког наслеђа као „пирамиде духа”.

Ислам

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Калам

Илм ал-Калам, дословно „наука о дискурсу”,[32] обично скраћено на калам и понекад назван исламска схоластичка теологија, је исламски подухват рођен из потребе да се успоставе и бране начела исламске вере против скептика и клеветника.[33] Научник калама назива се мутакалим (множина мутакалимун) за разлику од филозофа, правника и научника.[34]

Јудаизам

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Јеврејске полемике и апологетика у средњем веку

Јеврејска апологетичка литература може се пратити све до Аристобула из Панеје, иако неки примећују њене трагове у делима Деметрија Хронографа (3. век п. н. е.) у стилу „питања” и „решења” типичних за овај жанр. Аристобул је био јеврејски филозоф из Александрија и аутор апологетичког дела упућеног Птолемеју VI Филометору. Против Апиона Јосифа Флавија је свеобухватна одбрана јудаизма од многих оптужби изнетих против јудаизма у то време, као и нека дела Филона Александријског.[35][36]

Као одговор на савремене хришћанске мисионаре и конгрегације које „су дизајниране да изгледају јеврејски, али су заправо фундаменталистичке хришћанске цркве, које користе традиционалне јеврејске симболе да намоме најугроженије од наших јеврејских људи у своје редове”,[37] Јевреји за јудаизам је највећа контрамисионарска организација која данас постоји. Организација Кирув (Мизрахи), коју је основао рабин Јосеф Мизрахи, и Outreach Judaism, коју је основао рабин Товија Сингер, су друге истакнуте међународне организације које директно „одговарају на питања која постављају мисионари и култови, истражујући јудаизам у супротности са фундаменталистичким хришћанством”.[38][39]

Пантеизам

[уреди | уреди извор]

Неки пантеисти су формирали организације као што су Светски пантеистички покрет и Универзално пантеистичко друштво за промоцију и одбрану веровања у пантеизам.[40]

Амерички староседеоци

[уреди | уреди извор]

У познатом говору под називом „Црвени Мантил о религији за белце и црвенце” 1805. године, поглавица Сенека Црвени Мантил изнео је апологију за религију америчких староседелаца.[41]

У књижевности

[уреди | уреди извор]

Платонова Апологија може се читати и као верска и као књижевна апологија; међутим, специфичнији књижевни примери могу се наћи у предговорима и посветама, које претходе многим раним модерним драмама, романима и песмама. Аутори осамнаестог века као што су Коли Сибер, Френсис Берни и Вилијам Конгрив, да поменемо само неке, претходили су већини својих поетских дела таквим апологијама. Поред жеље да бране свој рад, апологетички предговор често сугерише покушај аутора да се понизно представи публици.[42]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „ἀπολογία”. Blue Letter Bible-Lexicon. Приступљено 19. 9. 2016. 
  2. ^ „Apologetics”. The Advent. Приступљено 10. 10. 2024. 
  3. ^ „apologetics”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 5. 10. 2016. 
  4. ^ Cross, F. L., ур. (2005). „Apologists”. The Oxford Dictionary of the Christian Church. New York: Oxford University Press. 
  5. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „A Greek-English Lexicon: κατηγορία and ἀπολογία”. Perseus Digital Library. 
  6. ^ „Acts 26:2”. Blue Letter Bible. 19. 9. 2016. 
  7. ^ „Phl 1:7”. Blue Letter Bible. 19. 9. 2016. 
  8. ^ „1Pe 3:15”. Blue Letter Bible. 19. 9. 2016. 
  9. ^ Smith, Peter (2000). „apologetics”. A concise encyclopedia of the Bahá'í Faith. Oxford: Oneworld Publications. стр. 39—40. ISBN 1-85168-184-1. 
  10. ^ „Making the Crooked Straight, by Udo Schaefer, Nicola Towfigh, and Ulrich Gollmer”. bahai-library.com. 
  11. ^ Walters, Michael (2007). NONE BUT "WE HEATHEN": SHAKU SŌEN AT THE WORLD'S PARLIAMENT OF RELIGIONS (PDF) (Master of Arts). University of Pittsburgh. Приступљено 30. 5. 2022. [мртва веза]
  12. ^ Shields, James Mark (27. 7. 2017). „Immanent Frames: Meiji New Buddhism, Pantheism, and the "Religious Secular"” (PDF). Japan Review. 30 (Special Issue (2017)): 82. doi:10.15055/00006734. Приступљено 30. 5. 2022. 
  13. ^ De Silva, A. L. (1994). Beyond Belief, a Buddhist Critique of Fundamentalist Christianity (PDF). Three Gems Publications, ebook link at Buddha Dharma Education Association Incorporated, also. ISBN 978-0-6462-1211-1. 
  14. ^ Dharmasiri, Gunapala (1974). A Buddhist critique of the Christian concept of God: a critique of the concept of God in contemporary Christian theology and philosophy of religion from the point of view of early Buddhism. Colombo: Lake House Investments — преко WorldCat. 
  15. ^ Brent, James. „Natural Theology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 10. 3. 2015. 
  16. ^ Џ. Дејвид Касел. "Defending the Cannibals: How Christians responded to the sometimes strange accusations of their critics." „Defending the Cannibals”. Архивирано из оригинала 21. 8. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2012. 
  17. ^ Тацит (117). „XV.44”. Анали. разни. 
  18. ^ „Why Early Christians Were Despised”. Christianity Today (Church history timeline).. Приступљено 21. 9. 2016. 
  19. ^ „Catholic Education Resource Center: The Scott Hahn Conversion Story”. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г.. 
  20. ^ „Fr. Robert Barron”. wordonfire.org. Архивирано из оригинала 8. 2. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2015. 
  21. ^ Chesterton, G K (2008). The Everlasting Man. Radford: Wilder Publications. стр. 180. ISBN 978-1604592467. 
  22. ^ „Kenneth Hensley”. Архивирано из оригинала 23. 01. 2025. г. Приступљено 17. 10. 2025. 
  23. ^ Coulter, Paul (10. 5. 2011). „An Introduction to Christian Apologetics”. Bethinking. Приступљено 21. 9. 2016. 
  24. ^ Frame, John; Torres, Joseph (2015). Apologetics: A Justification of Christian Belief. P&R Publishing. стр. 67f. 
  25. ^ Пол Тилих (1972). Историја хришћанске мисли. Touchstone Books. стр. 43. ISBN 0-671-21426-8. 
  26. ^ Young 1981, стр. 22–23.
  27. ^ Young 1981, стр. 25.
  28. ^ Young 1981, стр. 26.
  29. ^ Young 1981, стр. 28.
  30. ^ Young 1981, стр. 15.
  31. ^ Young 1981, стр. 177.
  32. ^ Winter, Tim J. (2008). „Introduction”. The Cambridge Companion to Classical Islamic Theology. Cambridge UP. стр. 4–5. 
  33. ^ Cosman, Madeleine Pelner; Jones, Linda Gale. Handbook to Life in the Medieval World. стр. 391. ISBN 1438109075. 
  34. ^ Bennett, Clinton. The Bloomsbury Companion to Islamic Studies. стр. 119. ISBN 1441127887. 
  35. ^ „APOLOGISTS”. Jewish Encyclopedia. 1906. 
  36. ^ Џон Грејнџер Кук (2000). The Interpretation of the New Testament in Greco-Roman paganism. Тубинген, Немачка: Mohr Siebeck Verlag. стр. 4. 
  37. ^ Schoon, Simon (2006). „Noachides and Converts to Judaism”. Ур.: Bremmer, Jan N.; van Bekkum, Wout Jac.; Molendijk, Arie L.. Cultures of Conversions. Peeters Publishers. стр. 125. ISBN 978-90-429-1753-8. 
  38. ^ „About Us”. Outreach Judaism website. Приступљено 9. 1. 2011. 
  39. ^ Melton, J. Gordon (2002). „The Modern Anti-Cult Movement in Historical Perspective”. Ур.: Kaplan, Jeffrey; Lööw, Heléne. The Cultic Milieu: Oppositional Subcultures in an Age of Globalization. Rowman Altamira. стр. 285, note 4. ISBN 978-0-7591-0204-0. 
  40. ^ „The Pantheist Credo”. World Pantheist Movement. 
  41. ^ „Red Jacket on the Religion of the White Man and the Red by Red Jacket. America: I. (1761-1837). Vol. VIII. Bryan, William Jennings, ed. 1906. The World's Famous Orations”. bartleby.com. 10. 10. 2022. 
  42. ^ „Apology”. Britannica Academic Edition. Encyclopædia Britannica. Приступљено 14. 7. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Young, Richard Fox (1981). Resistant Hinduism: Sanskrit Sources on Anti-Christian Apologetics in Early Nineteenth-century India. De Nobili Research Library. ISBN 9783900271091. 

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Апологетика&oldid=31203292”